1900. – Kada je alternativa bila industrijski standard
Muzej Tehnike u Beču, predstavio je tokom novembra 2014. obnovljenu postavku klasičnih automobila. Ovaj put izložba je zamišljena da prikaže razvoj onoga što danas nazivamo alternativnim oblicima pogona.
„Istorija automobilizma zapravo je mnogo drugačija od onoga što se uobičajeno smatra“, tvrdi Ane Katrin Ebert, rukovodilac kolekcije. „Zapravo, te 1900. godine u SAD, 40% automobila bilo je pokretano parnom mašinom, 38% elektromotorom a tek 22% benzinskim motorom. Električni automobili bili su rasprostranjeniji nego oni sa benzinskim motorima. Prvi automobil koji je postigao brzinu od 100 km na čas bio je elektromobil La Jamais Contente 1899.“, dodaje ona.
I ko zna kako bi danas izgledala auto industrija, da izum anlasera nije omogućio brži razvoj i aktuelnu dominaciju motora sa unutrašnjim sagorevanjem.
Odgovor na to pitanje daju neki od eksponata u muzeju.
U doba kada su automobili sa benzinskim motorom još uvek ličili na čeze bez konja, parni automobili su nudili mnogo ozbiljniju karoserijsku konfiguraciju za prvoz četiri osobe . Gardner Serpollet iz 1898., imao je kotao ložen na ulje koji slao je paru u četiri cilindra. Ovaj automobil postao je oldtajmer 1930. i dospeo je u muzej.
Skoknimo na trenutak u dvadesete godine prošlog veka. Austro Daimleorov eksperimentalni hibrid imao je benzinski motor od 60 ks povezan na generator koji obezbeđivao struju za elektromotore koji su pokretali kardan i zadnju osovinu. Izloženi primerak bio je u vlasništvu Ferdinanda Poršea.
Izuzetno zanimljiva je i kolekcija motocikala i skutera.U tonu sa ekološki korektnim oblicima pogona zatičemo jednu naprednu verziju jednog Puha MS (inače preteče nama dobro poznatrog „apenca“ (APN)). Izumitelj Karl Kordeš, je tokom pedesetih godina napravio prvi moped sa pogonom na gorivne ćelije. Sama ćelija bila je na bazi jedinjenja zvanog hidrazin, korišćenog za raketno gorivo. Ko zna gde bi bio kraj ovom Puhu da se nije ispostavilo kako je hidrazin izuzetno kancerogen.
Mercedesov trkački model W196 iz sezona 1954 i 1955, takođe spada u neku vrstu alternative. Za njegovim volanom pobede je ređao legendarni argentinac Huan Manuel Fanđo.
Snažan trkački motor od 280 ks bio je i te kako velik potrošač i bio je pravi sladokusac kada je u pitanju receptura goriva. „Toksična smeša“ kako joj je glasio nezvaničan naziv, bila je kombinacija benzina sa benzenom, metanolom, acentom i toksičnim nitro-benzenolom. W196 trošio je na 100 km i do 40 litara ovog otrova. Ne samo što izduvni gasovi nisu bili ekološki, čak pomalo smrtonosni, nego je ova smeša aktivno nagrizala cevi za dotok goriva pa su one morale redovno da se ispiraju običnim benzinom. Eksponat iz Beča najčešće je vozio Sterling Mos, ostvarivši u njemu svoju prvu Gran Prix pobedu na domaćem terenu u Ejntriju 1955.
Legendarni književnik Kurt Vonegat Junior, svojevremeno je rekao da smo opijeni fosilnim gorivima praktično protraćili 20. vek. Izložba u Muzeju Tehnike u Beču pruža znanja koja bi trebalo da nam olakšaju povratak u budućnost.
PS:
Posebno se zahvaljujemo autobuskoj kompaniji Feniks GIZ, koja je našoj ekipi omogućila udoban transport do Beča i nazad.
Tekst: Miroslav Schossberger
Fotografije: Vrele Gume
