Najveći paradoks našeg vremena: snaga koja je postala slabost. Japanska autoindustrija ne propada, ona kasni!
Jedna opasna zabluda se ovih dana širi kroz naslove: da je japanska autoindustrija „na ivici propasti“, koliko je to tačno, istražujemo u nastavku teksta
Ona se sada nalazi na ivici promene koju ne razume ili ne može da sprovede do kraja. Kada direktor Honda kaže da je industrija na ivici, to nije drama da pokupi naslovne strane portala, to je priznanje da su pravila igre promenjena, a da Japan još uvek igra po starim.
Problem nije tehnologija, sada je problem filozofija
Japan nikada nije bio spor. Naprotiv. To je industrija koja je svetu dala „lean proizvodnju“ , pouzdanost, disciplinu i gotovo savršenstvo u mehanici. Decenijama su pravili automobile koji se ne kvare, ne troše i ne razočaravaju. I upravo se u tome, potpuno paradoksalno dogodio problem. Danas, svet više ne traži (samo) dobar automobil.
Svet danas želi superioran digitalni proizvod.
Električni automobil danas više nije evolucija nekog top benzinca. Ovi automobili su na neki način diskontinuitet sa svim što smo cenili i voleli u industriji. Prekid, pa novi početak.
Tačno na ovom mestu japanska tradicionalna neko bi rekao konzervativna logika počinje da škripi. Hibridi su bili pametna odluka. Ali samo privremeno, i samo na ograničen rok.
Toyotu smo godinama kritikovali, jer nije jurila elektrifikaciju. Danas izgleda kao jedini razuman igrač iz zemlje izlazećeg sunca.
Hibridi su bili savršen most: efikasni, pouzdani, realni za infrastrukturu koja još uvek nije spremna. Kao što znamo, most nije destinacija. Dok je Japan gradio solidne mostove, Kina je već stigla na drugu obalu.
Kina ne igra istu igru
BYD, Nio, Saic i Xpeng nisu opterećeni istorijom – ič. Oni ne brane nasleđe, tradiciju, brend. Oni su sve to preskočili iz mesta.
Neverovatno za nas, još uvek cokćemo, ali za njih automobil nikada nije bio mehaničko savršenstvo ili predmet divljenja. On je za Kineze platforma: softver + baterija + čitav pripadajući ekosistem.
Kinezi su potpuno ignorisali paradigmu zasnovanu na stogodišnjoj tradiciji Evrope i Amerike i nešto kraćoj ali ne manje vrednoj – Japana.
Kineska auto priča je iskočili iz zasede, koju su sami sebi napravili tradicionalisti. Svoju strategiju su bazirali na pohlepi jer su se u napred oblizivali na milijardu i po potencijalnih kupaca. Kakve bi to bile dividende a tek zlatni padobrani. Tako zaslepljeni, nisu videli šta se sprema.
Jedan od dokaza nerazumevanja suštine EV je u tome što su tradicionalni igrači krenuli od koncepta velikih, skupih električnih vozila. Jer tu profit izgleda mnogo seksi u izveštajima šerholderima.
Zato su Kinezi sada agresivniji. I zato Japanu sada otkidaju tržište, ne samo u Kini, već i u jugoistočnoj Aziji, gde je Japan decenijama bio neprikosnoven.
Najveći paradoks našeg vremena: snaga koja je postala slabost
Japanski proizvođači nisu zakasnili zato što nisu znali, oni su zakasnili su zato što su bili previše dobri u onome što rade.
Kada ste najbolji na svetu u pre iznoj mehanici, teško je prihvatiti da mehanika više nije ključ.
Kada imate fabrike optimizovane za motore sa unutrašnjim sagorevanjem, ne gasite ih lako zbog nečega što još nema jasnu ekonomsku računicu. Kada ste izgradili identitet na pouzdanosti, ne ulazite olako u svet softvera koji se stalno menja i nikada nije „završen“. Japanci nemaju tehnološki problem, oni sada moraju da se bave njihovim mentalnim modelom.
Toyota kao izuzetak ili upozorenje
Toyota danas, za sada,izgleda kao pobednik. Dominira u hibridima, stabilna je u Kini, zarađuje. Ali čak i Toyota zna da to nije dovoljno. Zato ulazi u partnerstva sa kineskim kompanijama. Uči i nikako ne pokušava da pobedi svet sama. Možda je to najvažnija lekcija.
Šta Evropa ne želi da vidi
Dok gledamo Japan kako „kasni“, Evropa pravi istu grešku, samo u drugom pravcu. Evropa forsira elektrifikaciju politički. Japan je odlagao tržišno. Kina je jedina igrala industrijski. Zato danas diktira tempo.
Japanska autoindustrija neće nestati. Previše je jaka, previše disciplinovana i previše važna za globalnu ekonomiju. Ali će morati da se promeni brže nego ikada.
Pred nama su uzbudljivi događaji. Ne kroz revoluciju u fabrikama, nego kroz revoluciju u razmišljanju.
Jer u ovoj tranziciji neće pobediti onaj ko pravi najbolji automobil, nego onaj ko prvi prihvati da automobil više nije ono što je bio.
Tekst: Lidija Piroški
Foto: Vrele Gume arhiva
