Poslednji krug na Mišeluku
Triologiju o Petru Peri Jovanoviću završavamo onako kako smo je i počeli u I delu. Tragičnim događajem 18. oktobra te lude i proklete devedesete o kojoj smo pričali u drugom delu. Ali najpre još malo trka i slave.
Kiša kao neprijatelj br. 1
Poslednja tri meseca života Petra Jovanovića obeležio je tragično-ironični splet borbe sa preprekama niskobudžetnih uslova rada, umorom, vremenskim (ne)uslovima, ali i događajima koji su nastavili da obećavavaju fantastični karijeru velikog vozača.
U Dolenskoj Pera sreće Dagmara Šustera. Istaknuti slovenački političar, tada se govorilo „društveni radnik“, bio otelotvorenje trkača džentlmena. Imao je sjajno pripremeljeni BMW M3, iznajmljen od jedne češke ekipe.
Na treningu, Jovanović se sa svojim Jugom od 80 konja pozicionira tik iza Dagmarovog BMW-a (250 ks) i do pola trke istrajava mu u repu praktično branik uz branik!
Trava i kiša, kao što znamo, bile su Perina „ahilova peta“. On je po prirodi bio žestok vozač, i nije pravio kompromise da zbog par kapi atmosferske vode vozi umerenije. Na svoju ne malu frustraciju, tokom treninga više puta izleće na travu na jednoj istoj sporoj krivini. Kad je poslednji put izleteo, izlazi iz kola da vidi ima ili oštćenja. Prilazi mu baba čobanica, i kaže: „Sine svaki put izletiš, vidiš da ti to ne ide. Bolje nemoj voziti ta kola.“
Buzet je domaći teren Branka Bašića. Za Petra Jovanovića, pored Brankovog znanja, tu je i dodatni dvostruki izazov. Auto mu je blago oštećen nakon izletanja u Toplicama, a dodatne napore iziskuje i postiskivanje bola u levoj ruci u kojoj ima metalnu šipku – suvenir sa pada motorom.
Prikolica drift i poslednja trka na Mišeluku
Odlazak i povratak sa trke redovno se koriste za trening. Pera je, po uzoru na Kunačara, deonicu od kuće do trke sa sve prikolicom vozi kao da je trka. I opet kiša. Usled klizavog kolovoza u selu Brođanci sa sve prikolcom izleće sa puta i probija zid od štale izgrađene od naboja. Kolaterlana šteta svega je jedna krava.
Krajem septembra te 1990. postaje jasno da je Đelmašu obezbeđena titula i da će poslednje tri kružne trke biti odlučujuće za plasman na drugo i treće mesto Šampionata Jugoslavije.
Pera oseće pritisaka da pobedi na svom terenu. Na Mišeluku. Tog 30. septembra 1990. godine ipak mu to ne polazi za rukom kao mnogo puta do tad. Osvaja četvrto mesto, pre svega izgubivši vreme i energiju u „kameničkom duelu “ sa Miodagom Mičićem. Prijatelji ga teše: Izgubio si trku, ali barem si pobedio komšiju na Mišeluku.
Motor „Delta Tehnik“ ugrađen Yuga u finišu sezone pokazuje znake zamora. Jovanović odlučuje da sledeću trku na Avali 13. oktobra, vozi „na siguricu“, kako bi sačuvao mašinu za „sve ili ništa“ nastup na Ušću. Ponovo je četvrtim ali mu taj plasman garantuje bronzanu medalju u nacionalnom šampionatu na brdskim stazama.
Ipak, Pera sanja i plasman na kružnim trkama. Pošto je Đelmašu ostala samo formalnost da se okiti zlatom, on neće voziti trku na Ušću, što svima ostalima otvara apetit za prvo mesto. Čak sedam vozača pretenduje na plasman od drugog do osmog mesta. Svi oni su na bod ili dva razlike, što znači da poslednja trka odlučuje vičešampiona, trećeplasiranog i tako dalje.
Poslednji dan
U petak uveče 18. oktobra, Pera je zabrinut hoće li njegov Jugo izdržati nedeljnu trku na Ušću. Rada Tubić mu drugarski nudi svoj auto, ali Petar odlučuje da ako je sezonu započeo sa Jugom, ima da je i završi. Stoga odlazi do Zuke i uzima na pozajmicu glavu motor sa njegovog Juga, kako bi za predstojeći vikend imao rezervnu.
U solidarnosti kakva je danas neuobičajena, svi Perini drugari još od APN dana kod Stoteksovog skadištara, među njima i kralj nalepnica Terzić, obećavaju da će doći u subotu na Novi Beograd da navijaju, ali i da se nađu da pomognu ako zatreba. Perina pobeda u nedelju zapravo bi mogla biti pobeda svih njih, pobeda oktanima zaraženih novosadskih klinaca iz ranih osmadesetih.
Pozdrvlja sa Zukom : „Idem sa se kupam, ujutro rano krećem“.
Žurkina najtužnija pobeda
U pola osam ujutru u subotu zvoni telefon u Zukinom restoranun „Cule“. Zuka, koji je upravo doneo hleb od pekara, diže slišalicu. Sa druge strane je Terzić: „Čoveče, umro je Pera“.
U roku od nekoliko minuta, Zuka svojim Renoom 4 stiže pred kuću Jovanovića. Tu su Terzić, porodica i policajac u civilu.
Policijski uviđaj kaže da je Pera to veče legao umoran u kadu i verovatno zaspao. Gasni bojler je bio neispravan i Pera se ugušio zbog nedostatka kiseonika u prostoriji.
Tog dana, nakon završenog treninga, svih 50 učesnika trke na Ušću dolazi u Sremsku Kamenicu da izjavi saučešće porodici. Upamćeno je da je Adžiahmetović bio van sebe u suzama. Mnogi od njih nakon trke u nedelju ne odlaze kućama već produžavaju u Novi Sad, gde je za ponedeljak zakazana sahrana. Na Perinom sanduku su njegove trkačke rukavice, volan i kaciga.
Od Pere se i na stranicama ugledanog „Auto Magazina„ u redovnoj kolumni oprostio Dagmaš Šuster, tada na poziciji predsednika Privedne komore SFRJ. To je jedini put da je Šuster celu svoju kolumnu posvetio jednom vozaču.
Inače, na trci u nedelju pobedio je Radiša Žurka. Pehar je kasnije predao Perinoj sestri, pokazavši tim gestom da se zna ko bi zapravo probedio tog 19. oktobra devedesete na Ušću…
Sećanja Zorana Pavlovića Zuke zabeležio Miroslav Šosberger
