Pogrešan smer, slučajno ili namerno? Šta raditi u takvoj situaciji!
Sve počinje starim vicem a završava tragedijom: Radio Frankurt hitno upozorava vozače da se na autobanu prema Minhenu kreće jedno vozilo u suprotnom smeru – Mujo čvrsto drži volan i komentariše “ … ma đe jedno vozilo bolan, ima ih ‘iljade…“
Prošle nedelje jedna vest je prošla kroz sve medije, i društvene mreže, a zatim se pretvorila u nešto mnogo ozbiljnije od puke hronike.
Na autoputu kod Rume ugašena su četiri života. Gotovo istovremeno, u danima koji su usledili, pojavljuju se novi slučajevi vožnje u suprotnom smeru. U jednom danu ih je bilo nekoliko. Saobraćajna policija saopštava o više incidenata u veoma kratkom vremenskom intervalu.
Vožnja u pogrešnom smeru kod nas, više ne liči na izolovan događaj, sada to liči na obrazac.
Autoput ima jednostavnu logiku, kreiran je za ljude raznog nivoa obrazovanja, kulture, strance. Svako bi trebalo da razume kretanje bez obzira na jezik kojim govore.
Svi se kreću u istom smeru, sve je jasno, pregledno i ubrzano. Upravo zato svaki pogrešan ulazak vrlo brzo postaje očigledan. Nije potrebno mnogo vremena da čovek shvati da nešto nije u redu. Svetla koja ti dolaze u susret, tok saobraćaja ne prati logiku kojom se krećeš, osećaj u stomaku se menja.
U tom trenutku nastaje prava drama. Ne na putu, već u glavi. Jer tada više nije pitanje signalizacije, navigacije ili konstrukcije petlje. Tada nastupa ono najintimnije mesto odluke, odnos čoveka prema sopstvenoj grešci.
U rečenici „ma đe jedno, ima ih na iljade“ krije se više istine nego u mnogim stručnim analizama.
Jer, problem nije onaj trenutak kada pogrešiš skretanje.Taj trenutak možemo da nazovemo da je ljudski, gotovo neizbežan. I tom trenutku su mnogi saobraćajni i građevinski projektanti razmišljali i stvorili pravila koja postoje da jedni druge ne bi pubijali na putevima u u gradu.
Problem nastaje u sledećem koraku, u onoj tihoj sekundi u kojoj shvatiš i biraš kako ćeš reagovati. Da li ćeš stati, priznati sebi da nešto nije u redu i potražiti način da se vratiš na pravi put, ili ćeš nastaviti, uveren da je greška svuda oko tebe.
Savremeni automobil danas čini mnogo toga umesto vozača. Navigacija nas vodi, sistemi upozoravaju, elektronika ispravlja, odmah se javlja čim pređemo ograničenje brzine, asistencije čuvaju pravac. Sve to olakšava vožnju, ali istovremeno pomera granicu odgovornosti. Čovek se sve ređe oslanja na sopstveni osećaj, a sve češće na spoljne signale. Ako te signale izostavimo ili ih zanemarimo ostajemo sami sa sobom.
I tu dolazimo do pitanja koje prevazilazi saobraćaj.
Šta se dešava sa (našim) društvom u kojem je toliko teško priznati makar i samo sebi, pa makar i na par sekundi, „nisam u pravu“?
Ta rečenica nekada je bila deo odrastanja, znak zrelosti, način da se iz greške izađe sa iskustvom više. Danas se doživljava kao poraz. Kao gubitak pozicije, kao slabost koju treba sakriti. U takvom sistemu vrednosti mnogo je lakše produžiti pravo, čak i kada sve oko tebe govori da ideš pogrešnim smerom.
Autoput sada simbolično postaje više od infrastrukture. Postaje scena na kojoj se jasno vidi ono što inače pokušavamo da sakrijemo. Kakvo je naše vaspitanje i kakva je uloga društva i medija u njemu.
Način na koji vozimo često je verna slika načina na koji razmišljamo kao nacija.
U društvu u kojem svako ima svoj „pravac“, a retko ko proverava da li je on zaista ispravan, sudari postaju neminovni. Nekada metaforički, a nekada, kao što smo videli, i tragično stvarni.
Zato ova priča nema veze samo sa saobraćajem. Ima veze sa spremnošću da zastaneš, da pogledaš oko sebe i da priznaš da svet ne greši uvek zajedno.
Ponekad je dovoljno samo da se okreneš.
I da nastaviš dalje, ali ovog puta u pravom smeru. U svakom pogledu…
Lidija Piroški
Fotografija naslov: Pink& privatna arhiva
