Kako rast potrošnje, veštačka inteligencija i električni automobili menjaju energetsku mapu sveta, i zašto Srbija rizikuje da postane energetska kolonija
Istorija nas uči da se veliki sukobi nikada nisu vodili isključivo zbog ideologije, već zbog kontrole nad resursima. Ugalj, nafta, gas, rude, voda. Uvek ista priča, samo drugačiji oblici i drugačije parole. Danas se toj listi, sve jasnije i bez ikakve dileme, pridružuje električna energija.
Od brzine kojom se tehnološke promene danas odvijaju i od količine informacija kojima smo svakodnevno zatrpani, često ne vidimo širu sliku. Fokusirani smo na pojedinačne vesti, nove modele, nove aplikacije i obećanja o tehnološkom napretku, dok nam promiče ono ključno – rast broja i snage potrošača energije.
Ako malo zastanemo i poređamo stvari koje svakodnevno troše struju, slika postaje jasna. Veštačka inteligencija sa svojim data centrima i serverima. Električni automobili i brzi punjači. Grejanje i hlađenje koje se ubrzano elektrifikuje. Industrija koja prelazi na struju. I, na kraju, ali ne i najmanje važno, eksplozija broja uređaja koje svi posedujemo – telefoni, laptopovi, kućni sistemi, pametni satovi, ruteri, senzori. Sve ono što radi stalno, bez pauze, i što podrazumevamo kao normalno.
Svaki od tih potrošača sam za sebe deluje bezazleno. Zajedno, oni stvaraju potpuno novu energetsku realnost.
Istorija nas uči da se veliki sukobi nikada nisu vodili isključivo zbog ideologije, već zbog kontrole nad resursima. Ugalj, nafta, gas, rude, voda. Uvek ista priča, samo drugačiji oblici i drugačije parole. Danas se toj listi, sve jasnije i bez ikakve dileme, pridružuje električna energija.
Veštačka inteligencija nije apstraktna stvar. Nije to neka nevidljiva magla u oblaku. AI ima vrlo konkretnu, fizičku formu. Ogromne hale pune servera, grafičkih procesora i sistema za hlađenje. Gradovi u malom. Svaki novi veliki model znači još megavata potrošnje. Istovremeno, električni automobili postaju norma, ne izuzetak. Punjači niču uz autoputeve, u gradovima, u flotama. Grejanje se elektrifikuje. Industrija se elektrifikuje.
Potražnja za strujom raste brzo i sigurno. Mnogo brže nego što javnost želi da prizna. Problem je što proizvodnja i, još važnije, elektroenergetske mreže ne rastu istim tempom.
Obnovljivi izvori se šire, ali su nestalni. Nuklearna energija se sporo vraća. Mreže su stare, zapuštene i projektovane za svet koji više ne postoji. Rezultat je jednostavan i bolan. Cena struje ne raste zato što neko to želi. Raste zato što mora.
U tom novom svetu države se vrlo jasno dele na one koje proizvode energiju i one koje je kupuju. Na one koje imaju kontrolu nad resursima, mrežama i strategijom i one koje postaju energetski zavisne. Energetski kolonizovane.
Srbija
Srbija već danas stoji na ivici teške energetske kolonijalne pozicije. Ne zato što nema resurse. Ima ih. Ima ugalj, ima hidro potencijal, ima znanje i ljude. Problem je što nema dugoročnu, transparentnu i suverenu energetsku politiku.
Najopasniji simptom toga je stanje u EPS-u. Kompanija koja bi morala da bude temelj energetske stabilnosti zemlje godinama je razorena političkim kadrovanjem, lošim upravljanjem i potpunim odsustvom odgovornosti. EPS je pretvoren iz strateškog sistema u socijalni amortizer i politički plen. Investicije su kasnile. Održavanje je zanemarivano. Struka je potisnuta. Rezultat su havarije, uvoz struje po visokim cenama i sistem koji je sve manje sposoban da odgovori na rastuću potražnju.
U trenutku kada svet panično gradi nove kapacitete i jača mreže, Srbija krpi rupe u sistemu koji je već godinama u poluraspadu. To nije tehnički problem. To je politička odluka sa dugoročnim posledicama.
Na tu sliku se nadovezuje i mutna, netransparentna priča oko NIS-a. Kompanija koja je stub energetskog sistema države tretira se kao moneta za potkusurivanje u političkim i geopolitičkim igrama.
Umesto jasnog plana, javnost dobija samo NIS glasine. Umesto strategije, tišinu. Umesto odgovornosti, zakulisne dogovore.
Istovremeno, država bez zadrške troši ogroman novac na projekte čiji je politički efekat trenutan, a razvojni domet upitan. Skupo naoružanje i megalomanski projekti poput EXPO-a postaju prioritet, dok se energetska infrastruktura tretira kao nešto što može da sačeka. A energija ne čeka. Ne čeka izbore, ne čeka manifestacije, ne čeka politički marketing.
U svetu u kojem struja postaje ključni input za industriju, mobilnost, digitalnu ekonomiju i bezbednost, igrati se sa EPS-om i NIS-om, dok se novac preusmerava na kratkoročne političke trofeje, znači igrati se sa budućnošću zemlje. Ako izgubite kontrolu nad energijom, ne gubite samo profit. Gubite političku autonomiju, industrijski razvoj i sposobnost da sami odlučujete koliko će vaši građani i privreda plaćati osnovne stvari.
I tu dolazimo do paradoksa koji retko ko želi da izgovori naglas. Električni automobili su zamišljeni kao simbol tehnološkog napretka i ekološke odgovornosti. Kao izlaz iz sveta fosilnih goriva i zagađenja. Ali u zemlji koja nema energetsku strategiju, stabilnu proizvodnju i suverenu kontrolu nad strujom, oni lako mogu postati sopstvena suprotnost.
Umesto sredstva oslobađanja, postaće sredstvo zavisnosti. Umesto koraka ka čistijoj budućnosti, još jedan mehanizam porobljavanja kroz račune, uvoz i neizvesnost. Tehnologija koja je trebalo da čuva okolinu, u pogrešnom sistemu može postati alat ekonomske i političke kontrole.
Energetska kolonijalna pozicija ne dolazi sa tenkovima. Dolazi sa ugovorima koje niko nije video, sa zavisnošću od uvoza, sa cenama koje više ne kontrolišete. Dolazi sa fabrikama koje ne dolaze jer je struja preskupa i nesigurna. Sa građanima koji plaćaju račune koje im niko ne ume jasno da objasni. Sa rečenicom da je “tako svuda u svetu”, iako nije.
U eri veštačke inteligencije i električnih automobila, energija je nova nafta. A Srbija se ponaša kao da to još nije shvatila. Ili još gore – kao da jeste, ali je odlučila da ćuti.
Nedelja je dobar dan za razmišljanje o budućnosti. A pitanje koje ostaje je jednostavno i neprijatno. Da li ćemo nove tehnologije koristiti kao alat razvoja i slobode, ili ćemo, nesposobni da upravljamo sopstvenom energijom, dozvoliti da se pretvore u još jedan oblik zavisnosti?
Lidija Piroški
@top gun
Baš si top, manje gan.
Elektro mrežu i čitav energetski sistem je gradio ovaj narod kroz kredite koje je država dizala, a narod vraćao decenijama. Nije to isto kao kad neki privatnik digne kredit, sagradi gasnu ili nuklearnu elektranu, prikači se na mrežu i ponudi svoju struju po ekonomskoj ceni. Ovo je bre naše, moje, tvoje, Lidijine ćerke. Ne kažem da cena treba da bude džaba, ali se mora imati u vidu ta činjenica, kao i ekonomska snaga prosečnog čoveka. Pogledaj cenu derivata u zemljama koje imaju dosta nafte. Svugde je to 2 do 3X jeftinije nego kod nas. Prodaja NISa je zločin zbog koga bih da imam moć, doneo LexSpecialis o privremenoj suspenziji donošenja i izvršenja smrtne kazne. Samo politički patuljci nisu mogli da predvide ovakav razvoj događaja. Na žalost, danas vidimo da se i EPSu sprema ista sudbina, a narodu će već kolonijalni upravnici (sa kandžijom u ruci) reći kuda dalje.
Srbija ima jednu od najmanjih cijena el.energije u Evropi…
Mozda bi bilo najbolje da se bavite automobilima, koje nsjbolje rszumijete, a da globalne teme prepustite onima kojima je to posao….
Teoretski ako gledamo Informer tako je za one koji troše 10 kWh dnevno. Ako smo ozbiljni primetićemo da je el.energija za domaćinstvo u crvenoj zoni gotovo najskuplja u Evropi. Gorivo je najskuplje u regionu. Ništa bolje nije ni sa cenom el.enegije u industriji. Dakle, možda da vi ipak ne komentarišete ono što ne znate jer ste „čuli“.
Tekst se bavi globalnim temama sa osvrtom na Srbiju koja je energetska (i moralna) kolonija. U energetskom sektoru je potpuni haos a sama količina el.enegije koju uvozimo dnevno je predznak katastrofe i opšte energetske zavisnosti. EXPO neće rešiti ni jedan vitalan problem Srbije…
Jel’ si siguran u to da je struja najjeftinija kod nas ? Nisi pomenuo plate u drugim zemljama i ovde poredjenja radi ? Informisi se malo drugde osim Pinka i Informera, pa onda razmisli pre nego sto napises neku glupost!