Da li se polako ali sigurno bliži kraj institucije automobilskih entuzijasta, onakvu kakvu smo je poznavali do sada?
Poslednjih 80 godina, pratili smo ciklične promene unutar automobilskog univerzuma, ali bez obzira na sve te turbulencije, istinski ljubitelji četvorotočkaša su bili oni ljudi koji su u čitavu stvar ugrađivali duh, darivali joj „život“. Međutim, ovaj obrazac bi mogao da bude priveden kraju, i to brže nego što mislimo.
Hajde da kao primer uzmemo klasične automobile. Oni su odigrali i igraju veoma značajnu ulogu u zajednicama ljubitelja automobila još od pedesetih godina prošlog veka. Sve je, rekli bismo (kao i mnoge druge stvari) začeto u SAD, kada su na sceni bili harizmatični „hot rod“ modeli. Naravno, to je bio tek početak…
Čuveni momci sa „zalizanim“ frizurama, modifikovali su predratne klasike, darujući im prepoznatljiv izgled, ali i poboljšane performanse. Njih su tokom šezdesetih zamenili ljubitelji „muscle“ modela i „drag“ trka, da bi izgradili osnovu za pojavu „lowridera“ sedamdesetih, i tako dalje…
Tokom osamdesetih i devedesetih, kada je većina nas stekla ljubav prema automobilima, stvari su počele donekle da se menjaju. Naravno, kako su godine prolazile, neki klasici su ustupali mesto drugima. Primera radi, deca sedamdesetih, žudela su za automobilima iz sopstvenog vremena, tako da sada, kao zreli ljudi, preferiraju automobile iz te ere, kada govorimo o „oldtajmerima“ naravno.
Većina klinaca iz osamdesetih je drhtala od uzbuđenja pri pogledu na Lamborghini Countach, Porsche 930 ili Ferrari Testarossu. To su bili posteri koje smo lepili na zidove, maštajući da jednog dana sednemo za volan nekog od njih.
Naravno, kako su godine prolazile, neki od klasičnih automobila su postali poželjni kolekcionarski primerci, često restaurirani od strane ljubitelja, dok su drugi istrulili na nekim napuštenim mestima. Upravo ovo bi mogao da bude jedan od glavnih problema.
Naime, neki od automobila iz prošlosti su u velikoj meri produžili svoj vek, razume se uz pomoć istinskih automobilskih entuzijasta, koji su doslovno odrasli s „benzinom u venama“, za razliku od kojekakvih novokomponovanih kreatura kojima su automobili postali zanimljivi tek kada su skupili dovoljno novca za novi BMW (do tada su vozili traktor)… Umetnost restauracije i darivanje drugog života jednom automobilu, takvi lažni ljubitelji nikada neće razumeti, a i ne treba.
Međutim, kako stvari stoje s modernim modelima? Nakon što vreme „old skulera“ i istinskih ljubitelja prođe, koliko će ostati onih koji će uopšte mariti za kreacije na četiri točka? Naravno, „jangtajmeri“ su i dalje povezani sa svojim precima, uprkos uvođenju „stvarčica“ kao što su direktno ubrizgavanje goriva i elektronika. S tim u vezi, automobili današnjice gotovo da nemaju ništa zajedničko s njima.
Koga će uopšte zanimati restauracija prostorno postavljene aluminijumske šasije Mercedes-Benza SLS AMG za nekih dvadeset ili trideset godina? Mehanička i pre svega složenost na planu elektronike današnjih automobila, nije nešto čime prosečan automobilski entuzijasta može da barata, koristeći „par okastih ili vilastih ključeva“.
Povrh svega, većina današnjih automobila ima životni vek od nekih sedam godina. Nakon tog perioda, na scenu stupa nova, složenija i modernija „generacija“. Drugim rečima, „moderni“ klasici su nešto poput oksimorona. Oni su samo sredstvo transporta od tačke A do tačke B, dok ne izađe novi model. Neko ima višak novca da potroši na izvesni bedž i kožom presvučeni volan i sedišta, ali to suštinski ne menja stvari.
Dakle, poslednja generacija automobila koja se može smatrati klasicima je ona iz devedesetih godina prošlog veka, kada su kompjuteri korišćeni uglavnom kao dijagnostički uređaji, ne i alat za „popravku“, kao što je to danas slučaj. Očigledno, ljudski faktor se polako ali sigurno uklanja iz date jednačine.
Moderna vozila čak ne mogu ni da se servisiraju bez upotrebe kompjutera, jer se većina problema vezana za njih odnosi na kojekakve softverske „gremline“, koji ne mogu biti elimisani uz pomoć starog dobrog ključa ili neke limarsko-lakirerske intervencije.
Nekada, imali smo šasiju, motor i sistem transmisije. Sve ostalo je moglo da se „modifikuje“ u garaži. Danas imamo „monokok“, konstrukciju, integrisane elektronske sisteme, senzore koji komuniciraju međusobno i ne mogu da funkcionišu ukoliko kompjuter ne reši „grešku u matrici“ i tako dalje…
Drugim rečima, budućnost nam donosi bezbednije automobile i snažnije motore, uz neizbežne gedžete, međutim, u isto vreme nestaje vrsta zvana „istinski ljubitelji automobila“. Za par decenija, ta vrsta će u potpunosti „izumreti“ i spominjaće se samo u istorijskim knjigama.
Neki „novi klinci“ neće slušati priče kako su njihovi očevi u tinejdžerskim danima radili u garaži restaurirajući ili „tjunirajući“ neki stari automobil. Za njih, to će jednostavno biti zastareo vid prevoza, ništa više od toga.
Šta reći na kraju sem „šteta“. Budućnost polako ubija suštinu automobilske kulture, transformišući je u puku primenjenu industriju, baš kao što je to slučaj trenutno s mobilnim telefonima. Ko još restaurira smartfone i neguje ih kao simbol jednog vremena…
Što bi rekao Ferdinand Porše: „Nisam mogao da pronađem automobil svojih snova, pa sam ga sam napravio.“
Pavle Barta
Vrele Gume