Da li su razlike u Formuli 1 današnji problem ili su postojale oduvek?

Jedna od glavnih tema u Formuli 1 već godinama  jeste razlika između vodećeg, Mercedesovog tima i ostatka karavana. Mada su kritičari ovog trenda bili glasni jedno vreme, u međuvremenu su prilično utihnuli, a „najbrži cirkus na svetu“ je postao dosadniji nego što je bio ikada ranije, rekli bismo.  Ruku na srce ovo je tačno, ali svi zaboravljaju da su ovakve razlike nešto sa čim se Formula 1 borila od samog početka svog postojanja.

Naravno, niko ne očekuje da se svi sećaju svake trke koju su pratili, ali analizom rezultata iz prošlosti, lako se može zaključiti da su uvek postojale velike razlike između vodećih timova i ostatka karavana. Pri ovoj analizi ljudi ispuštaju iz vida da za najbolje timove najčešće voze i najbolji vozači, što je samo po sebi vrlo bitan faktor. Formula 1 je do danas bila domaćin na preko 1000 trka (1033 zaključno s VN Bahreina), tako da nije realno navesti sve, ali će biti navedena poneka trka iz svake epohe kako bi se podaci mogli uporediti.

Alfa Romeo

Krenimo od samog početka Formule 1. Tada je Alfa Romeo imala apsolutnu dominaciju u sportu. Fanđo i Farina bili su neprikosnoveni na stazi. 1951. godine na primer, na trci u Belgiji, samo Farina, Askari i Vilorezi, su bili u istom krugu, a već četvrtoplasirani Rozije  bio je dva kruga iza njih. Iste godine na trci u Silverstonu, samo su Gonzales i Fanđo bili u istom krugu, svi ostali su zaostajali preko dva kruga za njima, čak je i razlika između prva dva vozača bila skoro minut. Jasno, u obzir treba uzeti i dužinu krugova, koja je nekada mila višestruko  veća u odnosu na današnje.

Niki Lauda i Džejms Hant

Hajde da se vratimo na malo novija vremena, ona kojih se neki ljudi s naših prostora možda i sećaju. Čuvena borba između Nikija Laude i Džejms Hanta. Trka u Južnoj Africi, Nikija Laudu i Hanta delila je samo jedna sekunda, ali je već trećeplasirani Mas zaostajao 45 sekundi za njima, a samo je još Šekter bio s njima u istom krugu. Legendarna trka na kojoj je Lauda nastradao na Nirburgringu je još jedan primer. U trci je pobedio Hant, iza njega je bio Šekter sa skoro pola minuta zaostatka, a četvrtoplasirani Karlos Pače zaostajao je ceo minut za Britancem. Ovde je prvih 10 vozača bilo u istom krugu, ali treba napomenuti da se tada krug na Nirburgringu vozio za oko 7 minuta, a trka je trajala svega 14 krugova.

“Zlatno doba”

E sada polako dolazimo do vremena koje mnogi spominju sa čežnjom i označavaju kao zlatno doba Formule 1. Godina je 1988., borba Sene i Prosta, trka u Imoli. Sena pobeđuje, Prost je drugi sa zaostatkom 2,334 sekunde. Trećeplasirani Pike bio je krug iza njih. Iste godine trka u Monte Karlu, čuveni „gran pri“ kada se Sena slupao dok je bio na vodećoj poziciji, a imao prednost od skoro jednog minuta u odnosu na Prosta. U trci je na kraju pobedio Francuz, Gerhard Berger bio je drugi sa 20,453 sekunde zaostatka, isto toliko je iznosio zaostatak Alberta za njima, a ostali su bili već krug iza njih. Namerno spominjemo ovu trku, jer da se Sena nije slupao, samo bi on i Prost opet bili u istom krugu.

Početkom 90-ih godina tačnije 1991., na trci u Imoli Sena pobeđuje, Berger je drugi sa zaostatkom 1,675 sekundi, a svi ostali su krug ili dva i više iza njih. Iste godine na trci u Francuskoj, Mensel odnosi trijumf, Prost je iza njega sa zaostatkom od 5 sekundi, Sena i Alezi zaostaju pola minuta za njima, a svi ostali krug i više. U istoj deceniji počinje dominacija ekipe Williams. 1993. godine na trci u Mađarskoj Hil pobeđuje, iza njega je Patreze sa zaostatkom od čak 72 sekunde, Berger treći sa 78 sekundi zaostatka, a ostali krug i više iza njih. 1995. godine trka u Japanu, Šumaher pobeđuje, Hakinen zaostaje 20 sekundi za njim, s njima su u istom krugu bili još Herbert i Irvajn, s preko minut i po zaostatka, ostali su zaostajali krug i više. Zatim dolazimo do ere kada su se borbe vodile između Hakinena i Šumahera. 1999. godine trka u Brazilu, Hakinen pobeđuje, Šumaher završava drugi sa zaostatkom od skoro 5 sekundi, a svi ostali zaostaju krug i više za njima.

Ferrari i Šumaher

Era dominacije Šumahera i Ferrarija je već svima dobro poznata. Tu su razlike bile velike na skoro svim trkama. Trka u Španiji 2004. godine; Šumaher pobeđuje sa 13 sekundi prednosti ispred Barikela, Truli je bio treći sa preko pola minuta zaostatka. Tu su bili još Alonso, Sato i Ralf Šumaher, svi ostali su bili bar krug iza njih. Iste godine trka u Nemačkoj, Šumaher ima prednost od 18 sekundi u odnosu na Barikela, a svi ostali su bar minut iza njih. Zatim pređimo na primer borbe Šumahera i Alonsa. Trka u Imoli 2005. godine. Čuvena trka kada je Alonso uspeo da se odupre napadima Šumahera i pobedi. Razlika između njih bila je 0,215 sekundi na kraju trke, trećeplasirani Vurc zaostajao je pola minuta za njima, Vilnev još pola minuta, a svi ostali su preko 70 sekundi.

Odlaskom Šumahera vodila se borba između Hamiltona, Raikonena, Mase i Alonsa, Te 2007. godine na trci u Francuskoj pobedu je odneo Raikonen, drugi je bio Masa, a Hamilton je za njima zaostajao pola minuta, Kubica još deset sekundi, a već desetoplasirani Ralf Šumaher, zaostajao je preko jednog kruga. Iste godine u Brazilu, Raikonen pobeđuje, Masa je drugi sa 1,493 sekunde zaostatka, Alonso koji je završio treći bio je minut iza njih.

Brawn GP

Polako dolazimo do 2009. godine i velikog iznenađenja Brawn GP-a. Trka u Španiji, Baton odnosi pobedu, drugi je Barikelo sa 13 sekundi zaostatka, petoplasirani Alonso bio je 43 sekunde iza njega, a devetoplasirani Hamilton, trku je završio krug iza vodećeg. U ovom i narednom periodu razlike su se malo smanjije, ali je i dalje jasna prednost vodećih u odnosu na ostale. 2010 i 2012. godine šampionat je bio malo zanimljiviji, jer je velik broj vozača učestvovao u borbama za pobedu, tako je na kraju 2010. godine čak pet pilota imalo šansu da uzme titulu u poslednjoj trci. 2012. godina je možda na neki način i anomalija, zato što su svi timovi imali problema s poznavanjem pneumatika. Rezultat toga bilo je da smo imali 8 pobednika u 8 prvih trka. U ovom perodu jedino je Sebastijan Fetel pravio veliku prednost, jer je u njegovim rukama taj Red Bull bio nepobediv.

Mercedes kolo vodi

O turbo eri nema poente govoriti, jer to je trenutno aktuelno. Svi znamo da je prve četiri godine Mercedes imao apsolutnu prednost u odnosu na sve ostale, da bi zatim izgledalo kao da ga sustiže Ferrari, a posle toga i Red Bull. Međutim, to je bila samo iluzija, jer od kraja četvorogodišnje dominacije austrijskog tima, 2014. pa do danas, titule isključivo osvaja Mercedes.

Kada se sve ovo uzme u obzir, jasno je da su velike razlike uvek postojale. Svi koji prate Formulu 1 imaju neko doba koje pamte kao omiljeno. Neke starije generacije pamte borbe Hanta i Laude, malo mlađe su odrastale i jedva čekale da Sena i Prost sednu za volan. Novijim generacijama su bliži Šumaher, Hakinen, Alonso, dok današnji mlađi gledaoci viču kako je Hamilton najbolji vozač u istoriji.

Monopol

Poenta jeste da svaka generacija ima svoje idole za koje su navijali i koji taj period Formule 1 smatraju najboljim. Problem Formule 1 ne leži u razlikama, veći problem su nedostatak agresivnog zvuka, da se trebine tresu kada bolid prođe pored nih. Takođe, tu je i problem sa propadanjem privatnih ekipa, jer sada fabrički timovi imaju bukvalno monopol nad motorima, pa čim ih neko ugrozi samo isporuče slabije agregate i stvar je rešena.

Čak  ni to nije  toliki problem, pogledajmo MotoGP, i tu su fabrički timovi mnogo jači od privatnih, ali trke su zanimljivije iz razloga što motocikli mogu da se prate i što su pravila takva da ne dovode do favorizovanja jednog tim . U Formuli 1 gotovo sigurno znamo da će Mercedes pobediti u trci, dok smo u ovogodišnjem MotoGP-u imali čak devet različitih pobednika u samo 11 trka. Možda bi stvari bile drugačije da se Mark Markez nije povredio, ali to nećemo nikada saznati.

Selektivno kažnjavanje

Još jedan, a možda i jedan od gorućih problema Formule 1 je selektivno kažnjavanje. Dok nije bilo kažnjavanja vozači su više rizikovali i bilo je boljih trka, danas se vozači kažnjavaju za svaku sitnicu, ali da je bar samo to, nego se vozači selektivno kažnjavaju i jasno se pojedini favorizuju u odnosu na druge. Tako imamo primer da Maks Ferštapen sebi dozvoli da ide da se fizički obračuna s Okonom, isti onaj Maks koji je “x” puta izbegao kaznu kada je izbacivao druge vozače sa staze. Isto tako, aršini sankcionisanja kada je Luis Hamilton u pitanju, očigledno su drugačiji kada se primenjuju na drugim vozačima. Čak, dešavalo se da šampion prođe bez kazne mada umalo nije izazvao težak udes.  Dakle, kada sumiramo stvari, razlike jesu velike, ali Formula 1 ima mnogo većih problema od toga trenutno.

Dušan Topić

Uredio: Pavle Barta

Vrele Gume