Dakar-više od relija
I kada vozači pređu liniju cilja, pitanje koje postavljam samoj sebi je uvek isto: zašto Dakar deluje tako lično, tako magično, opojno, nešto zbog čega se iz godine u godinu kao hipnotisano vraćam toj kombinaciji peska, krvi, znoja i adrenalina u nekoj nedođiji Saudijske Arabije. Jedan je potpuno sam sigurna, da ne gledam to „samo“ kao na reli. Nije to brzina, naročito nije golo „teranje točka“, nije ni tehnologija, ni spektakl. To je onaj trenutak kada neko stane da pomogne suparniku. Kada izabere čoveka ispred rezultata i svog ega.
Dakar 2026 nam je to juče još jednom brutalno jasno pokazao.
Amerikanac Riki Brabek izgubio je pobedu na Dakaru za dve sekunde. Posle skoro dve nedelje trkanja, posle 49 sati brzinskih ispita, posle osam hiljada kilometara peska, navigacije i grešaka koje se ne praštaju, treptaj oka, dve sekunde su odlučile ko će biti pobednik. Nekoliko kilometara pre cilja poslednje etape izgubio se, skrenuo je negde levo gde nije trebalo. Dovoljno da titula ode drugome.
Ali ova priča ne počinje tu.
Nekoliko dana ranije Brabek je stao da pomogne rivalu. Nije razmišljao o tabeli i nije kalkulisao. Možda se i zapitao koliko će to da ga košta, ali na Dakaru, kad vidiš kolegu, suparnika u problemu, staješ.
Tako je uvek bilo. Tu postavljamo ono pitanje koje niko ne voli da izgovori naglas, ali se nameće samo od sebe. Da li bi te dve sekunde uopšte postojale da tog dana nije izabrao da pomogne.
Dakar je jedan od retkih sportova koji je odlučio da humanost ne sme da bude greška u sistemu. Zato postoji kompenzacija vremena za vozače koji stanu da pomognu rivalima. Nije to automatski, nije bez provere, nije bez dokaza. Ali sama činjenica da taj mehanizam postoji govori mnogo.
Poruka je vrlo jednostavna. Čovek je važniji od plasmana, od excela, od ega.
Australijanac Toby Price to živi godinama. Tokom Dakara 2026 dva puta je stajao da pomogne kolegama. Dva puta je svesno usporio, znajući da će organizatori proceniti situaciju. Nekad se vreme vrati, nekad delimično, nekad nikako. Ali to nikada nije razlog da se ne stane.
To nije propis. To je kodeks, etika, to je viteštvo. Pojam koji ubrzano nestaje iz našeg vrednosnog sistema.
U ovoj analizi Dakara, dolazimo do druge strane iste medalje: do granice ljudske izdržljivosti.
Australijanac Daniel Sanders je na Dakaru 2026 vozio ono što se objektivno nikada ne vozi. Dva dana je nastavio reli sa slomljenom ključnom kosti, slomljenom grudnom kosti i iskidanim mišićem na nozi. Svaki skok, svaka rupa, svaki udarac bolela je više nego što većina ljudi može da zamisli.
Ali Sanders nije želeo da odustane.
Ne zbog titule. Ne zbog svog ega. Nego da ne ostane bez bodova. Da ne izda tim koji je mesecima, godinama, radio na tom nastupu. Da ne baci sav taj trud u pesak između dina.
To je ona strana Dakara o kojoj se manje priča. To je odgovornost prema drugima. Prema mehaničarima, inženjerima, logistici. Prema ljudima koji te čekaju u bivku i koji su uložili sve da bi ti uopšte bio na startu.
U svetu u kome danas živimo, gde se uspeh meri isključivo slepom brzinom i rezultatom, Dakar još uvek ide protiv struje. Ovde rival nije neprijatelj, iako se ozbiljno bore. Ovde pobeda bez obraza nema istu težinu. Ovde sistem pokušava da nagradi etiku, a ne samo rezultat.
Zato su porazi na Dakaru drugačiji. Imaju dostojanstvo. Imaju priču. I ostaju zapamćeni.
Riki Brabek neće biti upisan kao pobednik Dakara 2026, on će biti zapamćen po odluci koju je doneo ranije. Daniel Sanders neće biti pamćen samo po bolu koji je izdržao, već po lojalnosti timu. Tobi Prajs po tome što je i kao šampion znao da stane.
I možda je baš zbog toga Dakar i dalje više od relija.Možda je ogledalo onoga kakvi bismo mogli da budemo, čak i kad svi oko nas gaze.
Lidija Piroški, Yanbu, januara 2026.
