Dilema na koju je sve lakše naći odgovor: da li su automobili iz 80′ i 90′ bolji, kvalitetniji i dugovečniji?

JANGTAJMERI, VINTIDŽ MODA ILI STARO GVOŽĐE: ZAŠTO SMO SE UMORILI OD JEFTINOG SJAJA DANAŠNJIH AUTOMOBILA

Zapljusnuti talasom jeftine automobilske (reciklirane) konfekcije, vozači sve češće  traže autentičnost, stvarni materijal i osećaj postojanosti koji je nestao iz novih automobila i proizvoda uopšteno.

„Uzmi, sine, ovakav čelik se više ne pravi“, rekao mi je deda dok mi je pružao baštenske makaze od predratnog solingenskog čelika. Malo potamnele, ali i dalje se zatvaraju s onim čvrstim „klik“ zvukom — kao da i posle osamdeset godina ne pristaju da otupе.
Smejala sam se tada, misleći da preteruje.

A danas… kad pogledam kako sve oko nas liči na parodiju trajnosti, shvatam da je bio u pravu.

Dok se u Parizu, Milanu i Berlinu otvaraju „vintage“ butici sa odećom iz 80-ih i 90-ih — od starih Ralph Lauren blejzera do originalnih Levi’s 501 farmerki — primećuje se isti trend i u auto-industriji. Ljudi ponovo traže autentičnost, stvarni materijal i osećaj postojanosti koji je nestao iz novih proizvoda.

Moda nekada i sada

Ralph Lauren sako iz 1988. i danas može da se nosi — kroj savršen, tkanina čvrsta, dugmad od mesinga. Današnji komadi sličnog izgleda često su lagane imitacije — poliester umesto vune, plastika umesto metala. Sve je podređeno brzini, lakom održavanju i niskoj ceni.
Zvuk vunenog tkanja zamenio je šuštav poliester, baš kao što je zvuk motora zamenio sterilni električni zzzzzzu

Automobili: od čelika do reciklirane plastike

Unutrašnjosti automobila 80-ih i 90-ih, pravo drvo, metal, prirodna koža  zamenili su reciklirani materijali, eko-tkanine i plastika s uzorkom drveta. Sve to izgleda moderno, ali se pod rukom oseća prazno.

Vrata više nemaju onaj „težak“ zvuk zatvaranja, dugmići više nisu dugmići nego ikone na ekranu. Sve je digitalno, sterilno i… zamenljivo.

Isto važi i za sedišta. Nekada su bila komad komfora i inženjerskog ponosa. Danas su stanjenog punjenja, kratkog naslona i minimalnog profila — sve da bi se „uštedelo na masi“ i dobila koja desetinka potrošnje manje.

Avio-industrija je krenula prva: suzila sedišta, proglasila to „ergonomijom“ i uvela termin „slim seat“.
Auto-industrija je samo prepisala.

A zapravo, Ford Focus MK1 i dalje ima sedišta koja su među najudobnijima ikada, masivna, čvrsta, obložena materijalom koji diše i drži formu.

Kad sednem u Ford Focus MK1, osetim da me sedište zagrli a ne da me proceni po BMI indeksu. To današnji automobili više ne rade. Oni te samo tolerišu dok traje garancija.

Ukus kupaca ili diktat tržišta?

Možda su se naši ukusi promenili, a možda su nas samo naučili da želimo ono što se brže kvari.

Kupci danas biraju automobile po veličini ekrana, ne po udobnosti sedišta.

U modi se traži „oversized fit“, ali samo do sledeće kolekcije.

Digitalizacija nas je pretvorila u potrošače trenutka, klik na ekranu traje duže od emocije prema automobilu

Ekonomija brze zamene

Nekada su se makaze, sako i automobil kupovali „da traju“.
Danas — do sledeće sezone, do isteka lizinga.

Sistemi nas teraju da se stalno obnavljamo, jer trajnost ne donosi profit.
Nekadašnji dizajneri i inženjeri pravili su predmete za večnost, današnji ih prave za algoritam.

Povratak nostalgiji: autentičnost kao luksuz

Zato danas, paradoksalno, autentičnost postaje luksuz.
Ljudi traže starije komade, ne zato što su retro, već zato što su napravljeni da traju.

Kao što se kolekcionari vraćaju mehaničkim satovima, tako se ljubitelji automobila vraćaju Mercedesu W124, Porscheu 911 Turbo, BMW-u E39, Alfi 156 ili Saabu 900,  ne zbog snage, već zbog duše.

Zbog onog osećaja da stvar koju poseduješ ima karakter.

Ako mene pitate, najveći nedostatak inače tehnološki naprednih, kineskih automobila je upravo taj, što nemaju karakter! A karakter obećava dugotrajnost…

Zaključak: budućnost pripada sporima

Možda smo se umorili od lakiranog privida napretka.
Možda je vreme da priznamo da „napredak“ ne znači uvek i bolje.
Jer dok svet juri, sve više nas potajno traži način da uspori, da se vrati stvarima koje traju.

I možda, negde u tom ritmu, čeka nas dedina istina: ovakav čelik, i ovakav kvalitet, zaista se više ne prave.

A jeftina moda, kao i ti jeftini automobili,
na kraju će završiti tamo gde im je i mesto, na đubrištu. Sa tom razlikom što će na njemu sada biti i milioni tona istrošenih baterija sa kojima ne znamo šta ćemo.
A to tek užasava.

Lidija Piroški