Trke na Mišeluku – Kako je sve počelo Deo I

Iz ljubavi prema motociklizmu

Prva zvanična trka na novosadskoj stazi Mišeluk, „Moto trka za šampionat Srbije“, održana je 18. septembra 1983. godine. Ovo je priča o grupi entuzijasta, sklopu događaja i okolnostima koji su udarili temelje takmičenja koje je ušlo u DNK grada Novog Sada.

Klinac koji obećava

Zoran Pavlović – Zuka,  sin poznatog Novosadskog restoratera Culeta, neizlečivo je inficiran motociklizmom u svojoj sedmoj godini.  Te ’72 dobija na poklon dečiji moped “Franco Morini 50”. Sa ovom minijaturom na dva točka mali Zoran postaje atrakcija u gradu, u kome su carevali Tomosovi Kolibriji, NSU Prime i poneka Vespa.  O veštom klincu piše i novosadski „Dnevnik“.

Godine 1977. Zuka prelazi na Tomos APN 4K, prvi od svoje vrste sa kurblom umesto pedala.  U vreme kada nije bilo ni skejtborda, ali ni kafića, šoping centara, pa ni kompjutera, tek ponegde koja kućna konzola za video igre (tada su se zvale TV igre), Tomosov motocikl bio je ulaznica u svet starijih. Kao i apsolutni „must have“ svakog tinejdžera.  On se čuvao, glancao i ukrašavao ne baš lako dostupnim nalepnicama sa „trulog zapada“.  Naravno, na njemu su sticana sva moguća samouka znanja iz veštine koja će se kasnije gordo nazvati „tuning“. Bilo je samo pitanje vremena kada će klinci da organizuju prve trke.

Ustalile su se tri ključne lokacije za ulične trke.  Prva je bila „Pravac“ na još neizgrađenom Novom Naselju, današnji potez od „Lidla“ do Gerontološkog centra.  Druga je bila u Industrijskoj zoni sa tzv. „dve krivine“, danas ispravljene  obilaznicom  i lokacijiom OMV pumpe. Treća se nalazila u Primorskoj ulici kod nekadašnjeg Stoteksovog skladišta. Pored kvaliteta podloge i odsudstva saobraćaja posle dva popodne, sve ove lokacije imale su još jednu, ne manje značajnu, prednost.  Sa njih se kroz  šumarke i ledine moglo lako pobeći od narodne milicije.  Među klincima posebno divljenje uživali su oni sposobni da u tom begu pokriju stopalom tablicu, a da pritom ne „bureknu“ na asfalt.

Kao trinaestogodišnjak, ’78  Zuka počinje, kako kaže, da cunja po trkama i čačka motore.  U Auto -moto klubu  „Novi Sad“ zapazili su telenat klinca koji je volonterski (tad se to govorilo „iz čista mira“), pratio ekipe na trke i pomagao mehaničarima. „Možda nisam bio najbrži mehaničar u boksu, ali sam radio temeljno i to su znali da cene“, kaže Zuka.  Kao vozač oprobaće se od 1981. u klasi Junior do 50 kubika.

Zen momenat

Most Slobode otvoren je uz masovni pešački prelazak Novosađana na Dan oslobođenja grada 23. oktobra 1981. godine. Nekih šest meseci ranije Zuka dobija poziv koji se ne odbija.  Njegov drugar Ljubinko Simenunović, čiji je otac bio šef gradilišta, predlaže mu da se motorom provozaju na sremsku stranu. Između užurbanih građevinskih radnika i ponekih učesnika radne akcije, po još nekompletno asfaltirnom mostu, slalom voze dva APN-ca, Zuka i Ljubinko na jednom i Mihalj Nemet  na drugom.

Prolaze kroz tunel, skreću levo i izbijaju na pravac iznad tunela gde je danas start trke.  Odatle se pogled pruža ka deonici auto puta sa savršenim novim asfaltom. Da je taj trenutak bio kojim slučajem holivudski film, čuo bi se hor anđeoskih glasova  a reditelj bi ubacio kadar oblaka koji se razilaze pred nasmejanim suncem. Trojica drugara u telepatskoj vezi pomislila su isto: Ovo je idealno mesto za održavanje trka!

Naravno, nema teorije da tri šesnaestogodišnjaka organizuju bilo kakvu zvaničnu trku. Treba naći starije saveznike, preciznije rečeno zaverenike. A čovek koji odgovara ovom opisu živi nepunih 3 km dalje na Paragovu. On je  Milenko Konjević, veteran moto sporta i osvajač titule državnog šampiona u kategoriji do 125 kubika.  Zuka i Mihalj veći deo naredne godine provode u čestim odlascima kod svog „gurua“.

Milenka Konjevića (na slici) nije bilo potrebno posebno ubeđivati. Posle izvesnog vremena „kuvanja“ ideje, master Džedaj Milenko i njegova dva padawana Zuka i Mihalj, prezentuju ideju čelnicima Auto Moto kluba Novi Sada.  Tajming je bio perfektan, a jedan događaj iz te godine išao im je posebno na ruku.

Naime, Novi Sad, uz koji se tada lepila gorda titula „industrijski i univerzitetski centar“, osim par okoštalih kulturnih manifestacija i dve u jugoslovenskim okvirima kultne diskoteke, bio je zapravo prilično uspavan grad.  Sa gledišta auto-moto sporta grad je praktično zaspao za volanom, uprkos postojanju privrede koja je to sve mogla da podrži. Glavni grad Vojvodine je punu deceniju bio bez ikakvih manifestacija ove vrste.

Maja 1982. godine održana je  danas nepravedno zaboravljena brdska auto trka u Rakovcu, vožena za prvenstvo Jugoslavije. Ovom trkom, koja istina nije bila zahtevna, u novosadskom AMK uviđaju da nisu izgubili baš sve spobnosti za organizovanje takmičenja. Zapravo, trka na Mišeluku biće barem tri puta teža i složenija za organizovanje. Kako god bilo, ono što će u organizacionom smislu uslediti  biće poslednje „Ura!“ , SUBNOR-ovskih čelnika kluba.

Ali da se prvo pozabavimo jednim neobičnim detaljem koji je „pogurao“ trku.

Kritična masa iz Japana

Čim je proradio most, počela su vikend „Fast & Furious“ okupljanja na Mišeluku. Činili su ih motoraši, uglavnom na japanskim mašinama. Na manje-više praznoj trasi počele su prijateljske trke.  To nije prošlo nezapaženo među prvim ljudima auto-moto sporta u gradu. Jer, ako oni mogu koliko toliko bezbedno da divljaju,  to je dokaz da je staza odgovarajuća i za zvanično takmičenje.

Posebno je primećeno da takozvani veliki krug od 4,5 km može bezbedno da se vozi, kako zbog širine kolovoza tako i arhitekture krivina.

Postavlja se pitanje ko su bili ti motoraši? Ili možda još bitnije pitanje, odakle u socijalističkoj Jugoslaviji, na počeku ozbiljne ekonomske krize osamdesetih, toliko uveženih motora?

Na scenu stupa mladić preduzetničkog duha po imenu Mihalj Penzeš. Tih godina, u slučaju privatnog uvoza više automobila jedan se kupovao sebi, a drugi državi. Izuzetak su bili gastarbajteri, povratnici koji su mogli da bez carine uvezu automobil i nešto sitne tehničke robe – kako je to Aljoša Vučković sjajno formulisao u seriji „Priče iz majstorske radionice“.

Isti ti gastarbajteri bili su spremni da, uz skromnu nadoknadu (npr. 1000 DM), uvezu vozilo, a onda džentlmenski napišu stvarnom kupcu ovlašćenje za upravljanje istim. Nažalost, tih povratnika dobročinitelja nije bilo previše.

U poslovnom potezu koji se samo može opisati kao iskra preduzetničkog genija, mlađani Mihalj traži i dobija tumačenje Sekretarijata za ekonomske odnose sa inostranstvom,  po kome i  radnici društvenih preduzeća, zaposleni na gradilištima Bliskog istoka, Afrike i Sovjetskog Saveza, takođe mogu da uvoze vozila bez carine. A takvih je bilo daleko više.

Sa zlata vrednim dokumentom u džepu i talentom za spajanje radnika i bajkera, komunikativni Mihalj praktično postaje nezvanični uvoznik japanskih motocikala za SFRJ. U tom periodu, on uspeva da obezbedi uvoz čak tri motocikla nedeljno. Dilerske kuće „Faber“ i „Reimer“ u  Beču , kao i „Tuscher“ u Gracu, bile su spremne da rezervišu traženi moticikl na samo jedan telefonski poziv od Mihalja.

Sve do sada navedeno bilo je jedno ogromno gomilanje energije koja će dovesti do prve trke na Mišeluku. Koje su organizacione prepreke morale da se savladaju i kako je izgledao sam dan trke, pročitajte u nastavku naše istorijske reportaže, koji će biti objavljen u nedelju 12. aprila!

Sećanja Zorana Pavlovića – Zuke, zabeležio i priredio Miroslav Šosberger

Fotografije: Đorđe Dizdar – privatna arhiva