Kamperizam iz potpuno drugačijeg ugla: od Mediterana do Sahare!
Maroko nije destinacija za aerodromsko čekiranje. Nije čak ni samo avantura. Maroko je test odnosa prema vremenu, prema prostoru, prema sopstvenim granicama. I zato se sa tog puta ne vraćate samo sa fotografijama. Vraćate se sa drugačijim živoznim merilima. Ovako je bilo…
Postoje trenuci na putu kada shvatite da ste zaista izašli iz Evrope. Ne zato što ste prešli granicu na mapi, nego zato što pravila počinju da važe drugačije. Posle testa nove Toyote RAV4 i uporednog testa sa direktnim konkurentom, nekako izvlačim Miodraga iz zagrljaja Toyote. Već je 14h, trajekt iz Algecirasa isplovljava u 18H. Šezdeset minuta ranije je čekiranje.
Iako u odnosu na pređeni put do sada, ova ruta deluje kratko (150 km) , ona je ipak potrajala preko dva sata, pa stižemo na trajektni dok svega par minuta pre „spuštanja rampe. Još jedna naša kolektivna a besmislena žrtva na oltaru usluga automobilskoj industriji. Iako mnogi ovu rutu zovu od Gibraltara do Tangiera, luke su ipak sasvim drugačije. Algeciras je luku iz koje polazi najkraća trajektna ruta ka Maroku, prema Tanger Medu, najvećoj luci u Africi.
Uzbuđenje je veliko. Ima nas koji volimo plovidbu trajektom, miris luke, metalni zvuk ukrcaja, to lagano gmizanje reda vozila prema utrobi broda. Cena prelaska za kamper i dve osobe iznosila je 251 evro. Na vreme smo stigli, stali u red i radovali se da po danu pređemo mitski Gibraltar, moreuz koji razdvaja dva sveta.
Međutim, onda počinje prvo pravo marokansko učenje. Brod kasni tri sata. Niko se previše ne uzbuđuje. Nema nervoze koju poznajemo iz Evrope. Tada prvi put shvatamo da ulazimo u prostor u kojem se vreme ne meri minutima, nego raspoloženjem sveta. Kuliramo. Posmatramo luku, ljude, kamione, porodice, druge kamperiste. Već smo na pragu Afrike.
Važna napomena: pristup vozilu za vreme plovidbe nije moguć, pa valja sa sobom poneti ono najnužnije
Sam prelazak traje oko 90 minuta, a na trajektu nas dočekuje jedan od najboljih organizacionih detalja na čitavom putu. Na brodu se nalazi kancelarija marokanske policije i tamo se obavlja pasoška kontrola. Pametno, brzo, logično. Još jedna kratka policijska kontrola čeka nas po izlasku sa trajekta.
Onda carina. I tu se sve usporava. Dva sata čekanja. Umorni, zajedno sa još stotinak kampera, spavamo u luci, tačno tamo gde smo se zatekli, na specijalnom parkingu predviđenom za nas. Očigledno, to je ovde sasvim normalno. Dalje se ne ide noću.
Jutro prazni lučki parking kao da neko podigne nevidljivu zavesu. Kamperi se polako razilaze, između njih i jedan Rolls-Royce, prizor potpuno neverovatan i potpuno marokanski.
Etapa 8. Tangier
Mi krećemo prema Tangeru. Oko 50 kilometara do prvog pravog odmora.
Za početak parkiramo kamper u terasastim vrtovima resorta Miramonte lokacija. Cena je 20 evra za noć sa strujom, što uopšte nije mnogo kada shvatite da ste smešteni u spektakularnoj botaničkoj bašti sa pogledom prema ulazu u Gibraltar. Recimo da je to polovina cene boravka u prosečnom evropskom kampu u sezoni.
Pogled na Gibraltar iz našeg kampera. Ostajemo tri noći. Da se odmorimo. Da upoznamo Tanger. I da sebi priznamo da je i to malo.
Tanger je jedan od onih gradova koji vas uhvati odmah, bez najave. Kosmopolitski, istorijski slojevit, nemiran i elegantan u isto vreme. Poseban utisak ostavlja ogromna, parkovski uređena obala uz more, zona u kojoj je gradnja zabranjena i koju stanovnici koriste kao svoj dnevni boravak na otvorenom. Dolaze sa stolicama, ćebadima, hranom, pićem, decom, prijateljima. Sede na travi, gledaju more, pričaju, ćute, piknikuju. Ta potreba da se bude napolju, zajedno, bez kupovine i bez glume, jedna je od lepših lekcija Maroka.
Etapa 9. Tahadart-Asiah
Nastavak puta je oprezan. Prvo kupujemo svežu ribu.
Onda krećemo uz obalu Atlantika. Cilj je Tahaddart, mesto na okeanskoj obali, oko 60 kilometara južno od Tangera. Nadali smo se klasičnoj plaži, onoj razgledničkoj, ali vetar je imao druge planove. Ništa od izležavanja. Ipak, mesto je važno.
Kamp Tahaddart (lokacija) je praktično servisna tačka za sve koji nastavljaju dublje prema Sahari. Noćenje košta 10 evra, plus 2 evra za priključak struje. Neočekivani bonus su sveža jaja od kokošaka koje trče unaokolo, kao da žele da potvrde da ovde stvari još uvek imaju neposredan, stvaran ukus.
Asilah
Dalje vozimo prema Rabatu, ali usput stajemo u Asilahu. Ispostavlja se da je to jedno od najsimpatičnijih otkrića na čitavoj ruti. Od Tahaddarta do Asilaha ima oko 30 kilometara, taman dovoljno da se ne umorite, a da vas mesto iznenadi.
Parking u Asilahu je bezbedan, sa posebnim delom za kampere.
Parking se nalazi tik uz Medinu i okean. 0,5 evra/sat boravka, moguće je prenoćiti na čuvanom parkingu, od 14h do sutradan u 10h tačno 10 evra je bio trošak prenoćišta bez struje i vode. Mirna noć…
Asilah je mali grad, ali sa ogromnim šarmom. Ima školu za umetnike, zidove koji pričaju bojama i atmosferu u kojoj čitavo mesto deluje kao da je nacrtano rukom. Umetnost ovde nije ukras. Ona je način života. I baš zato Asilah nudi jedno od onih retkih mesta na kojima je zapravo bolje prespavati na dobrom parkingu nego u prosečnom kampu.
Etapa 10. Rabat
Iz Asilaha nastavljamo prema Rabatu. Ova etapa je duga oko 200-210 kilometara. Parking u Rabatu nalazimo na javnom parkiralištu (lokacija) ispred Medine, odmah pored Andaluzijske bašte.
Dakle, bukvalno između dve zaštićene UNESCO tačke. Cena je 5 dirhama po satu, ukupno oko 11 evra. Lokacija je savršena za obilazak grada, kupovinu, večernji izlazak i upijanje atmosfere prestonice. Sve deluje bezbedno, pod kamerama je, ali za miran san nije. Previše je buke.
Rabat ostavlja snažan utisak. Lep, dostojanstven, zelen, kraljevski. Glavni grad koji ne mora da viče da bi pokazao značaj.
Bežimo iz gradske buke na jug. Put uz okean vodi nas pored neverovatno uređenih javnih površina. Tu se Maroko opet pokazuje u svom najlepšem svetlu. Pred kraj dana lokalno stanovništvo izlazi prema okeanu da gleda kako sunce tone u Atlantik. I mi iznosimo stolice. Sedamo među njih bez ikakvog osećaja da smo stranci. To je jedan od najlepših trenutaka puta. U Evropi biste se možda osećali kao posmatrači. Ovde imate osećaj da ste prirodan deo slike.
Ali ta čarobna mesta uz obalu imaju jedno pravilo. Na njima se ne spava. Policija vrlo ljubazno, čak zaštitnički, tokom noći sklanja kampere na čuvane parkinge ili u kampove. Nema svađe, nema neprijatnosti. Samo jasna poruka da romantika zalaska sunca nije isto što i bezbedno noćenje. Zato odlazimo u Muhamediju.
Kamp u Muhamediji (lokacija), skromno ali dobra veš mašina radi svoj posao nakon 17 dana puta.
Od Rabata do tamo ima oko 70 kilometara. Nalazimo mesto uz samu plažu. Kamp je pun, iako nije sasvim jasno čime je to zaslužio. Prostor je prilično neugledan, ali cena je 13 evra sa strujom i svežim bagetom koji ujutro stiže gotovo simbolično, za 2 dirhama. Nekada su i male stvari dovoljne da poprave sliku.
Etapa 11. Marakeš
Iz Muhamedije se što pre evakuišemo prema Marakešu. Ta etapa ima oko 250 kilometara i jasno je da se menja ritam puta. Na preporuku jednog Britanca stižemo u kamp Le Relais de Marrakech (lokacija). Pun pogodak.
Oko 9 kilometara od centra grada smešten je kamp Le Relais de Marrakech. Potpuno druga dimenzija u odnosu na haos Marakeša. Mirna oaza.
Čisto, ograđeno, uređen mirisni vrt, bazen, restoran, evropski standard. Cena 20 evra sa strujom za noć. Taksi do trga Jemaa el-Fnaa vozi oko 25 minuta, što je idealno. Dovoljno blizu da sve imate na dlanu, dovoljno daleko da sačuvate živce.
To je jedno od onih mesta na kojima biste mogli da provedete deset dana bez problema. I naravno, prepuno je. Ostali bi ovde možda i nedeljama. Mesto koje smiruje a nadohvat je Marakeša koji poseduje energiju za upijanje.
Mi krećemo dalje nakon dva dana, valja stići do Sahare. U Marakešu počinje naporan deo puta, koji pokazuje i svoje zube…
Etapa 12. Zagora
Marakeš do Zagore vodi preko Atlasa. Oko 360 kilometara, ali tih 360 kilometara znači šest do sedam sati ozbiljne, koncentrisane vožnje. Nije mnogo na papiru, ali put je spor, zahtevan i ne trpi opuštanje.
Subota je, i pijaca u selu Zerkten se ne propušta. Kupujemo sveže voće ukusa koji se gotovo zaboravio u evropskim supermarketima. To su pomorandže koje nikada nisu videle brodski kontejner, hladnjaču ni transportni centar. Samo sunce, zemlju i ruke koje su ih ubrale.
Kako se prelazi Visoki Atlas, pejzaž počinje da se menja. I baš tu, odmah iza planine, počinje ono zbog čega ste došli. Afrika. Ne administrativno. Ne turistički. Nego stvarno. Menjaju se boje. Vazduh. Svetlost. Miris. Njušimo Saharu i pre nego što je vidimo.
Zagora je usnulo mesto neopisivog šarma. Poslednja ozbiljna tačka civilizacije pre opasne pustinje. To potvrđuje i čuvena tabla sa natpisom 52 dana do Timbuktua. To više nije turistička fora.
To je podsetnik da je ovaj prostor vekovima pripadao karavanima, trgovini, riziku i strpljenju. Noć provodimo u oazi, na obali reke, pod palmama.
Kamp Palmeraie d’Amezrou (lokacija) nudi upravo ono što nam treba. Ljubaznog i predusretljivog vlasnika, mir i osećaj da ste stigli do ruba jednog sveta. Cena je 10 evra bez struje. I to je više nego pošteno. Važna napomena, iako možda pomislite ko bi ovamo došao, sigurno ima mesta, ipak rezervišite svoju parcelu.
Poslednja oaza ispred pustinje je uvek puna do poslednjeg mesta. Nekako smo se uglavili među palme ali samo zahvaljujući „Serbia, …brother“
Etapa 13. Put u pustinju Merzuga
Odatle nastavljamo prema Sahari, gde nas je sačekao Mercedes G-Klase i prilika priključimo grupi koja vozi ovaj neprevaziđen luksuzni terenac kroz kamenjare i pustinje Maroka. To se ne propušta. Ali takvi trenuci imaju cenu. Uzimaju vreme. A vreme je sada naš glavni protivnik.
A nama je vožnja G klase uzela tri dana, možemo reći i nezaboravna, pa ne žalimo
Trajekt za povratak u Evropu, iz Tangera prema Đenovi, isplovljava samo jednom nedeljno. To znači da sa krajnjeg juga zemlje moramo brzo da se vratimo na sever. Opet preko Atlasa. I to više nije razgledanje. To je forsirani povratak istočnim delom zemlje.
Etapa 15. Put na sever
Od Zagore do kampa kod Timnaya (lokacija) ima oko 430 kilometara, ali put traje čitav dan. Loši i spori putevi pojedu energiju. Kada konačno stižemo, jedino što želimo jeste bezbedan i miran san. Upravo to dobijamo za 15 evra. Kamp u šumi, u potpunoj tišini, blizu puta, taman toliko izdvojen da vas ništa ne uznemirava.
Etapa 16. Ifrane-majmunska planina
Sutradan nas čeka još jedna duga vožnja, ali i jedno od najčudesnijih iskustava povratka. Put nas vodi kroz rezervat kedrova, prirodno stanište majmuna.
Odlazimo spremni, sa jabukama, bananama i kikirikijem. Susret sa njima nije samo simpatičan. On je duboko uznemirujuće sličan ljudskom svetu.
Pohlepni su, radoznali, spretni, društveni, bezobrazni i neodoljivi.
To je jedan od onih susreta koje dugo pamtite.
Nastavljamo prema Ifranu, pa ulazimo u Fes na ručak. Od Timnaya do Ifrana ima oko 100 kilometara, a od Ifrana do Fesa još oko 70.
Kamper van je ovde zlata vredan jer može lako da se parkira uz sam zid Medine. Dva sata su nam dovoljna za kratak obilazak i ručak, tek da osetimo puls grada, ali premalo da bismo rekli da smo ga upoznali.
Etapa 17. U planinama centralnog Maroka
Dalje vozimo prema Chefchaouenu. Put je spor, pa odlučujemo da prespavamo na mestu koje je vlasnik nekadašnjeg motela oko bazena pretvorio u kamp.
Kamp Rif (lokacija) Cena je 15 evra za noć. Pravo malo čudo. Parking za kampere je na samoj plaži ogromnog bazena. Neobično baš. Kupatili i topao tuš je prijao nakon Sahare
Tu kupujemo i odlično domaće maslinovo ulje, gusto, zeleno, živo, kao sažetak čitavog tog kraja u jednoj boci.
Etapa 18. Chefchaouen
Vreme nam ističe, pa dajemo gas prema plavom gradu. Od mesta noćenja do Chefchaouena ima oko sat vremena vožnje. Lako parkiramo kamper i čitav dan uživamo u jednom od najlepših gradova Maroka.
Chefchaouen nije lep na instagramerski način. On je lep zato što deluje kao da boja u njemu ima dušu. A ručak je još bolji od pogleda.
Ali nema više zadržavanja. Odatle nastavljamo pravo prema luci Tanger Med, na dobro poznato mesto za noćenje pred ukrcaj.
Etapa 19. Povratak u Tangier Med
Od Chefchaouena do luke ima oko 128 kilometara. Dovoljno da se već mentalno prebacite na odlazak, a da vam se Maroko još ne pusti iz glave.
Dan ukrcaja počinje rano. Moramo da se pojavimo šest sati pre polaska broda. Policija, carina, skener za sve kampere. Ovoga puta nema improvizacije. I ne treba da je bude.
Pred nama je oko 50 sati plovidbe katamaranom prema Đenovi. Tanger Med je organizovan savršeno. Nema prostora za grešku. Sve ide glatko, precizno, kao podmazano.
Parkiramo kamper, ulazimo u kabinu i spremamo se da pređemo pola Mediterana. I tada shvatate šta se zapravo dogodilo.
Niste samo putovali kamperom iz Srbije do Maroka. Prešli ste nekoliko svetova. Naučili da sloboda nema veze sa luksuzom. Da parking može biti lepši od hotela. Da gradovi najviše govore kada sednete među njihove stanovnike i ćutite sa njima dok gledate more. Da pustinja ne počinje peskom, nego trenutkom kada shvatite koliko vam je malo potrebno.
Maroko nije destinacija za čekiranje. Nije čak ni samo avantura. Maroko je test odnosa prema vremenu, prema prostoru, prema sopstvenim granicama. I zato se sa tog puta ne vraćate samo sa fotografijama. Vraćate se sa promenjenim merilima.
A kada posle svega, sa palube broda prema Đenovi, poslednji put pogledate prema afričkoj obali, znate jednu stvar. Niste se vi vratili iz Maroka. Jedan deo vas je tamo ostao.
Posle gotovo 50 sati plovidbe uplovljavamo u Đenovu. I to čak malo pre vremena. I onda – potpuna inverzija.
Ono što je u Tanger Medu funkcionisalo precizno, tiho i bez greške, u Italiji se pretvara u haos. Iskrcaj vozila postaje scena koju nismo očekivali. Šest kolona iz trajekta pokušava da se ulije u dve. Bez jasne organizacije, bez ritma, bez logike.
Tri sata potpunog ludila.
Posle Afrike, Evropa deluje… umorno.
Evropo, quo vadis?
Od Đenove do kuće sve je lako. Autoput, pravila, znakovi, rutine. To sada može svako.
Ali više nije pitanje da li možeš. Pitanje je samo, da li želiš.
Uz zahvalnost sponzorima MyBioHackLab i čedesnoj energiji iz NMN+Reservatol i uz dragocenu tehničku podršku Villager alata, do sledeće kamperske avanture, tamo negde iza sedam mora…
Tekst: Lidija i Miodrag Piroški
Foto: Vrele Gume
