Trke na Mišeluku – Kako je sve počelo Deo II

Kad iz SUBNOR-a kažu “Ima da bude”

Pre neki dan ste imali prilike da upoznate deo bajkerske scene u Novom Sadu na početku osamdesetih. Koliko je tu bilo dobre volje i entuzijazma, ali i srčanosti da se „izgura“ prva trka, dočaraće drugi deo ove istorijske reportaže

Svi kao jedan

Trio Zuka, Mihalj i Konjević predstavili su ideju o održavanju trke upravi Auto-moto društva “Novi Sad”,  u čijem se najvišem rukovodstvu nalaze Mirko Atanacković i Jovan Bankovački – Ciga, kadrovi iz redova SUBNOR-a. Ideja je prihvaćena, pre svega jer su Atanacković i Bankovački ljudi od akcije. Ono što eventualno tehnički ne znaju, višestruko nadoknađuju voljom da pomognu i ekspresnim proguravanjem predmeta kroz vertikanu i horizontalnu samoupravljačku birokratiju.

Na vest da se priprema trka na Mišeluku,  solidarnost, ta uspešno odnegovana tekovina SFRJ, počinje da stiže sa svih strana. Javljaju se mnogi koji žele da budu deo ovog događaja, nudeći kapacitete organizacija u kojima su bili zaposleni. Među njima su pripadnici milicije, vatrogasaca, hitne pomoći, civilne zaštite, radio amateri i mnogi drugi. Ekipu hitne pomoći koja će dežurati na trci obezbedio je i predvodio, bajker u duši a kasnije i gradonačelnik Novog Sada, Stevan Vrbaški.

Pripreme za trku odvijaju se zadovoljavajućim tempom sa ciljem da se održi na proleće sledeće 1983. godine. Ali, kako to obično biva, dolazi do sukoba birokratskih nadležnosti. Pravac na Mišeluku od tunela do okretnice kategorisan je kao auto put.  Za njegovo zatvarenje potrebna je saglasnost republičkoh organa. Pored toga, pošto je u planu da se vozi veliki krug, neophodno je i zatvaranje deonice magistralnog puta za Rumu. U vijanju dozvola prolaze proleće i celo leto osamdeset treće.

Dan trke

Svanuo je i taj 18. septembar ’83, dugo priželjkivani dan moto trke za “Nagradu Novog Sada”, koja je vožena za šampionat Srbije.  Mišeluk i deonica puta za Rumu zatvaraju se tačno u 05:30 izjutra. Na programu je pet trka u pet kategorija sa ukupno 65 takmičara. Broj prijavljenih učesnika je odličan s obrzirom da nije reč o trci na saveznom nivou.  Timovi se okupljaju u boksovima koji nisu na danas uobičajnom mestu, već na okretnici. Start i cilj su pored kafane “Barutana”, praksa koja više nikad nije ponovljena.

Kako su organizatori izašli na trasu, pojavio se i ne mali problem. Počinje da pada jaka kiša, koja će u ostatku dana samo na momente prestati, tek toliko da svim okupljnima pruži lažnu nadu. Prvi sati priprema protiču vrlo dobro, kašnjenja su minimalna.  Ipak, izostaje revijalni deo programa. Usled pljuska otkazuje se defile moticikla oldtajmera (da je pisac ovog teksta bio tamo – ne bi to preživeo).

“Cela stvar je bila u formiranju. Tim je praktično sticao sva znanja u hodu i sve je bilo pomoću štapa i kanapa”, priseća se Zuka.

Konferansije je bio radiski voditelj Miodrag Matović, koji je na raspolagnju imao  u kućnoj radinosti napravljen razglas, sakriven ispod najlona. Jedan od gledalac trke opisao je medisjki doživljaj tog raglasa na  sledeći način: “Zvuk je bio kao kod ovih danas što kupuju staro gvožđe”. Duž boksova su jurili organizatori sa megafonima pozivajući učesnike da odu na start.

Svi učesnici prolaze tehnički pregled i kreće se sa treningom. Sve je još uvek pod kontrolom. Tu je i bager JKP Put-a, čiji je zadatatak da sklanja nazad blato koje se usled jake kiše i nedostatka bankina sliva na stazu.

Već od treninga počinju da se gomilaju kašnjenja na svim frontovima. “Trening je održan na jedvite jade zbog kiše ”, priseća se Zuka. Broj raspoloživih ljudi nije dovoljan da se izađe na kraj sa problemima koje pravi kiša, traži se još metli, lopata, a radio veza ne može da pokrije sve kritične lokacije.

Posle treninga – zastoj! Javlaju se prve sumnje da li trka uopšte može da se održi. Direktor trke Mirko Atanacković je pod velikim pritiskom.  Sa jedne stane izvestan je ishod da ako se trka ne održi, i on i klub dobijaju epitet “tunjavi Novosađani” koji nisu ni za šta sposobni. Gledano iz drugog ugla, Atanacković ne želi da bude prozvan zbog nebezbednosti staze i odgovoran zbog teških posledica koje iz toga mogu da nastanu. Prema svedočenju prisutnih, kako vreme odmiče otkazivanje trke postaje sve izvesnije.

U jednom trenutku dešava se nešto do tada neviđeno u sportu SFRJ, ali i društvenom životu države uopšte. Čim se proneo glas da Atanacković ozbiljno razmišlja o otkazivanju trka, okuplja se ekipa takmičara i članova kluba iz redova automobilista . Odlaze do šatora gde je rukovodstvo trke, spremni da izvrše klupski i državni udar te preuzmu vođenje trke.

Pomenimo samo neka od imena iz grupe koja maršira ka šatoru rukovodstva: tri Miroslava, Vujkov,  Alimpić (sudija) i Stojisavljević, Laza Jeremić, Aca Dević, Branislav Petrović-Marelja, Sloba Đaković, Vlada Ristić i još desetak takmičara i članova AMD Novi Sad.

Događa se dramatična sednica žirija u proširenom, uglavnom nepozvanom, sastavu. Atanacković nedvosmisleno pita takmičare da li pristaju da voze uprkos evidentnim problemima i riziku. Niko ne odbija!

Sa novom energijom, uprkos kašnjenju, trke se nastavljaju i uspešno privode kraju, bez negativnih posledica po vozače.  Nagrade su bile više nego skromne. Mnogo veći značaj imalo je osvojeno pravo na “naknadno samohvalisanje”, i ovo skromno pominjanje na portalu Vrele Gume 37 godina kasnije. Uz uobičajne pehare, novčane nagrade išle su od prvog do šestog mesta, pri čemu bi se za prvo mesto na podijumu dobijalo otprilike današnjih 50 evra, a za ostala progresivno manje.

O trci i plasmanu belešku donosi i tada neprikosnoveni Auto magazin:

A ostalo je istorija

Kao mali epilog sledi ono što se u seriji “Grlom u jagode” plasiralo u segmentu “šta je bilo posle”.  Glavno pitanje koje se postlavilo nakon analize trke bilo je da li da se krene u organizaciju sledeće.  Svi su bili stava da ako je trka uspešno sprovedena u delo po izuzetno lošem vremenu, nema razloga da još bolja ne bude kada vremenski uslovi budu naklonjeniji trkačima i organizatorima. 

Sa druge strane,  evidentirano je 2.000 gledalaca. Primećeno je da su izostali bajkeri koje je kiša sprečila da u većem broju dođu na svojim dvotočkašima. I na ovom planu, lepše vreme garantovlao bi još bolju posetu. Tako je i bilo.

Pred sam kraj te ’83 zakazuje se trka za sledeću godinu, ovaj put za šampionat Jugoslavije. Broj takmičara raste na 100, a oko staze se u maju 1984. godine okuplja oko 15.000 gledalaca.

Prva automobilska trka na Mišeluku održana je u jesen ’84, ali uz moto trku i to samo za Šampionat Srbije, gde su se vozile isključivo Fiće. U jesen iste godine vozi se auto trka za Šampiont Jugoslavije, i to je poslednji put da se vozi veliki mišelučki krug.

Ratne ’93 održane su auto i moto trka, a početak hipernflacije i sankcije nisu sprečili da se publika okupi u rekodnom broju.  Zabeleženo je 60.000 gledalaca, ali to je već  priča za neki sledeći feljton.

Autentični pravilnik sa prve novosadske moto trke na Mišeluku

Sećanja Zorana Pavlovića – Zuke, zabeležio i priredio Miroslav Šosberger

Fotografije: Đorđe Dizdar – privatna arhiva