970_250_eko
AktuelnoOnline plus

Najveći promašaji automobilske industrije koji su prvobitno delovali kao „prava stvar“

67.3KPregleda

Neki modeli automobila, stilovi karoserije, specifični detalji i tehnologije, ponekad izađu „iz mode“ brže nego što su stupili na scenu, a ideje koje su se činile apsolutno briljantnim kada su se pojavile, bivale bi zastarele za samo nekoliko godina.

 

Od Mercedes-Benz kamioneta do Toyotinog podbrenda fokusiranog na mlade, evo nekih momenata iz automobilske industrije koji su odigrali ulogu „zvezda padalica“.

 

Električni automobili (1900-ih)

Početkom prošlog veka, električni automobili su se prodavali izuzetno dobro u SAD, ali i u nekim drugim zemljama. Prosto, bili su uglađeniji i daleko lakši za baratanje od tadašnjih benzinski pogonjenih modela. Supruga Henrija Forda, Klara, nije vozila Model T, njeno svakodnevno vozilo je bio Detroit-Electric Model 47 (na fotografiji).

 

 

Tehnologija motora s unutrašnjim sagorevanjem je naglo uznapredovala tokom 1910-ih, a pronalazak električnog startera je učinio automobile s benzinskim agregatima upotrebljivijim. Kako je cena goriva padala, tako je padao i tržišni udeo baterijski pogonjenih četvorotočkaša. Električni automobili su već tokom 1920-ih postali stvar prošlosti, a neku značajniju pažnju nisu privukli do kasnih 1990-ih.

 

Turbinski pogonjeni automobili (od 1940-ih do 1960-ih)

 

Tokom pedesetih godina prošlog veka, ideja o automobilu pogonjenom turbinom je predstavljala obećavajuću alternativu konvencionalnim klipnim motorima. Jedan neustrašiv test vozač je dostigao 240 km/h u Rover Jet 1 prototipu, a lekcije naučene iz ovog projekta su pomogle da se kreira turbinski pogonjen trkač, British Racing Motors, koji se u izdanju za 1963. pojavio na legendarnoj trci 24 časa Le Mana. Radilo se o eksperimentalnom trkačkom automobilu, tako da nije bio u zvaničnoj konkurenciji, ali bi završio na osmom mestu da se računao u poredak.

 

 

S druge strane Atlantika, Chrysler je kreirao čuvenih 50 primeraka atraktivnog kupea  za stvarne kupce, da bi procenio kako se kotira dotična tehnologija. Naišao je na brojne probleme, baš kao i Rover, ali je nastavio s unapređivanjem turbine do sedamdesetih godina.

 

Providni krovni paneli (1950-ih)

 

„Svemirski“ i automobilski dizajn su u kontakt došli tokom pedesetih godina, što objašnjava zašto je tako veliki broj američkih automobila u to vreme posedovao čuvena „peraja“. Jedan detalj koji je bio daleko atraktivniji, i koji se naprasno pojavio na jednom salonu automobila, ticao se transparentnog, hemisferno oblikovanog krovnog panela (ne možemo a da se ne prisetimo Homera Simpsona i njegovog „savršenog“ automobila).

 

 

Stajling je podsećao na kokpit lovačkog aviona, a često je bio detalj prisutan na konceptnim automobilima tog vremena, kao što su General Motors Firebird I, predstavljen 1953. (na slici). Međutim, staviti ovako nešto u serijsku proizvodnju baš i nije bio lak zadatak, delimično i zbog zabrinutosti vezanih za proizvodnju, bezbednost i troškove. Automobilski dizajneri su odustali od ove ideje tokom šezdesetih, mada Pininfarina ima nekih planova da je vrati u igru.

 

 

Amphicar (1961-1968.)

 

Ovaj „krosover“ između automobila i čamca je trebalo vozačima da obezbedi gotovo „neograničenu slobodu“. Privukao je pažnju javnosti kada je predstavljen 1961., ali su vozači, mornari i putnici vrlo brzo otkrili da niti je reč o dobrom plovilu niti dobrom automobilu.

 

 

Quandt sa sedištem u Nemačkoj je proizveo 3.878 jedinica Amphicara, koji je bio pogonjen Triumphovim četvorocilindarskim motorom do 1968. Nije iznedrio naslednika niti je inspirisao rivale da učine isto, tako da je ostao najpoznatiji svetski automobil-amfibija.

 

Landau krov (1970-ih i 80-ih)

 

Automobili s ovim rešenjem su nazvani i „simulirajući kabrioleti“, a reč je o čvrstim krovovima presvučenim tkaninom ili vinilom, da bi podsećali na one platnene. Landau krovovi su se obično nalazili na velikim, „imidž“ modelima, kao što je Ford Thunderbird, ali su bili dostupni i kod skromnijih vozila, poput VW Golfa recimo.

 

 

Prvi put viđeni na kočijama koje su vukli konji, Landau krovovi su izgubili svoju funkciju kao takvi, da bi postali popularna opcija u SAD tokom sedamdesetih godina. U narednoj deceniji su nestali sa scene, mada su kod nekih modela bili u ponudi čak i tokom devedesetih. Danas ne postoji nijedan automobil koji iz fabrike izlazi s takvim krovom, ali postoje radionice koje ih instaliraju. Svaka roba ima svoga kupca, bez dileme.

 

Cadillacova tehnologija deaktivacije cilindara (1981.)

 

Uzdrman naftnim krizama 1973. i 1979., Cadillac je počeo da iznalazi način da kreira efikasnije automobile bez da mora da smanjuje radnu zapreminu motora ili traži od kupaca da prave kompromise po pitanju snage. Tehnologija deaktivacije cilindara, sposobna da V8 transformiše u V6 ili štedljivi V4, smatrala se savršenim odgovorom, a dobila je i odgovarajući naziv –  V8-6-4. Ovo rešenje je debitovalo 1981. godine, a u ponudi je bilo u nekoliko modela, uključujući i Fleetwood Brougham (na slici u kupe varijanti).

 

 

Bilo je potrebno samo nekoliko nedelja da pristignu prve žalbe. Kupci su kritikovali motor da mu nedostaje uglađenost u bilo kojoj cilindarskoj konfiguraciji, kao i da je previše vremena potrebno da se „uspavani“ cilindri aktiviraju. Cadillac je izdao ni manje ni više nego 13 programskih ažuriranja da bi rešio dotične probleme, ali je na kraju odustao od serijske proizvodnje V8-6-4 za 1982. modelnu godinu.

 

Automobilski telefoni (1980-ih i 90-ih)

 

Mada su telefoni za automobile „izmišljeni“ četrdesetih godina, nisu bili čest prizor sve do osamdesetih godina prošlog veka, kada je bilo uobičajeno videti ih u luksuznim vozilima vozača s dubljim džepom. Ćaskanje tokom vožnje je bilo vrhunac futurizma sve dok pametni mobilni telefoni nisu postali deo svakodnevice tokom devedesetih. Automobilski telefon je iz tog razloga tek nekoliko godina bio u fokusu kada je o tehnologiji reč.

 

 

BMW V16 motor (1987.)

 

BMW je postavio lestvicu visoko, kada je započeo razvoj 6,7-litarskog V16 motora 1987. godine. Bavarci su imali nameru da ovaj agregat pogoni perjanicu koja bi se pozicionirala iznad serije 7, i koja je trebalo da bude ili zaseban model, poput serije 9 na primer, ili da usvoji oznaku super 7. Razvoj je tekao relativno brzim tempom, tako da su inženjeri testirali V16, koji je isporučivao oko 415 ks i 625 Nm u temeljno modifikovanoj E32 generaciji „sedmice“. Da bi se tako veliki motor smestio, bilo je neophodno premestiti hladnjak u prtljažnik i dodati ventilacione otvore na panelima iza zadnjih vrata, zbog čega je ovaj prototip dobio ime „Golfish“ (zlatna riba).

 

 

Čelnici kompanije su otkazali ovaj motor nakon što su zaključili da je V12 dostupan u 750i sasvim dovoljne veličine. Svaka generacija „sedmice“ lansirana od tada je u ponudi imala V12, ali V16 nikada nije ugledao svetlost dana u jednom serijskom primerku, niti će se to ikada desiti, s obzirom da i V12 živi na „pozajmljenom vremenu“ u ovo doba opšte elektrifikacije i smanjivanja radne zapremine motora.

 

Automatski bezbednosni pojasevi u SAD (1980-ih i 90-ih)

 

Pomalo čudno zvuči činjenica da su automatski bezbednosni pojasevi u velikoj meri kreirani kao način da se izbegne instaliranje vazdušnih jastuka u automobile. Naime, američki zakonodavci su odredili da su svi novi automobili obavezni da do 1990. modelne godine budu opremljeni vazdušnim jastukom ili automatskim pojasom s vozačke strane. Jasno je da je potonja solucija bila mnogo jeftinija, ali ona je ipak nestala s automobilske scene nakon što su vazdušni jastuci postali obavezni 1995.

 

 

Hummer (1999-2010.)

 

AM General je lansirao civilnu verziju Humveeja 1992., ali Hummer nije postao zasebna marka sve dok General Motors nije otkupio prava na njega 1999. Ponuda se odmah proširila na manje H2 i H3 modele, ali je njegov imidž „nedostatka ukusa“ sve brže rastao, da bi tokom bankrota kompanije on bio pušten niz vodu. General Motors je zatvorio Hummer 2010., desetak godina nakon što je osnovan, mada se priprema uskrsnuće imena u vidu električnog terenca, koji će se prodavati pod GMC markom, a trebalo bi na scenu da stupi 2021.

 

 

 

Chevroletov „Midgate“ (2001.)

Na papiru, Midgate je bio kreiran za Chevrolet Avalanche predstavljen za 2002. modelnu godinu, kao briljantna inženjerska solucija. Omogućavao bi korisnicima da polože pregradu između putničkog odeljka i kargo boksa, kreirajući na taj način jedno od najprostranijih američkih vozila. Ovaj sistem je takođe mogao da se primeni na Cadillacovu verziju Avalanchea, Escalade EXT, kao i da se adaptira za potrebe GMC Envoy XUV-a, koji je bio kratkog veka.

 

 

Mnogi su pretpostavili da će Chevyjevi rivali, Ford i Dodge u ponudu staviti svoje verzije „Midgatea“, ili da će makar biti dostupan na Silveradu nakon što se okončala proizvodnja Avalanchea 2013. Međutim, sve se završilo time što je ovaj prilično skup sistem ukinut. Na kraju krajeva, potražnja za „Midgateom“ je bila niža od očekivane.

 

Lincoln kamioneti (2001.)

 

U principu, Lincolnova logika je bila zdrava: s obzirom na to da su vozači zavoleli Navigator, prvi SUV marke, sigurno će „pasti u naručje“ kamioneta. Uzevši kao osnovu Ford F-150, kompanija je dodala prednji deo u Navigatorovom stilu i lažne drvene panele na kargo boksu, što je ovom kamionetu donelo nadimak „Blackwood“.

 

 

Bio je u ponudi isljučivo sa zadnjim pogonom i kargo odeljkom s tepihom, tako da je njegova upotrebljivost bila ograničena, a prodaja samim tim niska. U SAD, bio je u ponudi isključivo tokom 2002. modelne godine. Meksikanci su ga s druge trane „toplije“ dočekali, tako da je tamo trajao do 2003. modelne godine.

 

 

Međutim, Lincoln nije odustao. Prkosno je umarširao nazad u segment kamioneta za 2005. modelnu godinu, kada je predstavio Mark LT. Ko je gledao film „The Mule“ s Klintom Istvudom u glavnoj ulozi, dobro zna o kojem modelu se radi. Zapravo je reč o Fordu F-150 promenjenog izgleda. Ipak, Mark LT je bio kudikamo praktičniji od Blackwooda. Prodaja se završila 2008., mada je meksičko tržište dobilo i model druge generacije, dok je Lincoln završio svoju aferu s kamionetima. Do istog zaključka je došao i Cadillac nakon 2013. modelne godine.

 

Indivudalni LED-ovi (2000-ih)

 

LED osvetljenje se raširilo poput požara popreko i duž automobilske industrije tokom 2000-ih. Proizvođači poput Audija i Lexusa su ovu tehnologiju pružili svojim kupcima, a nije trebalo mnogo vremena da se ona nađe i u „mejnstrim“ ponudi, kao što je Volkswagenova ili Nissanova.

 

 

Možemo je videti na drugoj generaciji Qashqaija. Male svetlosne tačke su automobilu pružale moderniji i prestižniji izgled, ali samo neko vreme. Naime, LED tehnologija je uznapredovala toliko brzo, tako da su do druge polovine 2010-ih svetlosne „trake“ postale norma, dok rešenje s individualnim diodama izgleda iz ove perspektive prilično zastarelo.

 

Monovolumeni (2000-ih)

 

Ova višenamenska vozila su bila pravi hit na evropskom tržištu tokom 2000-ih. Manji od vanova, ali viši od standardnih hečbeka, modeli poput FIat Idee 2003. (na slici), Opel Merive 2003. i Renault Modusa 2004., reklamirani su kao idealna vozila kako za svakodnevne vozače, tako i za turiste.

 

 

Ipak, marketinške teze su bile prilično efemerne, a većina tih modela je direktno ili indirektno zamenjena krosoverima. Poslednji bastion monovolumena u Evropi u 2020. je Ford B-Max, koji karakteriše par kliznih vrata.

 

Scion (2003.)

 

Toyota je formirala marku Scion 2003., jer njena vredno i teško stečena reputacija proizvođača izdržljivih i pouzdanih vozila, nije toliko „zvonila u ušima“ mlađih kupaca u SAD. Scion modeli su bili sve samo ne dosadni, bar s dizajnerske tačke gledišta. Portfolio je uključivao izuzetno povoljne kupe modele s oznakom tC, kao i hečbek u obliku tostera, pod imenom xB, koji je iznedrio i nekoliko imitatora. Scion je startovao veoma dobro, ali je tokom 2010-ih izašao van svog scenarija. Marketinška istraživanja su pokazala da mladi vozači, koji su priuštili neki od Scionovih modela, često nisu kupovali Toyotu ili Lexus u kasnijoj životnoj dobi. Što je još gore, prosečna starost kupca je s 35 2004., skočila na 43 2011. godine, jer su ekonomski faktori primorali starije vozače da krenu u potragu za jeftinijim automobilima, dok su se mlađi vozači, koje je Scion želeo da privuče, okrenuli polovnjacima.

 

 

Toyota je eksperiment zvani „Scion“ stopirala nakon 2016. modelne godine. Neki od modela su prebačeni u Toyotinu ponudu, poput FR-S i iA, dok su ostali penzionisani.

 

Renaultova „padobranska zadnja vrata“ (2004.)

 

Renault je označio Modus kao svestran automobil, sposoban da preveze porodicu i njen prtljag u urbanom pakovanju. Jedan od najinteresantnijih detalja na ovom vozilu su zadnja padajuća vrata u vidu poklopca prtljažnika sa donjim šarkama. Mogla su da se otvore do ugla od 52 stepena, da bi se dohvatili neki manji predmeti u prtljažniku, čak i u slučaju da vam se neko parkirao „u zadnjicu“.

 

 

Ovo rešenje je bilo standardno na prestižnijim varijantama Modusa poput Initialea, dok je kod nižih paketa bilo opciono. Na kraju, nedovoljan broj vozača se odlučivao za ova „padobranska vrata“ da bi njihova proizvodnja bila opravdana, tako da od 2008., kod restilizovanog modela, nisu bila u ponudi. Rivali, koji su sa strane pomno pratili šta se dešava, odlučili su da i sami prestanu da eksperimentišu s ovom solucijom.

 

Peugeot 1007 (2005.)

 

„Napravite ga i kupci će sami doći“, verovatno su u Peugeotu pretpostavljali kada su 2005. lansirali 1007. Rođački usko povezan s 206-icom, od rivala se razlikovao parom elektropokretanih kliznh vrata, koja su vozačima omogućavala nesmetan pristup putničkom odeljku, čak i kada se neko parkira na pedalj od vas.

 

 

Korisnici su ubrzo počeli da se žale da je vratima potrebno suviše dugo da se otvore, kao i da otežavaju pristup zadnjim sedištima. Prodaja je samim tim bila mnogo niža od očekivane, a ni relativno visoka cena ovog modela mu nije išla u prilog. Penzionisan je 2009. bez naslednika.

 

Moderni dizeli u Americi (2010-ih)

 

Amerikanci i dizeli predstavljaju jedan komplikovan sklop, znate  ono kada korisnicima društvene mreže Facebook na profilu piše „status veze komplikovan“. Takve „veze“ se obično ne završe dobro, a isti recept može da se primeni i u ovom slučaju. Dizeli su u velikoj meri izašli iz vidokruga Amerikanaca tokom devedesetih, da bi došli u žižu zbivanja ranih 2010-ih, pre svega zbog ekonomičnosti. Volkswagen je prednjačio s turbodizelima, primoravši rivale poput Chevroleta, Hyundaija i Mazde da ulažu u tu tehnologiju. Međutim, ovaj segment je u potpunosti kolabirao nakon „dizelgejt“ skandala 2015.

 

 

Hyundai je otkazao planove da stavi dizel u ponudu u Santa Feu, dok je Chevrolet (koji je u otvorenoj misiji osvajanja bivših vlasnika Volkswagenovih vozila) ukinuo dizel Equinox za 2020. Mazda je lansirala 2,2-litarski SkyActiv-D, ali je pucala sebi u stopalo ponudivši ga isključivo u skupoj varijanti CX-5. Mercedes-Benz i BMW su mudro izbacili dizel motore iz ponude za američko tržište tokom 2010-ih.

 

Aston Martin Cygnet (2011.)

 

Tokom 2011., Aston Martinova gama je bila u rasponu od One-77 superkupea ograničene serije sa 760 ks, do Cygneta s 98 konja, baziranog na Toyoti iQ. Aston Martin je malo toga uradio da sakrije činjenicu da se radi o preimenovanom Toyotinom odgovoru na Smart, koji je trebalo da bude alat u usklađivanju sa striktnom ekološkom regulativom u EU. Ipak, britanski proizvođač se nadao da će prodavati 4.000 Cygneta godišnje.

 

 

Proizvodnja se završila 2013. nakon približno 300 „udomljenih“ primeraka. Aston Martin je u 2020-te ušao s velikim planovima da uđe u nove segmente s modelima kao što su DBX (prvi SUV britanske marke) i Valhalla, supersportista sa središnje pozicioniranim motorom. Naravno, ne očekujte da će Aston Martinu pasti na pamet da lansira neki gradski automobil…

 

Mercedes-Benz X klasa (2017.)

 

Nemačka marka je ovu lekciju naučila poput Lincolna, nakon što je pokušala da prodaje preimenovanu Nissan Navaru kao X klasu. Afera je trajala neke tri godine, a prodato je 16.700 primeraka tokom 2018. i desetak hiljada tokom prvih devet meseci 2019. Naravno, brojke su bile daleko od očekivanja.

 

 

Proizvodnja se završila 2020., a Mercedes teško da će se odlučiti za bilo kakvog naslednika X klase.

 

Cadillac Blackwing motor (2019.)

 

Ko je ubio Blackwing? Niko u General Motorsu nije voljan da uperi prst u krivca, ali ono što se činilo kao remek-delo inženjeringa, neće se naći ispod haube još nekog Cadillaca. V8 twin-turbo radne zapremine 4,2 litra, razvijen je od „nule“ i inaugurisan od strane modela takođe kratkog veka – CT6-V, u kojem je isporučivao 550 ks. Glasine su kolale da će biti iskorišćen za usluge drugih modela, uključujući i visokoperformantnu verziju Escaladea i željno očekivanog CTS-V naslednika. Međutim, ispostavilo se da to nije tačno. Cadillac je pojasnio da ovaj motor nije predviđen za bilo kakav drugi model.

 

 

Takođe se „šuškalo“ da će varijanta Blackwinga završiti u osmoj generaciji Chevrolet Corvettea, ali to se takođe neće desiti. Doduše, priča se da bi General Motors mogao da proda motor ekskluzivnom proizvođaču Manifattura Automobili Torino, mada potpis još uvek nije pao.

 

Vrele Gume

Priredio: Pavle Barta

Izvor: AutoCar

Ostavite komentar

Top Reviews

Video Widget

gallery