Jedan punjač na 35.000 stanovnika
U Evropskoj uniji dolazi jedan javni punjač za električna vozila na 450 stanovnika. U Srbiji taj odnos iznosi jedan punjač na 35.000 stanovnika. To nije greška u kucanju. To je mera jaza između onoga što država podstiče i onoga što gradi.
Srbija već šestu godinu zaredom daje subvencije za kupovinu električnih vozila. Za 2026. godinu opredeljeno je 170 miliona dinara, subvencija za putnički električni automobil iznosi 5.000 evra, a prijava je isključivo elektronska, bez odlazaka na šaltere. Sve to zvuči kao ozbiljna politika. Delom i jeste. Ali kada pogledate drugu stranu iste slike, počinjete da postavljate pitanja na koja odgovor nije lako naći.
Ko čeka, čeka dugo
Recimo da ste odlučili da iskoristite subvenciju. Podnosite zahtev Ministarstvu zaštite životne sredine. Komisija pregleda dokumentaciju, donosi rešenje, vi ga preuzimate, dostavljate prodavcu ili lizing kući, oni pripremaju dokumentaciju i šalju je nazad ministarstvu. Proces koji, kako navode sami prodavci vozila, može da traje mesecima.
Elektronski sistem prijave, Ministarstvo reklamira kao ubrzanje procedure. Koliko je ubrzanje stvarno, šta sve treba uraditi da bi dobili subvenciju i na kojim „granama“ je ovogodišnja isplata sredstava opisano je u ovoj stručnoj analizi (link 👇).
Digitalizacija šaltera nije promenila suštinu problema električnih automobila u Srbiji: novac za kupovinu postoji, a mreža u koju se ta kupovina uklapa, ne postoji.
Brojke koje govore same za sebe
U Srbiji ima oko 200 javnih punjača, od kojih je svega 18 u državnom vlasništvu.
U EU električni automobili čine skoro 20 odsto svih novih vozila. U Srbiji taj udeo jedva prelazi jedan odsto.
Od skoro 1.000 odobrenih subvencija u 2025. godini, čak 773 otišlo je firmama i institucijama, samo 207 građanima.
Ta poslednja brojka nije slučajna. Kompanije koje imaju sopstveni punjač na parkingu ne zavise od javne mreže. Odluka im je jednostavna. Građanin koji živi u zgradi, nema garažu, ili planira putovanje van Beograda, Novog Sada i Niša, mora da računa na infrastrukturu koje nema. I ne odlučuje se na kupovinu.
Retki su primeri poput ovog 👇u Novoj Pazovi
Stihija umesto plana
Ovo nije priča o lošim namerama. Subvencije postoje, redovne su i rastu. Ali ono što nedostaje nije novac za kupovinu, nego vizija šta dolazi posle. Instalacija punjača i dalje zavisi gotovo isključivo od privatnih inicijativa. Nema standarda. Nema ravnomerne pokrivenosti. Procedura za dobijanje dozvole za postavljanje punjača van državnih puteva toliko je složena da je po obimu gotovo jednaka pribavljanju građevinske dozvole.
Srbija gradi fabrike za električna vozila. U Kragujevcu se već prave Fiat Grande Panda i Citroën e-C3. U Sremskoj Mitrovici se planira nova fabrika. Elektrifikacija je deo strategije koju i vlada i industrija prepoznaju kao neminovnu. A onda odete sto kilometara od Beograda i shvatite da na toj trasi ž možete izbrojati ne više od desetak punjača. Oni brzi od 200+ kW staju na prste jedne ruke.
Tačan opis ove stihije: jedna ruka daje subvencije, a druga ne gradi punjače da subvencija ima smisla za (moj) narod
Šta to govori o nama
Postoji udobna priča koja se često ponavlja: Srbija je mala zemlja, u razvoju je, malo kasni. I to je delom tačno. Ali jedan punjač na 35.000 stanovnika nije kašnjenje. To je odsustvo prioriteta.
Kada neka zemlja gradi infrastrukturu pre nego što je potražnja sazrela, šalje poruku da veruje u smer kretanja. Kada gradi postrojenja za proizvodnju električne opreme, ali ne gradi mesta gde će se ta vozila puniti, šalje drugačiju poruku. Koliko god bila nenamerna, ta poruka je jasna: ovo je mera kratkoročnog razmišljanja.
Elektrifikacija saobraćaja je neminovna i industrija to jasno vidi. Pitanje nije da li će se desiti. Pitanje je ko će biti spreman kada se desi, a ko će tada, tek tada, početi da se sprema, i da gradi infrastrukturu.
Lidija Piroški
BONUS VIDEO: Električna Fiat Grande Panda na dolarima
