Sećanja: Petar Pera Jovanović (1967-1990) I deo

Novosadski heroj i kamenički Flojd 

Na današnji dan, 18. oktobra 1990. objavljena je štura agencijska vest: Petar Jovanović, automobilski takmičar u klasi 1.150 kubika – nacionalna, iznenada je preminuo noć uoči poslednje trke za Šampionat Jugoslavije zakazane na stazi Ušće.

Tužni događaj prekinuo je takmičarski razvoj mladića koji je bio na najboljem putu da postane jedna od najuspešnijih automobilista sa ovih prostora.

Sa gumom pod jastukom

„Ako je ikada postojao neko ko je bio totalno, do poslednjeg atoma svog bića, inficiran motociklima i automobilima na prostoru bivše Jugoslavije, to je bio Pera Jovanović“, kaže njegov klupski drug iz AMK „Novi sad“ Zoran Pavlović.

I danas se prepričava anegdota da kada je Pera svojevremeno kupio novu gumu za Tomos automatik, ne mogavši da dočeka da sledeće jutro ide kod vulkanizera, zaspao je u krevetu sa gumom. Neki su još uvek u te svrhe koristili plišanog medu.

Među novosadskim banditima na popularnim i jedinim „zoljicama“ i „apencima“ ranih osamdesetih on je bio najmlađi.

Razvoju njegovih moto veština pogodovala je činjenica da je živeo u Sremskoj Kamenici. Tamo je, uprkos velikom zdanju „Policijske akademije“, prisustvo saobraćajne milicije na ulicama bilo praktično nepostojeće. Ranih osamdesetih novoasfaltirani kolovozi, koji svi izviru iz ulice Moše Pijace, bili su idealan poligon za uvežbavanje veština vožnje mopeda. Iako su se mopedi do 50 kubika mogli u to vreme voziti samo na „Potvrdu o poznavanju saobraćajnih propisa“, koja se sticla sa 14 godina,  Pera je sa 12 već uveliko vozio „na crnjaka“.

Brzo mu je dosadio kamenički geto i spustio se „sa brda u civilizaciju“. Na klisansku magistralnu Primorsku ulicu, tadašnje mesto okupljanja klinaca koji su se u zoni „Stoteksovog skladišta“ svakodnevno trkali tomosovim dvotočkašima. Prvi dan u društvu novih drugara završio se razbijenom glavom.  Želeći da se dokaže pred starijim klincima,  pokušavajući da sa spoljne strne obiđe vodećeg, naleteo je na polupopločan parking i pao sa svog plavog APN 4.

U to vreme niko nije nosio kacigu , a pecaroški šešir koji je nosio nije pružao preveliku zaštitu.  Zavijaju mu glavu u nečiju majicu, on seda sa jednim od njih na motor, pa munjevitom brzinom u hitnu na ušivanje glave.

Heroj ulice

Perina evolucija u motoraškom hardveru bila je kao i njegova vožnja – munjevita.  Svakih šest meseci nabavljao bi snažniji motocikl. Sa šesnaest je već vozio Tomos 90 Electronic, sledila je Honda 250, pa Kawasaki 400, Suzuki 550 Katana…

Na svakom od njih težio je da dostigne maksimum.  Praktično je živeo na Mišeluku gde se satima se trudio da otkrije, dosegne i ovlada maksimalnim performansama motora, a usput je izoštravao svoju veštinu. Skoro da nije postojao dvotočkaš koga nije uspeo da digne „na zadnjaka“, uključujući čak i Vespu, pa i jednog četvorotočkaša – Ladu Nivu.  Istina, u slučaju Nive to je bilo po cenu jednog crtano – filmskog prevrtanja preko haube.

Tokom treninga budući as nikada nije bio sam. U doba pre duštvenih mreža, tinejdžer Pera bio je glavni kamenički auto-moto influenser.  Zvuči neverovatno, ali svaki njegov ilegalni trening na Mišeluku bio je magnet za grupe od 20 -30 redovnih posmatrača i obožavalaca. Tako su i nastale brojne fotografaije koje svedoče o njegovom talentu.

JP 1

Tih godina,  cenjeno ulje za dvotaktne motore bilo je ono američke kompanije PJ 1. Peri nije promaklo da ima iste inicijale ko poznati proizvođač. Takođe, PJ je sponzorisao legendanog Kenija Robertsa koji na svojoj Jamahi nosio oznaku PJ 1.  Svi  Perini motori takođe su nosili nosili natpis PJ 1,  ali kao skraćenicu njegovog imena. Pera je često u šali govorio: „Eno Keni nosi PJ 1 meni u čast“.

Da li ste znali da je Honda proizvodila APN ?

Sve nalepnice za Perine, ali i druge motocikle mišelučke ekipe, pravile su vešte ruke Miroslava Terzića.  Davno pre skeniranja na kompjuteru i biranja fontova u Wordu,  Miroslav, uposlenik štampare „As impes“ na mašini za kopiranje sa kataloga i reklama skidao je fontove naziva motocikla. Nakon toga bi ih dalje preslikavao na samoleplijve tapete i od toga sastavlajo imena motoraša zarad personalizacije njihovih motocikala.

Trebalo bi znati da su se slova se foto-aparata isecala običnim makazama uz puno strpljenja i veštine.  Nije bila retkost da su na novosadskom naselju Podbara klinci sa Tomosovih mopeda skidali fabričke nalepnice i zamenjivali ih onima sa natpisima Suzuki, Yamaha . . . šta je već ko sanjao.

Virus zvani Fića

Neki će reći da slučajnosti ne postoje i da kosmos u naše živote u pravom trenutku ubaci prave ljude.  Jedino se tako mođe objasniti otkud šampion Jugoslavije (dva puta u klasi „Fića“, i jednom u klasi „Stojadina“),  Radiša Žurka dolazi baš  u Novi Sad, i to baš u Sremsku Kamenicu. Pa još i u kuću Perinih roditelja gde izanajmljune prostor za auto mehaničarku radionicu!

Za Peru i Zorana Zuku susret sa doajenom auto sporta, iz gradova gde je ovaj sport bio zaista jak (Beograd i Kragujevac), bilo je iskustvo koje menja sve.

Kupuju se prve Fiće, i kreće se u treninge. Proizvodni program „Crvene zastave“ imao je još jednu veliku prednost nad svetom motocikala: delovi nisu morali da se kupuju u inostranstvu i bili su lako i cenovno dostupni za klince u čijim venama teče benzin. Uz to, grad Novi Sad nije baš mogao da se podiči peharima u auto sportu. Treba li veći izazov?

Nemajući novca za sve trke u sezoni, Pera 1986. godine sa svojim Fićom broj 50 vozi samo Mišeluk i Slavonsku Požegu.

Sledeće ’87 , oštri zube na jednoj od trka za prvenstvo Srbije i dolazi u septembru na Mišeluk kao totlani anonimus. Za sve, osim za navijače iz Kamenice i društvo iz „AMK Novi Sad“.  Bila je to poslednja trka za prvenstvo Jugoslavije te godine.

Pera startuje sa 12 pozicije i u konkurenciji 29 takmičara, osvaja drugo mesto! Več posle prvih krugova postaje miljenik publike.  Njegov niskobužetno sklopljeni Fića zanosio se kao pijani mornar i u nekoliko navrata neodoljivo simpatično strugao boju sa ograde u desnoj krivini pre mišelučkog tunela.

I u scenariju kada život imitira filmove, Pera se , poput junaka filma „Nacionalna klasa“, našao na služenju vojnog roka u Puli.

Po povratku iz JNA, dogodiće se sve ono po čemu je Pera ostavio neizbrisiv trag u jugoslovenskom auto – moto sportu.

O tome više u nastavku naše priče u nedelju 25. oktobra.

Sećanja Zorana Pavlovića Zuke, zabeležio Miroslav Šosberger