Benzinski pištolj postaje najbolji prodavac električnih automobila
Dizel je u Srbiji stigao do 236 dinara po litru. Dok Evropa ponovo strepi zbog cene nafte, a Srbija uz to prati sudbinu NIS-a, događa se nešto što proizvođačima električnih automobila godinama nije polazilo za rukom, vozači ponovo računaju koliko ih zaista košta svaki kilometar.
Mesecima smo zaglavljeni u priči o NIS-u, sankcijama, OFAC-u, ruskom vlasništvu, JANAF-u, Rafineriji Pančevo i licencama. Sada ponovo raste i cena nafte, gorivo u Evropi poskupljuje, a evropske vlade razmatraju različite odgovore, uključujući i oporezivanje ekstra profita energetskih kompanija.
Srbija, u novu energetsku nervozu ulazi sa dodatnim problemom i dizelom od 236 dinara.
Možemo da pričamo o barelima, berzama, Hormuškom moreuzu i geopolitici, ali prosečan vozač ne kupuje barel. On dođe na pumpu, sipa 50 litara i ostavi 11.800 dinara.
I tu benzinska pumpa počinje da radi ono što godinama nisu uspevale milijarde potrošene na promociju elektromobilnosti – tera nas da računamo.
Digitron umesto zelene tranzicije
Običan dizelaš koji troši sedam litara na 100 kilometara danas za tih 100 kilometara potroši 1.652 dinara.
Ako godišnje prelazite 20.000 kilometara, samo za gorivo vam treba 330.400 dinara
Čovek koji je do juče govorio da mu električni automobil ne pada na pamet možda ga ni danas neće kupiti. Ali će imati mnogo više razloga da se zapita: koliko bi me istih 100 kilometara koštalo na struju?
Možda bi zato i prodavci električnih automobila trebalo da promene taktiku. Manje priče o spasavanju planete, a više o spašavanju računa kupca.
Koliko košta 100 kilometara ako automobil punim kod kuće? Koliko ako zavisim od brzog javnog punjača? Koliko štedim na 10.000, 20.000 ili 30.000 kilometara godišnje? I najvažnije, koliko sam više platio električni automobil i kada ću tu razliku, ako uopšte, vratiti?
KAMIONI: eActros može da uštedi 56.000 evra godišnje
Kod kamiona razlika u trošku energije postaje još ozbiljnija, posebno na unapred poznatim „home-to-home“ rutama, gde se vozilo svakog dana vraća u bazu i puni po ugovorenoj ceni električne energije.
Uzmimo Mercedes-Benz eActros koji dnevno prelazi 500 kilometara. Sa potrošnjom od oko 100 kWh/100 km, potrebno mu je približno 500 kWh električne energije dnevno. Pri ceni od 0,15 €/kWh, to znači trošak od svega 75 evra za 500 kilometara.
Uporediv dizel kamion koji troši 30 l/100 km na istoj ruti potroši 150 litara goriva. Sa dizelom od približno 2 €/l, to je oko 300 evra dnevno.
Razlika je oko 225 evra svakog radnog dana. Ako kamion radi 250 dana godišnje, prelazi 125.000 kilometara, a razlika u trošku energije približava se iznosu od 56.000 evra godišnje u korist eActrosa.
Upravo zato električni kamion ne mora da bude idealan za svaki transport da bi imao ekonomskog smisla. Na redovnim rutama od baze do odredišta i nazad, uz sopstveno punjenje u bazi, digitron može biti njegov najjači argument.
EV nije automatski pobednik
Nema razloga ni da se zaletimo na drugu stranu. U Vrelim Gumama nikada nismo navijali za električne automobile samo zato što su električni.
Ako imate kuću, garažu i mogućnost da automobil punite noću, računica je jedna. Ako živite na petom spratu i zavisite od javnih punjača, sasvim druga. Ako svakodnevno prelazite mnogo gradskih kilometara, EV može imati ozbiljnu ekonomsku logiku.
Tu su i viša nabavna cena pojedinih modela, mreža punjača, vreme punjenja, planiranje putovanja, baterija i veliko pitanje: koliko će današnji električni automobil vredeti kao polovnjak za sedam ili deset godina?
Zato dizel od 236 dinara nije dokaz da je EV pobedio. Samo je učinio da ga više ljudi stavi na digitron.
A onda dolazi država
Sa današnjom računicom jeftinog električnog kilometra ipak treba biti oprezan.
Država na svakom litru benzina i dizela ubira značajne poreske prihode. Šta će se dogoditi ako jednog dana veliki broj automobila prestane da dolazi na pumpe?
Teško je očekivati da će se države jednostavno odreći tog novca.
Da li će budućnost doneti posebne tarife za punjenje automobila, dodatne naknade na javnim punjačima, drugačiju registraciju ili čak naplatu prema pređenoj kilometraži, danas ne znamo.
Zato današnju povoljnu cenu kilometra na kućnu struju ne treba automatski projektovati decenijama unapred.
Mi u Srbiji imamo još jedan specijalitet. Dok evropski vozač prati cenu nafte i goriva, mi pratimo i OFAC, NIS, JANAF, Rafineriju Pančevo i datum do kojeg važi sledeća licenca.
A možda je i samo dovoljno da čovek stane na pumpu, podigne pištolj i gleda kako se na displeju okreću dinari.
Ako ovako nastavimo, najbolji prodavac električnih automobila neće sedeti u salonu, biće to benzinska pumpa.
Uživajmo u ovoj ideji dok možemo, jer ako se jednog dana zaista proda dovoljno električnih automobila i kamiona, ne sumnjajte da će država pronaći način da i utičnicu pretvori u pumpu.
Lidija Piroški
