AktuelnoBlogOnline plus

Da li je vodonik s aspekta ekologije, morala i etike mnogo validnija opcija od baterija?

796Pregleda

Da li se napredna naučna rešenja namerno guraju pod tepih iz političkih razloga? Na to pitanje ćemo pokušati da odgovorimo u jednom od budućih članaka, a ovoga puta ćemo  se dotaći vodonika, kao potencijalnog rešenja svetske potražnje za energijom.

Ideja o vodoniku kao gorivu nije nova, ali je u današnje vreme aktuelnija nego ikada ranije. Vodonik se nekada u mešavinama koristio za gasno ulično osvetljenje, a prve gorivne ćelije je izumeo ser Vilijam Robert Grouv još 1839.

 

Unutar gorivne ćelije, vodonik i kiseonik se konvertuju u toplotu i vodu, usput proizvodeći električnu energiju. Vodonične gorivne ćelije funkcionišu po sličnom principu kao i baterije, koje su u širokoj upotrebi decenijama, a nalazimo ih u raznim veličinama i oblicima, gde obezbeđuju energiju za funkcionisanje čitavog univerzuma proizvoda, od satova, preko baterijskih lampi do mobilnih telefona, laptopova itd.

 

Osnovna razlika između baterija i gorivnih ćelija se ogleda u tome što, kada se hemikalije u bateriji potroše, ona mora biti zamenjena, dok s druge strane, konstantan tok vodonika i kiseonika u gorivnim ćelijama osigurava neprekidno generisanje električne energije.  Dakle, samo je potrebno obezbediti gorivo. Kako gorivne ćelije nemaju pokretne delove i proces u njima ne uključuje saogrevanje, one su ujedno veoma pouzdane.

 

Vodonik – zamena za fosilna goriva

 

Ovaj gas mnogi smatraju održivom alternativom kada je o dizelu i benzinu reč, dok u isto vreme donosi mnoge prednosti u odnosu na baterijski pogonjena vozila. Jedan od tih benefita je što električni automobili zahtevaju velika ulaganja u izgradnju infrastrukture, dok se vodonik može jednostavno „točiti“ u rezervoare u okviru postojeće mreže benzinskih stanica, naravno uz adekvatno prilagođavanje.

 

Ukoliko na momenat ostavimo troškove po strani, najveće prepreke s kojima se suočavaju električna vozila u današnje vreme su ograničena autonomija i vreme potrebno za punjenje baterija. Primera radi, vozilo pogonjeno vodoničnim gorivnim ćelijama bi moglo bez problema da prevali preko 1.000 kilometara s punim rezervoarom, koji može da se napuni za nekoliko minuta. Vreme potrebno za punjenje baterija, da bi se prešlo 1.000 kilometara, meri se u satima. Pored toga, svako brzo punjenje degradira bateriju, dok potpuno pražnjenje i punjenje „do vrha“ nisu preporučljivi iz istih razloga.

 

Činjenica da hibridna vozila ne samo da još uvek postoje, već i dobijaju na popularnosti u nekim segmentima, jasno ukazuje na ograničenja i nedostatke baterijski pogonjenih vozila, posebno kada se koriste u komercijalne svrhe. Kao primer navešćemo da su na tržištu dostupni brojni autobusi, kamioni i vozovi s dizel-hibridnim pogonskim sklopovima, što jasno ukazuje da baterije ne predstavljaju rešenje za bilo kakav zahtevniji transport. Takođe u obzir moramo uzeti da električna vozila koriste velike, masivne i skupe jedinice, kojima su neophodne sirovine poput kobalta, nikla i litijuma, koje ne koštaju malo, ali to je tek jedan aspekt priče o njima. U urbanim uslovima, za potrebe službi kao što je pošta, baterijski pogonjeni automobili predstavljaju odlično rešenje, ali u slučaju prelaženja dužih distanci i prenošenja težeg tereta, jednostavno nisu validna solucija.

 

Za sada, zanemarićemo činjenicu da su spomenuti metali ograničen resurs, kojeg bez ikakve dileme nema dovoljno da bi se ostvarili kojekakvi utopijski snovi „vizionara“ kao što je Ilon Mask. Na kraju krajeva, neki od dotičnih metala se ne zovu bez razloga „retki“. Hajde, takođe da privremeno ignorišemo ogromne količine CO2 koje proizvodi rudarska industrija kroz vađenje, transport i procesuiranje ovih materijala, pa čak i da zanemarimo dokazanu zloupotrebu dece u rudnicima kobalta.

 

Međutim, da li su to stvari koje zaista treba da ignorišemo, umesto da dotične faktore etiketiramo na pravi način, a to je da su neodrživi s moralnog, etičkog i ekološkog stanovišta? Naravno, zagovornici baterija će reći kako se one koriste i u industriji mobilnih telefona i kompjutera, u telekomunikacionim sistemima, kako i naftna industrija zagađuje, nehumana je i slično. Pa da, naravno, upravo svega toga hoćemo da se oslobodimo, a ne da umesto nafte imamo alternativu koja se naziva „ekološkom“ a zapravo to uopšte nije.

 

Koliko miliona tona ugljen-dioksida treba da ode u atmosferu, koliko dece treba da izgubi život i oboli u rudnicima kobalta, da bi se na vožnju električnog automobila gledalo kao na nešto društveno neprihvatljivo, u najmanju ruku kao na vožnju dizel automobila? 

 

Naravno, mnogi „ekološki dušebrižnici“ će se „nakostrešiti“ i oceniti 0ve kvalifikacije suviše ekstremnim, govoriti kako je ovo priča onih koji poriču klimatske promene, ali potpuno je nebitno s koje strane okruglog stola se čovek nalazi, jer nema opravdanja za nehumanu praksu koja se odigrava daleko od očiju malograđanske javnosti „razvijenog sveta“, koja će u trenucima dokonosti u baštama kafića raspravljati o „savršenstvu“ električnih automobila i „genijalnosti“ Ilona Maska.

 

Kada se na sto stave sve činjenice za i protiv, dobijamo ne baš ružičastu sliku stvarnosti vezane za baterijski pogonjene automobile. Štaviše, ona je prilično mračna.

 

Gorivne ćelije

 

Činjenica je da je (za sada) neophodna platina za proizvodnju vodonika, ali je ovaj plemeniti metal potreban samo u proizvodnim centrima i to u malim količinama, za razliku od metala koji se nalaze u baterijama elektromobila, i koji su sve samo ne ekološki prihvatljivi. Već sada postoje brojna rešenja u konceptualnim formama, koja iz upotrebe izbacuju platinu. Mnoga su u međuvremenu testirana s više nego pozitivnim rezultatima.

 

Vodonik se zapravo dobija iz vode, što znači da u igri imamo dva atoma vodonika, jedan atom kiseonika i električnu energiju, koja služi za razdvajanje ova dva elementa. Ovaj proces se naziva elektroliza. Mnogi proizvođači vodonika koriste električnu energiju iz čistih izvora, što podrazumeva da ona dolazi iz vetroparkova i solarnih farmi van „špiceva“, u vreme kada bi u suprotnom bila neiskorišćena zbog nemogućnosti skladištenja. Elektrolizom se proizvodi čist vodonik, koji se zatim konvertuje u tečno stanje hlađenjem. Činjenica je da se većina vodonika na svetu trenutno proizvodi iz fosilnih goriva, ali je trend takav da je udeo „zelenog“ vodonika sve veći, što će biti sve izraženije u budućnosti.

 

Dakle, vodonik u tečnom stanju se može upumpati u rezervoar vozila, obezbeđujući konstantan tok neophodan za napajanje gorivne ćelije ili sagorevanje unutar cilindara motora s unutrašnjim sagorevanjem.

 

S obzirom na izrazite prednosti koje vodonična vozila imaju u odnosu na baterijska, prilično je zbunjujuće što im ona čak ne predstavljaju ni konkurenciju na tržištu čistog transporta, u današnje vreme kada čitav svet bije bitku sa zagađenjem. Jasno je da iza svega stoje pre svega interesi krupnog kapitala koji upravljaju svetskom politikom, ali je isto tako jasno da bi sve moglo da bude mnogo bolje kako s ekološkog tako i etičkog i moralnog aspekta, samo kada bi… Setimo se samo Edisona i Tesle i sve biva u momentu jasno.

 

Naravno, vreme će imati završnu reč, ali do tada, treba izvaditi iz zemlje što je moguće više litijuma, kobalta, nikla i ostvariti profit. Zašto bi se omogućila jeftina, čista energija za sve, zašto bi se naučna istraživanja stimulisala da idu u pravom smeru, kada se iz ove planete može iscediti još mnogo toga…

 

Na kraju, citiraćemo najčešće pogrešno shvaćenog i pogrešno tumačenog Fridriha Ničea: „Pronašao sam snagu tamo gde je ne tražimo: u jednostavnim, blagim i prijatnim ljudima, bez najmanje želje da vladaju – i obrnuto, želja za vladanjem mi se često činila znakom unutrašnje slabosti: oni se boje sopstvene robovske duše i pokrivaju je kraljevskim ogrtačem (na kraju, oni i dalje postaju robovi svojih sledbenika, slave, itd.). Moćna priroda dominira, to je neophodnost, oni ne moraju da podignu prst. Čak i ako, za svog života, sahrane sebe u baštensku kućicu!“

 

Pavle Barta

Vrele Gume

Ostavite komentar

Top Reviews

Video Widget

gallery