Srbija kao reciklažno dvorište: uvozimo stare gume da bi ih spaljivali u cementarama

Srbija evropska kolonija, uvozimo otpadne gume za spaljivanje kao „alternativni energent“

Evropa izvozi, Srbija spaljuje: Ko kontroliše stare gume u cementarama?

Vest da će iz Crne Gore u Srbiju biti izvezen prvi kontingent od 500 do 600 tona usitnjenih otpadnih guma ponovo otvara pitanje koje godinama izaziva polemike, da li Srbija postaje odredište za spaljivanje otpada iz EU i regiona?

Zvanično objašnjenje glasi da stare gume nisu „smeće“, već alternativni energent. Ali formulacija naziva ne menja suštinu, reč je o otpadu koji je završio svoj životni vek i koji će završiti u pećima cementara a otpadni gasovi u plućima stanovnika.

U Srbiji godišnje nastaju desetine hiljada tona otpadnih guma, a deo njih već godinama služi kao zamena za ugalj i koks u proizvodnji cementa. Međutim, ako već imamo sopstvene količine, zbog čega postoji potreba za uvozom dodatnih?

Industrija objašnjava da otpadne gume imaju izuzetno visoku toplotnu moć i da predstavljaju kvalitetno alternativno gorivo. To jeste činjenica. Ali jednako je činjenica da su to gume koje su u drugim državama postale otpad koji im ne treba kao energent u doba velike energetske krize!?

U Evropskoj uniji otpadne gume se takođe koriste u cementarama, ali u okviru strogo regulisanog sistema upravljanja otpadom, uz primenu Direktive o industrijskim emisijama (IED), najboljih dostupnih tehnika (BAT) i kontinuirani monitoring emisija.

Ključno pitanje nije da li se gume spaljuju, već pod kakvim uslovima i uz kakvu kontrolu u Srbiji

U Srbiji nadzor formalno sprovode Ministarstvo zaštite životne sredine, inspekcija za zaštitu životne sredine i Agencija za zaštitu životne sredine kroz sistem integrisanih (IPPC) dozvola. Međutim, građani imaju pravo da znaju koliko je taj sistem efikasan u praksi i da li su svi rezultati merenja javno dostupni.

Posebno je zanimljivo da ne postoji lako dostupna zvanična godišnja statistika o uvozu otpadnih guma u Srbiju.

Takvi podaci nisu javno objavljeni kao redovna statistika, već se mogu dobiti od Uprave carina samo putem posebnog statističkog zahteva.

Ako je reč o potpuno legalnom i ekološki bezbednom poslu, zašto podaci o količinama otpada koji ulazi u zemlju nisu jednostavno dostupni javnosti?

Podaci pokazuju da je u periodu od 2011. do 2021. godine na tržište Srbije plasirano oko 360.000 tona guma, dok je kroz sistem upravljanja otpadom prošlo gotovo 500.000 tona otpadnih guma. To otvara pitanje da li se u sistem uključuju i značajne količine koje ne potiču samo sa domaćeg tržišta. Ili prosto zapitano, koliko uvozimo tuđeg otrovnog smeća?

Upravo zato javnost očekuje odgovore na nekoliko jednostavnih pitanja:

• Koliko se tona otpadnih guma godišnje uveze u Srbiju?
• Iz kojih država taj otpad dolazi?
•  Koje cementare i petrohemijska industrija na kojim lokacijama koriste uvezene otpadne gume kao gorivo?
• Koliki procenat njihovog goriva čine otpadne gume?
•  Kolike su emisije dioksina, furana, teških metala, azotnih oksida i suspendovanih čestica tokom njihovog sagorevanja?
• Ko i koliko često vrši nezavisna merenja?
• Da li su rezultati svih merenja dostupni građanima u realnom vremenu?
• Da li su standardi kontrole u Srbiji u potpunosti jednaki onima koji važe u državama Evropske unije?

Ovo nisu pitanja protiv industrije ili bilo čijeg biznisa. Ovo su pitanja u interesu javnosti.

Ako je sve po slovu zakona, onda bi ugradnja automatskih mernih stanica koje će javno i kontinuirano meriti količine dioksina, furana, teških metala, azotnih oksida i suspendovanih čestica na kritičnim lokacijama, u realnom vremenu, bio nužan potez nadležnih. Naravno, sa rezultatima dostupnim svima preko aplikacija, da znamo kakav zaista vazduh udišemo.

Ako je spaljivanje otpadnih guma zaista bezbedno, u skladu sa evropskim standardima i bez rizika po zdravlje ljudi i životnu sredinu, onda ne bi trebalo da postoji nijedan razlog da svi podaci o uvozu, spaljenim količinama i emisijama budu potpuno javni.

Zakonski je dozvoljeno da otpadna guma pređe našu granicu, i promeni administrativni naziv i postane „alternativni energent“. Ali građani imaju pravo da znaju šta ulazi u njihovu zemlju, šta i koliko završava u industrijskim pećima i šta izlazi iz njihovih dimnjaka i šta na kraju-krajeva neminovno recikliramo u našim plućima.

Tekst: Miodrag Piroški (Kineski električni motocikli Yadea, nultna emisija gasova)