Prljavi novac u MotoGP-u ne predstavlja ništa novo

Decenijama unazad, točkovi trkačkih motocikala se „podmazuju“ novcem koji dolazi iz ne baš popularnih izvora.

Sada, kada su utihnule priče oko navodnog višemilionskog sponzorskog ugovora VR46 sa saudijskim naftnim gigantom Aramco, koji je u državnom vlasništvu, možda je pravi trenutak da se napravi analiza istorijskih veza između moto trka i prljavog novca.

Činjenica je da će većina trkačkih vozača uraditi gotovo sve da bi se našla na usijanom asfaltu. Analogija je možda stereotipna, ali motociklisti su poput narkomana, a narkomani će uraditi sve za sledeći „fiks“.

Primera radi, tokom britanskog trkačkog „buma“ osamdesetih, padoci Brends Heča, Snetertona, Kadvela i drugih staza, bili su prepuni ukradenih motocikala, sa sve trkačkim brojevima na svojim mestima, ali ne i onima koji bi trebalo da počivaju na šasijama i motorima, koji su misteriozno „nedostajali“.  Trkači su pljačkali svoju braću i sestre motocikliste, ne bi li tokom vikenda dobili neophodnu dozu, poput heroinskog zavisnika koji je u trenucima očaja ukrao tašnu svoje majke.

Kada su pripadnici sedme sile tokom prošlog trkačkog vikenda u Španiji upitali devetostrukog šampiona, Valentina Rosija, o ugovoru s Aramcom, on je vešto izbegao direktan odgovor, ponudivši sledeće reči kao „objašnjenje“: „Mi smo zavisnici od auto-moto sporta“. Da, poput zavisnika koji se izvinjava majci što joj je prisvojio tašnu.

Dakle, kakva to vrsta prljavog novca pomaže da se okreću točkovi trkačkih motocikala već decenijama? Možda bi trebalo krenuti s vrha, ili možda od samog dna?

Tokom tridesetih godina, Adolf Hitler i njegova Nacional-socijalistička partija, s entuzijazmom su podržavali sve vrste auto-moto sporta, posebno obaranja rekorda, od Mercedesovih i Auto Unionovih automoblia, do BMW-ovih i DKW-ovih motocikala.  Naravno, radilo se o čistoj propagandi, političkom ogranku za reklamiranje i marketing, da bi se svetu pokazalo da su arijevski inženjeri nenadmašni a arijevski trkački najhrabriji.

„Za postizanje apsolutnih rekorda na kopnu i vodi, koji su u skladu s našom propagandom“, rekao je Hitler nemačkim proizvođačima, „imaćete kompletnu podršku.“

Hitler je znao da će budući rat biti rat mehanizacije, tako da je formirao NSKK (Nationalsozialistisches Kraftahrkorps), paramilitarnu organizaciju koja je obučavala mladiće da voze i popravljaju motocikle i ostala vozila. Ukoliko niste bili član NSKK, niste mogli da učestvujete u trkama.

Nacisti su bili toliko opčinjeni moto trkama, da je ministar propagande, Jozef Gebels, 1935. učestvovao na godišnjoj konvenciji FIM-a u Berlinu, u društvu „korpsfirera“, Adolfa Hinlajna, šefa NSKK. Danas bi Hinlajn bio nazvan „sponzorskim oficirom za vezu“.

BMW i DKW su pobeđivali u Isle of Man TT trkama i Evropskim šampionatima (preteča današnjeg svetskog šampionata), naravno uz Hitlerovu podršku. Juna 1939., Georg Majer je „nokautirao“ vozače Nortona pobedivši u Senior TT klasi na BMW-u s dvocilindarskim kompresorskim motorom, ali je izgubio u prvenstvu do 500 „kubika“ od Italijana Dorijana Serafinija na četvorocilindarskoj Gileri s kompresorom, štićenika fašističkog vođe, Benita Musolinija.

Dotična Gilera je nazvana „Rondine“ („lasta“ na italijanskom), po CNA avionu koji je pratio Musolinijeve smeđekošuljaše kada su marširali na Rim da bi preuzeli vlast 1922. Inače, avion je pogonio britanski dvocilindarski bokser ABC motor od 350 cm³, sličan Douglasovom dvocilindarskom bokseru, koji je inspiracija za BMW-ovu jedinicu.

„Krstili smo motocikl ’Rondine’ za sreću“, rekao je kreator motocikla, grof Đovani Bonmartini, prijatelj i vatreni Musolinijev pristalica. „CNA je bila jedina avio-kompanija koja se usudila da leti svojim avionima u maršu fašista na Rim. Ovaj  avion je poleteo u prisustvu ’Dučea’ i nazvan je Rondine; po brzoj i izdržljivoj ptici, sposobnoj da pobegne grabljivicama zahvaljujući svojim letačkim sposobnostima. Zar ne mislite da je to sasvim prikladno ime za motocikl?“

Mnogo manjeg obima a često i zabavniji, bili su nečasni poslovi nekih „gran pri“ trkača tokom decenija koje su usledile nakon uspostavljanja svetskog šampionata 1949. Većina vozača poslovično kuburi s novcem, a neki su spremni na mnoge stvari da bi prikupili finansije.

„Nismo imali novca, tako da ste morali da budete mangup jer u suprotnom ne biste preživeli“, rekao je Australijanac Džek Ahern, pobednik GP 500 Finske 1965. „Morali smo da nabavimo pare ili da gladujemo.“

Čuvena žovijalna ličnost u svetu motocikala svojevremeno, bio je Italijan, Valter Miljorati, koji je finasirao GP kampanju svog tima tokom osamdesetih, uz pomoć „eksport-import“ poslova, jer se Suzukijevi „kapriciozni“ RG500 nisu mogli brinuti sami o sebi. Miljorati je 1984. bio na putu između dve velike nagrade u Evropi, kada je zaustavljen na jednom graničnom prelazu. Carinski službenici su u njegovom kamperu pronašli kilogram kokaina i dva kilograma hašiša. Naravno, za ovo delo mu je „odrapljena“ poprilična zatvorska kazna, tako da se više nije vraćao u svet trka.

Takva vrsta „eksport-import biznisa“ nije bila ništa novo. Tokom šezdesetih, većina privatnih GP timova je znala za „problematičnu“ garažu u Londonu, gde su mogli da odvezu svoje kombije na „popravku“, ali i „zarade“.

„Rečeno mi je da ako odem do te garaže pre nego što pređem u kontinentalnu Evropu, promeniće mi pogonsko vratilo na mom Ford Thamesu“, priseća se Novozelanđanin, Džindžer Moloj, koji je 1970. završio 500cc šampionat iza Đakoma Agostinija. „Očigledno je da su zavarivali drogu tamo, a ja nisam prešao pola sveta da bih to radio.“

Međutim, Moloj i mnogi drugi su nastavili s „manje ekstremnim švercovanjem“, poput kupovine 50 boca bakardija i par hiljada cigareta u Španiji, koje bi prodavali u Velikoj Britaniji i od toga sasvim lepo zarađivali, naravno sve dok carinici ne bi pronašli krijumčarenu robu „zakopanu“ ispod motocikala u zadnjem delu kombija. Moloj se seća jednog prelaska La Manša, kada se vraćao s trke na kontinentu. Jedan od njegovih asistenata je bio veoma bolestan, tako da su ga stavili preko „robe“, što je obeshrabrilo carinske službenike da pažljivije pregledaju vozilo.

Tu je naravno i novac od duvana, koji je podstakao trkački „bum“ od sedamdesetih godina, pa sve do vremena kada je reklamiranje duvanskih proizvoda zabranjeno krajem 2006. Tokom osamdesetih, devedesetih, kao i ranih 2000-ih, veći deo MotoGP grida je finansiran novcem iz duvanske industrije: Marlboro, Rothmans, Lucky Strike, Camel, Fortuna, Cabin, Parisiene i druge robne marke. Vozači, šefovi timova, kao i mnogi drugi, „filovali“ su se ovim novcem, koji i dalje nije bio čist. Tokom 20. veka, duvan je ubio oko 100 miliona ljudi, više od ukupnog broja žrtava Prvog i Drugog svetskog rata.

Rosijev navodni ugovor s Aramcom je uzburkao duhove zbog flagrantnog ugrožavanja ljudskih prava od strane Saudijske Arabije i učešća ove zemlje u jemenskom građanskom ratu, koji je do sada odneo 230.000 žrtava, od kojih su mnoge žene i deca. Treba napomenuti da saudijske vojne snage nabavljaju oružje od mnogih zemalja, prvenstveno SAD i Velike Britanije.

Aramco sponzoriše mnoge druge sportske događaje, od Formule 1 do prvog saudijskog golf turnira za žene. Ova kompanija ima tržišnu kapitalizaciju od oko 1,88 biliona dolara, što je nešto više od BDP-a Rusije…

Vrele Gume

Izvor: MotorSport