970_250_eko
AktuelnoBlogMotoGP

Priča o šampionu: Valentino Rosi – „Doktor nad doktorima“ (VIDEO)

889Pregleda

Valentino Rosi, Italijan rođen 16. februara 1979. u mestu Urbino, bez dileme najveća zvezda u istoriji motociklizma, u nedelju će voziti svoju 350. po redu trku u „kraljevskoj“ klasi, za MotoGP Katalunje. Inače, on je jedini vozač koji je u svim klasama imao preko 400 nastupa!

 

Legendarni italijan i višestruki šampion, smatra se najvećim i jednim od najuspešnijih trkača na dva točka svih vremena, s uknjiženih devet titula svetskog šampiona, od kojih je sedam ostvario u „premijer“ klasi.

 

 

Valentino je već kao mali krenuo stopama svog oca, Gracijana, započevši Grand Prix karijeru 1996. Tada je vozio za Apriliju u kategoriji motocikala s motorima radne zapremine do 125 cm3, osvojivši svoj prvi šampionat odmah naredne godine. Nakon toga, preselio se u klasu iznad, za motocikle s agregatima od 250 cm3 radne zapremine, još uvek pod okriljem Aprilije. Šampionat u ovoj kategoriji je osvojio 1999., da bi mu se otvorila vrata „kraljevske“ klase 2000. godine.

 

 

Titulu u tada elitnoj kategoriji do 500 cm3  osvojio je s Hondom 2001., dok je u novoformiranom MotoGP šampionatu , takođe s ovim japanskim timom, do titula došao 2002. i 2003, nastavivši perfektan niz i 2004. i 2005., ali ovoga puta s Yamahom. Naslov je povratio ponovo 2008. i sačuvao ga 2009.

 

 

Yamahu je napustio otišavši u Ducati 2011. zamenivši Australijanca, Kejsija Stonera, ali je već 2012. potvrđeno da se vraća u tim s kojim je ostvario najveće uspehe. Ljubitelji popularnog „Doktora“ se nerado sećaju dve sezone provedene u italijanskoj ekipi, kada Rosi nije uspeo da ostvari nijednu pobedu.

 

 

Od 2001. Rosi je pobedio u 79 Grand Prix trka, osvojivši sedam titula svetskog šampiona u samo devet godina.

 

Tokom čitave karijere je nosio broj 46 u čast oca Gracijana, koji je, pogađate, takođe imao dotični broj na svom trkačkom motociklu.

 

Valentino i Gracijano Rosi

 

S obzirom na pet uzastopnih titula od 2001. do 2005. u elitnoj seriji, titulama svetskog šampiona u klasi do 125 „kubika“ 1997. i kategoriji do 250 „kubika“ 1999., Rosija mnogi smatraju najvećim motociklistom svih vremena.

 

Zanimljivosti

 

Popularni Vale takođe uživa i u brojnim hobijima, poput vožnje moto-krosa, skijanja i fudbala, a o njemu je napisana knjiga „Valentino Rossi: The Flying Doctor“, autora  Meta Okslija.

 

„Doktor“ je drugi vozač u istoriji MotoGP-a, koji je uspeo da osvoji uzastopne titule vozeći motocikle različitih proizvođača – Repsol Hondu RC211V iz 2003. i Gauloises Yamahu YZR M1 iz naredne godine. Drugi je Edi Louson, koji je osvojio titule na Yamahi 1988., a zatim na Hondi 1989.

 

 

Rosi je bio najmlađi vozač koji je uspeo da osvoji titule u sve tri klase, ali je taj njegov rekord oborio Mark Markez, koji je postao šampion u „kraljevskoj“ kategoriji s 20 godina i 266 dana.  Ujedno, Italijan je bio timski kolega najmlađeg AMA Superbike šampiona, Nikija Hejdena, 2003. godine, koji je tragično nastradao 22. maja 2017. u saobraćajnoj nesreći u Italiji.

 

„Doktor“ je takođe prvi MotoGP vozač kojem je uspelo da sakupi 4.000 poena u karijeri, nakon Indijanapolisa 2014.

 

Najveći rivali

 

Kapirosi, Bjađi i Đibernau

 

Loris Kapirosi

 

Krajem 1990-ih i početkom 2000-ih, posebno tokom karijere u klasi do 250 cm3, Rosijev glavni rival je bio Italijan, Loris Kapirosi. Često su vodili oštre duele, a najbolji primeri su Asen 1999., Katalunja 2003. i Muđelo 2006. Ipak, uvek su održavali visok nivo „fer pleja“ na stazi.

 

 

Njihov rivalitet je utihnuo kada je Kapirosi prestao da se bori za podijume, da bi se na kraju povukao iz MotoGP trkanja 2011.

 

Maks Bjađi

 

U ranoj fazi u karijeri u okviru klase do 500 cm3, Bjađi je smatran Rosijevim glavnim rivalom. Zbog borbi koje je „Doktor“ vodio s Kapirosijem i Bjađijem, njih trojica su nazvani „tri musketara“ od strane italijanske štampe. Dok rivalitet s Kapirosijem nikada nije eskalirao u nešto ozbiljnije, i gde je kao što smo spomenuli vladao fer plej, s Bjađijem nije bio takav slučaj.

 

Pred prvu zajedničku trku 2001., Rosi i Bjađi su imali napet verbalni duel, kada je Maks sreo „Doktora“ u restoranu u Suzuki i rekao mu da „opere usta pre nego što izgovori njegovo ime“. U prvoj rundi u Japanu, desila se jedna od najčuvenijih epizoda u okviru njihovog rivaliteta, kada je Bjađi pokušao da odgurne Rosija u šljunak pri velikoj brzini, da bi par krugova kasnije Valentino pretekao Bjađija, pokazavši mu usput srednji prst.

 

Njihov rivalitet je dostigao vrhunac dva meseca kasnije u Katalunji, kada je došlo do tuče u kojoj su učestvovali i članovi timova i obezbeđenje, i to pred izlazak na podijum. Nijedan od vozača nije želeo da prizna da je došlo do pesničenja, ali se Bjađi pojavio na konferenciji za štampu s crvenim masnicama na licu i ogrebotinama, za koje je rekao da potiču „od ujeda komarca“.

 

 

Dve nedelje kasnije, na VN Asena, Honda je organizovala pres konferenciju da bi se stvari izgladile. Rosi i Bjađi su porazgovarali oko događaja i rukovali se pred medijima, što je stavilo tačku na njihov sukob.

 

Sete Đibernau

 

Rosijev najozbiljniji rival 2003. i 2004. je bio Sete Đibernau, koji je vozio za Gresini Team Movistar Hondu na satelitskom RC211V 2004., doprinevši značajno kasnijem razvoju ovog motocikla. Inicijalno, dva vozača su bila prilično prijateljski nastrojena jedan prema drugom u padoku i van njega. Čak su učestvovali na nekim zabavama zajedno, ali su njihovi odnosi počeli da se zaoštravaju 2004., da bi kulminirali „katarskim incidentom“ iste godine, kada je Rosijev tim kažnjen zbog „čišćenja“ grida da bi poboljšao prijanjanje pri startu. Izvestan broj timova, uključujući i Đibernauov Gresini i oficijelni Repsol Honda fabrički tim, žalili su se direkciji trke, da bi žalba bila usvojena a Rosi kažnjen, dok je njegov glavni inženjer, Džeremi Berdžis, insistirao na tome da nisu uradili ništa više od ostalih. Rosi je optužio Đibernaua da stoji iza ovog poteza, što je Španac kategorički odbacio.

 

 

Od tada, njih dvojica nisu razgovarali a Rosi je iskoristio incident da izvrši psihološki pritisak na Đibernaua, slično kao i u slučaju Bjađija. Pojavile su se glasine da se zakleo nakon trke u Kataru, u kojoj je pobedio Đibernau, dok je on pao na kraju ipak došavši do šestog mesta, da će uraditi sve da Španac nikada ponovo ne stane na najviše mesto na podijumu. Međutim, Rosi je demantovao da je to istina.

 

Rivalitet između Rosija i Đibernaua je imao svoj vrhunac 2005. na trci u Herezu. Italijan je startovao s pol pozicije, ali ga je Španac pretekao u prvom krugu. U finalnom krugu, Đibernau je bio u vođstvu, ali je Rosi pokušao da ga pretekne u poslednjoj krivini, Dry Sack ukosnici. Sve se završilo kontaktom u sredini krivine, kada je Đibernau otišao široko i završio kao drugi iza Rosija. Nakon ovog incidenta, Španac je bio veoma ljut i odbio je da komentariše događaje iz poslednjeg kruga.

 

 

Španska publika je izviždala Rosija tokom intoniranja italijanske nacionalne himne, dok je Rosi prokomentarisao da njegov potez jeste bio oštar, ali i da je to prosto priroda moto trka.

 

Tenzije su se okončale kada se Đibernau povukao iz Grand Prix takmičenja, nakon neuspešne, povredama ispunjene sezone 2006., kada je vozio za Ducati. Nikada nije uspeo da ponovi pobedu u Kataru, što je neke italijanske i španske medije nagnalo da sve objasne „katarskim prokletstvom“.

 

Stoner i Lorenco

 

Kejsi Stoner

 

Australijanac se nametnuo kao Rosijev rival kada se iz LCR tima 2006. preselio u fabrički Ducati 2007. Tokom te sezone, Rosi i Stoner su se frekventno borili za pobede, posebno u Katalunji i Kini, ali je mladi Australijanac nadmašio Italijana u brojnim trkama zahvaljujući sjajnoj kombinaciji moćnog Ducatija i Bridgestone pneumatika, koja se pokazala uspešnijom od Yamahinog paketa kojim je raspolagao Italijan. To je ujedno i rezultiralo time što je Stoner osvojio šampionsku titulu 2007.

 

 

Rivalitet između Rosija i Stonera je imao dramatičan klimaks na VN SAD 2008. Naime, nakon brojnih izmena pozicija, Rosi je pretekao Stonera u Corkscrewu, ali je taj potez za posledicu imao da je Italijan prešao preko prljave i neravne površine unutar desne krivine, a kada se vratio na stazu, umalo nije izazvao sudar sa Stonerom. Nekoliko krugova kanije, Australijanac je završio u šljunku pri sporom ulazu u krivinu 11 jer je preterao s kasnim kočenjem, gotovo udarivši u svog rivala pri povratku na stazu. Epilog ove trke je bio takav da je Rosi pobedio a Stoner završio kao drugi. Međutim, kada je Italijan hteo da se rukuje s Australijancem, ovaj je to s revoltom odbio. Na pres konferenciji, Stoner je tvrdio da je su neki potezi Rosija bili agresivni, što je Italijan iz svog ugla to nazvao „trkanjem“.

 

Nakon toga, Kejsi Stoner je izjavio da je izgubio poštovanje za jednog od najvećih vozača u istoriji. Ipak, narednog trkačkog vikenda se izvinio Rosiju zbog ovog komentara.

 

 

Rivalstvo se ohladilo kada je Rosi osvojio uzastopne titule 2008. i 2009., dok se u isto vreme Australijanac mučio s Ducatijem, patio od misteriozne bolesti i doživeo više povreda. Ipak, uspevalo mu je da s vremena na vreme pruži ozbiljan otpor Italijanu.

 

Nakon što je Rosi prešao u Ducatijev fabrički tim a Stoner u Hondu 2011., tenzije između ova dva vozača su ponovo izbile tokom runde u Španiji, kada se Italijan sudario s Australijancem, zbog čega je ovaj bio izbačen iz trke. S druge strane, „Doktor“ je završio kao peti. Nakon trke, Rosi je otišao do Stonera da bi mu se izvinio, što je ovaj prihvatio s osmehom i rukovanjem. Međutim, u isto vreme je rekao Italijanu: „Tvoje ambicije nadmašuju tvoj talenat“. Stoner se kasnije izvinio i zbog ovog komentara.

 

Nakon ovoga, tenzije između njih dvojice su se ponovo smirile kada je Australijanac osvojio titulu 2011. dok se Rosi mučio s u to vreme nekonkurentnim Ducatijem.

 

 

Međutim, to nije bio kraj „nesuglasica“ između ova dva šampiona. Do novog incidenta je došlo 2012. na trci u Francuskoj, kada je ponovo došlo do oštre borbe između Rosija i Stonera dok su se borili na mokrom asfaltu Le Mana. Izmenjivali su pozicije da bi Rosi konačno „pobegao“ u poslednjem krugu, došavši do drugog mesta. Pobednik je inače bio Horhe Lorenco, novi arhirival legendarnog „Doktora“.

 

Konačno, rivalitet između Rosija i Stonera se  završio kada se Australijanac povukao 2012. a „Doktor“ se vratio u fabrički Yamahin tim 2013.

 

Horhe Lorenco

 

Tokom 2008., Lorenco se pridružio Rosiju u Yamahi. Inicijalno, odnosi između ova dva vozača su bili korektni i prijateljski obojeni. Rosi je osvojio titulu 2008., dok je Lorenco doživeo dva ozbiljna pada u Šangaju i Laguna Seki, što je sprečilo stvaranje ozbiljnijeg rivalstva na samom početku. U to vreme, Italijan je bio mnogo više koncentrisan na Kejsija Stonera.

 

 

Zatim, 2009., Rosi i Lorenco su započeli s „varnicama“, dok je Italijan te godine došao do nove titule. Tokom dotične sezone, Rosi je pobedio Lorenca u nekoliko oštrih duela, kao što su bili oni u Asenu, Zahsenringu i Valensiji, uz nezaboravnu borbu u Katalunji. Ni jedan ni drugi vozač nisu želeli da popuste, s tim što je Lorenco preuzeo vođstvo u poslednjem krugu. Rosi je pokušao da ga pretekne na uobičajenom mestu ali mu to nije pošlo za rukom. Mnogi su u tim trenucima očekivali da će Lorenco biti taj koji će trijumfovati. Međutim, „Doktor“ ne bi bio to što jeste da ga nije fenomenalnim manevrom pretekao u poslednjoj krivini, za koju su mnogi smatrali da je nemoguća za tako nešto.

 


Tokom 2010., Lorenco je konačno uspeo da trijumfuje u šampionatu nakon što je Rosi najpre povredio rame tokom incidenta na moto-krosu, dve nedelje pre trke u Španiji, da bi zatim doživeo složeni prelom desne potkolenice na slobodnom treningu u Italiji, zbog čega je propustio četiri trke. Najdramatičnija trka sezone se odigrala u Motegiju, kada se Rosi žestoko borio s Lorencom u poslednjim krugovima za treće mesto, sudarajući se više puta. Rosi je iz duela izašao kao pobednik, došavši do trećeg mesta na podijumu.

 

Nakon što se Valentino preselio u Ducati 2011., Lorenco je ostao u Yamahi, što je dovelo do ublažavanja tenzija između njih dvojice, s obzirom na to da zbog inferiornog Ducatija nije dolazilo do direktnih duela. Naredne godine se Španac ponovo borio za titulu (izgubio je od Stonera 2011.), kada je ujedno i uspeo da je osvoji, po prvi put u karijeri.

 

Rosi se vratio u Yamahu 2013., što je označilo nastavak rivaliteta, koji je kulminirao 2015., kada je Italijan bio na putu da osvoji svoju 10. ukupnu titulu, ušavši u letnju pauzu s minimalnom prednošću u odnosu na Španca.

 

 

Tokom pretposlednje runde u Maleziji, došlo je do kontakta između Rosija i Markeza, što je Španca izbacilo iz trke, dok je Italijan nastavio vožnju, osvojivši treće mesto na podijumu. Zbog ovog incidenta, Italijan je dobio tri kaznena poena i sledeću trku je morao da započne s poslednjeg startnog mesta. Ovo se pokazalo ključnim kada je reč o Rosijevom neuspehu u osvajanju 10. titule. Lorenco je s druge strane osvojio pol poziciju i pobedio, dok je Italijan završio trku kao četvrti, što je značilo da je Španac u krajnjem zbiru sakupio pet poena više. Rosi je optužio Markeza i Lorenca za „špansku vezu“, rekavši da je to što je Lorenco imao Marka Markeza kao telohranitelja sramotno. Ipak, „Doktor“ je u velikoj meri bio sam kriv što se našao u takvoj situaciji.

 

 

Nakon ovoga, odnosi između Rosija i Lorenca su zahladili, mada će se ponovo stabilizovati kada se Španac bude preselio u Ducati 2017. U dve sezone s italijanskim timom, Lorenco se uglavnom teško snalazio s Desmosedicijem, za razliku od timskog kolege, Andree Dovicioza. Rosi s druge strane, i dalje je uspevao da dođe do poneke pobede i podijuma.

 

Markez i Vinjales

 

Mark Markez

 

Rivalstvo između vozača iz dve različite generacije je došlo do usijanja u novije vreme. Kada je Markez ušao u „kraljevsku“ klasu 2013., odnosi između njega i Rosija su bili sasvim dobri, s tim što je Španac u više navrata ponavljao kako mu je Italijan idol iz detinjstva i kako mu predstavlja vrhunsko zadovoljstvo što ima priliku da se trka s njim.

 

Međutim, međusobno poštovanje je počelo da tamni tokom sezone 2015., počev od sudara pri kraju trke u Argentini, kada su se borili za pobedu. Markez je startovao s pol pozicije ostvarivši prednost. Međutim, Rosi nije odustajao i uspeo je da mu se približi.

 

 

U krivini 5, Markez je imao kontakt s Rosijem, što je rezultiralo udarcem Honde u zadnji točak Yamahe, prouzrokovavši Špančev pad. Markez nije mogao da nastavi trku, dok je Rosi došao do druge pobede u sezoni. Oba vozača su ovo ocenila kao trkački incident. Slična stvar se desila u Asenu nekoliko meseci kasnije; Markez je ušao s unutrašnje Rosijeve strane u poslednjoj šikani finalnog kruga, kada je Italijan uspeo da ispravi motocikl, prođe kroz šljunak i pobedi. Činilo se da događaj nije mnogo uticao na Markeza, mada se njegov tim žalio na rezultat.

 

 

Međutim, do potpunog zahlađivanja odnosa između njih dvojice je došlo nakon pretposlednje runde u Maleziji. Imavši lošu sezonu, bez šansi da se upusti u borbu za titulu, Markez je pobedio na Filip Ajlendu, dok je u tom trenutku vodeći u šampionatu, Valentino Rosi, bio četvrti. Nedelju dana nakon toga, tokom konferencije za medije održane pred trku u Maleziji, Rosi je optužio Markeza da se namerno borio agresivno s njim u Australiji, što ga je koštalo vremena i dalo prednost Rosijevom timskom kolegi i rivalu u borbi za titulu, Horheu Lorencu. Tenzije su došle do tačke ključanja u samoj trci, kada je Markez otišao preširoko u ranoj fazi, omogućivši Lorencu da prođe, da bi zatim vodio borbu „na život i smrt“ s Rosijem nekoliko krugova. Prilazeći krivini 14., Rosi je naterao Markeza da ode široko ka spoljnoj strani krivine, da bi zatim došlo do sudara na ivici staze i „čuvenog“ Rosijevog poteza nogom, što je ponovo Španca izbacilo iz stroja, dok je Italijan nastavio trku i došao do trećeg mesta. Nakon VN Malezije, Italijan je dobio tri kaznena poena, uz startovanje u narednoj rundi s poslednjeg mesta. Naravno, trka u Valensiji je odlučivala ko će biti šampion, i mada je startovao sa samog začelja, Rosi je uspeo na kraju da bude četvrti, izgubivši titulu sa samo pet poena iza Lorenca. Tifozi su optužili Markeza da je namerno branio Lorenca čitavu trku od timskog kolege, Danija Pedroze.

 

 

Odnosi između Rosija i Markeza su ostali hladni i početkom 2016., ali se činilo da su se stvari donekle smirile kada su se rukovali nakon bitke u Barseloni, gde je došlo do tragične pogibije Luisa Saloma. Međutim, tenzije će ponovo da porastu dve godine kasnije, i to ponovo u Argentini. Markez je dobio kaznu „prođi-kroz“ nakon što mu se motor ugasio na gridu, a on ipak zauzeo prvobitnu startnu poziciju. Dok se probijao kroz poredak u finalnoj fazi trke, uhvatio je Rosija koji je u tim trenucima bio peti. Pokušao je da ga pretekne u finalnoj krivini, ali je zahvatio vlažnu površinu i sudario se s Italijanom, odgurnuvši ga sa staze, što je dovelo do pada vozača Yamahe. Markez je na kraju bio peti, ali je kažnjen s dodatnih 30 sekundi zbog ovog incidenta. Nakon trke, Rosi je izjavio da „Markez uništava ovaj sport svojom agresivnom vožnjom“. Takođe je dodao: „Markez bolje da me se kloni i da me više nikada ne pogleda u lice.“

 

 

Nakon Argentine, recimo da je odnos između njih dvojice održavao „status quo“. Na trci za VN San Marina 2018., Rosi je odbio da se rukuje s Markezom, rekavši da nema potrebe da se rukuju i da nema nikakvih problema između njih dvojice. Međutim, godinu dana kasnije, 2019., ponovo u Argentini, Rosi i Markez su se rukovali pre ceremonije na podijumu, što je označilo da su se zategnutosti između njih dvojice ponovo „olabavile“.

 

Maverik Vinjales

 

U poređenju s Bjađijem, Stonerom, Lorencom i Markezom, Vinjales je praktično „novajlija“ kada je reč o rivalitetu s Rosijem. Otkada je ušao u MotoGP 2015., on nije imao mnogo interakcija s Rosijem, posebno tokom prve dve sezone u fabričkom Suzukiju.

 

Međutim, kada je prešao u Yamahu 2017., odmah je došlo do stvaranja rivalstva u prve dve trke sezone u Kataru i famoznoj Argentini, gde je Vinjales odneo pobede. Najznačajniji trenutak u okviru njihovog rivalstva je došao u Le Manu, gde su vodili oštru borbu za vodeću poziciju. Do kontakta je došlo u par navrata, da bi Rosi pao u poslednjem krugu a Vinjales trijumfovao. Nakon trke, „Doktor“ je izjavio da se oseća „prevarenim“ od strane Vinjalesa, jer je presekao šikanu i izgubio manje vremena, dok je on pokušavao da se izvuče, mada je bio kažnjen za sličan incident dve trke ranije u Americi. Još jedan značajan momenat se desio na VN Australije, kada se borio s Vinjalesom za drugo mesto gotovo celu trku, uključujući i poslednji krug.

 

 

Nakon borbe na Filip Ajlendu, činilo se da su se tenzije smirile, da bi situacija ponovo uzavrela na Tajlandu. Vozači Yamahe su se borili za treće mesto, kada je Rosi pokušao da se probije s unutrašnje Vinjalesove strane u poslednjoj krivini finalnog kruga, što mu nije uspelo, i čime umalo nije oborio timskog kolegu.

 

Nakon ovog događaja, nije više bilo ozbiljnijih incidenata između njih dvojice.

 

Nadimci

 

Još od ranih trkačkih dana, Rosi je dobijao razne nadimke. Na početku karijere, bio je poznat kao „Rosifumi“, jer je bio veliki ljubitelj japanskih vozača, posebno Norifumija Abea, koji je napravio spektakularni debi u klasi od 500 „kubika“, kao „wildcard“ vozač u Japanu. Rosi je tu trku gledao kada je imao samo 14 godina, postavši veliki navijač Japanca, što mu je na neki način i odredilo buduću karijeru.

 

 

Još jedan nadimak, Rosi je stekao kasnije tokom karijere, mada on nije mnogo poznat – „Valentinik“. Ovo ime je se pojavilo u vreme kada je vozio u klasi do 250 cm3, a praktično je izvedenica iz imena čuvenog Diznijevog lika Donald Duck (Paja Patak), na italijanskom „Paperino“. U stripovima on se transformiše u alter ego pod imenom Super Donald, što je na italijanskom bilo „Paperinik“. Ova verzija Paje Patka nosi masku i ogrtač i izgleda kao superheroj, ali za razliku od pravih superheroja, nema baš mnogo sreće i izaziva destrukciju gde god da se nađe. Međutim, on je u isto vreme smešan i drag karakter. Ovaj nadimak se zapravo odnosi na italijanskog superheroja, koji može da se prevede kao „Super Valentino“.

 

 

Otkada je započeo dominaciju u 500 cm3  klasi, kasnije poznatoj kao MotoGP, Rosi je odabrao „Doktor“ kao svoj nadimak. Mada ne tako uobičajen za engleska govorna područja, ovaj nadimak se ljudima daje u znak poštovanja. Dve teorije ovde preovlađuju, vezano za razlog zašto Rosi koristi ovo ime. Jedan je da je nadimak usvojio nakon što je diplomirao, što u Italiji daje pravo na upotrebu titule „doktor“, a drugi je, kako je govorio njegov otac, Gracijano Rosi: „’Doktor’ jer jednostavno nema posebnog razloga, ali je nadimak prelep i važan. Doktor. U Italiji, ’Doktor’ je nadimak koji se nekome daje iz poštovanja…“ Ipak, Valentino često zna da se našali kako je nadimak preuzeo jer je prezime Rosi uobičajeno kod doktora u Italiji.

 

 

Kao što smo već spomenuli, „46“ je Valeov omiljeni broj, isti onaj koji se nalazio i na trkačkom motociklu njegovog oca, po prvi put na trci u Jugoslaviji 1979. (u godini kada se Valentino rodio), a mašina je bila 250c Morbidelli. Obično, osvajač šampionske titule dobija pravo na #1 za sledeću sezonu. Međutim u čast Britanca Berija Šina, koji je bio prvi vozač moderne ere koji je zadržao svoj broj, Rosi je ostao na sada najčuvenijem motociklističkom broju svih vremena – #46, mada je, dok je bio šampion, na ramenu nosio „No. 1“.

 

Tekst na viziru njegove kacige se odnosi na naziv grupe njegovih prijatelja – „Pleme Čiuaua“, na italijanskom „Tribu Dei Chihuahua“. Ovo je takođe omaž starosedeocima koji se nalaze u meksičkoj državi Čiuaua.  Natpis „WLF“ znači „Viva La Figa“, što bi na italijanskom bilo „Živela ’ona ženska stvar’“. Za sada je uspeo da izbegne sankcije i ultimatume vezane za uklanjanje dotičnih slova, jer „W“ u „WLF“ predstavlja dva slova „V“ u „ViVa“. Podjednako očigledan je i njegov uspeh u izbegavanju disciplinskih mera od strane FIM-a i Dorna Sportsa, jer je prilično drsko isticao sporna slova na prednjem delu kombinezona u visini vrata. Naravno, treba istaći i tradiciju inkorporiranja fluorescentno žute boje u dizajn kombinezona, što mu je donelo nadimak „marker“ (flomaster).

 

 

Bivši motociklista i Valentinov timski kolega, Kolin Edvards, kao i mnogi drugi komentatori i novinari, često ga nazivaju „GOAT“ (Greatest of all Time).

 

 

Citati

 

Na kraju, da se podsetimo na neke od čuvenih izjava Valentina Rosija:

  • Nikada se nisam trkao radi rekorda. Motivacija da se sruši rekord nije dovoljna da bi se nastavilo. Morate da uživate u tome.
  • Velike borbe s najjačim rivalima uvek predstavljaju najveću motivaciju. Kada pobeđujete lako, to nije istog ukusa.
  • Možda je motocikl opasniji, ali strast prema automobilima je za mene odmah iza strasti prema motociklima. Trkam se da pobedim. Bilo da sam na motociklu ili automobilu, nema razlike.
  • Vožnja motocikla je kao umetnost – stvar koju radite jer osećate nešto iznutra. Najvažnije da imate dobar odnos s motociklom… morate razumeti šta on želi. Ja na motocikl gledam kao na ženu, znam da to zvuči luckasto, ali tako je.
  • Ja sam Valentino Rosi. Ja želim da budem osoba, ne ikona.

 

Pavle Barta

Vrele Gume

Ostavite komentar

Top Reviews

Video Widget

gallery