Fiat se vraća korenima na Milano Design Week: mali i jeftin auto kao odgovor na kineske modele

Fiat se udružio sa studentima da naprave novi model

Postoji nešto dirljivo u trenutku kada jedan veliki sistem, kakav je Fiat, odluči da prizna sebi da je skrenuo sa puta. Ne javno, ne kroz PR formulacije, već kroz ideju. Kroz gest. Kroz izložbu koja zapravo više liči na pitanje nego na odgovor.

Na tek završenom Milano Design Weeku Fiat nije nastupio da bi još jednom pokazao svoje nove modele. Nadgledali smo se toga po sajmovima, šoping centrima, i raznim događajima. Fiat je na svom štandu došao da se zapita ko je.

„Ciao Futuro“ nije bio spektakl u klasičnom smislu. Bio je pokušaj da se ponovo uspostavi kontakt sa sopstvenim identitetom, onim koji se godinama gubio negde između Excel tabela, planova rasta i potrebe da se zadovolje očekivanja akcionara.

Zadatak koji je Fiat dao studentima dizajna bio je vrlo jednostavan da zvuči gotovo subverzivno: napravite vozilo koje je što manje i što jeftinije.

U svetu u kojem se sve meri povećanjem, gde svaka nova generacija mora biti veća, jača i skuplja, ovakav zahtev deluje kao mali čin pobune.

Ali zapravo to nije bila pobuna. Fiat je najavio povratak kući.

Kada Olivier Francois govori o DNK Fiata, ne govori o dizajnerskim linijama niti o prepoznatljivim oblicima. Govori o ulozi automobila u životu ljudi. O tome kako je Fiat 500 iz 1959. omogućio čitavim porodicama da se pokrenu, da izađu iz svojih ulica i da prvi put osete slobodu kretanja. O tome kako je Panda iz osamdesetih, koju je potpisao Giugiaro, bila ogoljena do suštine i upravo zbog toga postala ikona.

Ti automobili nisu bili posebni zato što su bili savršeni. Bili su posebni zato što su bili dovoljni.

U tom „dovoljno“ krije se cela filozofija koju je evropska autoindustrija, u nekom trenutku, odlučila da zaboravi. U potrazi za profitom i pozicioniranjem, automobili su počeli da rastu, da se komplikuju, da se udaljavaju od ljudi kojima su namenjeni. Sve je postalo pitanje opreme, snage, ekrana i margine. Kao da je neko poverovao da će se smisao pronaći ako se doda još jedan sloj tehnologije.

A onda su se pojavili automobili sa Istoka, hladni, racionalni, efikasni. Dugo smo ih nazivali usisivačima, pomalo podrugljivo, kao da time možemo da umanjimo njihov značaj. Međutim, upravo ti „usisivači“ su ogolili slabosti evropskog pristupa. Pokazali su da funkcionalnost i cena mogu biti dovoljni da osvoje tržište.

U tom trenutku više nije bilo prostora za iluzije.

Evropa je morala da odluči da li će pokušati da igra istu igru ili će se setiti šta je čini drugačijom. Fiatov studijski nastup u Milanu deluje kao jasan znak da je izabran ovaj drugi put. Ne pokušavaju da budu bolji u onome u čemu drugi već dominiraju. Pokušavaju da pronađu ono što su nekada imali, a što je u međuvremenu postalo retkost.

To nije nostalgija, iako se oslanja na sopstvenu istoriju. To je strateško razmišljanje koje razume da se identitet ne gradi kopiranjem, već povratkom sopstvenim vrednostima. U ovom slučaju, to su jednostavnost, pristupačnost i osećaj mere.

Fiat je oduvek bio brend koji razume meru. Nikada nije pokušavao da bude najveći ili najluksuzniji. Njegova snaga je bila u tome što je znao koliko je nama tačno dovoljno. I upravo zato je njihovo prisustvo na mestu kao što je Milano Design Week toliko važno. Tamo se ne prodaju automobili kao na nekakvom vašaru. Tamo se oblikuju ideje.

Ako zastanemo, razmislimo i pažljivo posmatramo događaj, ovo nije samo priča o jednom brendu. Mi gledamo trenutak u kojem evropska autoindustrija pokušava da redefiniše sopstvenu ulogu u svetu koji se ubrzano menja. Pitanje više nije ko ima više konjskih snaga ili veći domet. Pitanje je ko razume čoveka, da ne kažem kupca.

Fiat je, čini se, odlučio da se vrati tom pitanju.

I možda je upravo u toj jednostavnosti, u tom naizgled skromnom zadatku da se napravi mali i jeftin automobil, u trenutku krize koja trese čitavu planetu skriven najvažniji odgovor koji je Evropa mogla da ponudi u ovom trenutku.

Lidija Piroški