Ima nečega dobrog u odlasku motora s unutrašnjim sagorevanjem

Čini se da smo konačno svedoci svega onog najboljeg što motori s unutrašnjim sagorevanjem imaju da ponude.

Automobilski svet bespovratno ide ka potpunoj elektrifikaciji. Svi svetski proizvođači su objavili planove u vezi s ovim globalnim trendom, s tim što je većina kao krajnji rok stavila istek ove dekade. Nije da oni (proizvođači) žarko žele da budu „avangardni“ i „napredni“, već su na to jednostavno prisiljeni kroz nametnutu regulativu i brojne najave o zabrani prodaje automobila s motorima s unutrašnjim sagorevanjem.

Mnogima od nas je zbog svega ovoga „knedla u grlu“. Na kraju krajeva, autor ovih redova je vozačku karijeru počeo devedesetih godina, kada su u F1 bolidima „vrištali“ V12 i V10 motori, kada je bitna stavka (koja je doprinosila prodaji) kod superautomobila bila grmljavina iz njihovih izduvnih sistema. Da ne govorimo o JDM legendama, čiji su se agregati „vrteli“ na 9.000 o/min. Samim tim, možda čudno zvuči što je članak naslovljen sa „Ima nečega dobrog u odlasku motora s unutrašnjim sagorevanjem“ Tu se naravno ne radi o ljubavi prema „bela tehnika“ automobilima, već što imamo priliku da svedočimo svemu onom najboljem što tehnologija SUS motora može da iznedri.

Preterivanje radi preterivanja

Motori s unutrašnjim sagorevanjem se konstantno unapređuju već više od 100 godina. Od karburatora, došli smo do sistema direktnog ubrizgavanja goriva, svedočili evoluciji različitih tipova goriva, a u nekim slučajevima i njihovoj propasti. Ipak, konačno možemo da vidimo ono najbolje što konvencionalna tehnologija može da ponudi.

Uzmimo kao primer Jeep. Ova američka marka je godinama mogla svoj kultni model, Wrangler, da oprema V8 motorima. Kompanija, nekada poznata kao FCA, posedovala je čitav arsenal V8 agregata i razvijenu prateću ekspertizu vezanu za njih. Fanovi Jeepa su čak godinama negovali praksu implementiranja Dodgeovih V8 motora u svoje ljubimce. Međutim, sada je Jeep sam odradio „bezobrazan“ posao s Wrangler Rubiconom 392. Da, možda je to besmisleno, neozbiljno i rasipnički, pored dostupnih V6 i dizel motora, sasvim dovoljnih za hvatanje ukoštac s najtežim „off-road“ avanturama, u Wrangler instalirati jedan V8, čiji višak snage u ovakvom automobilu na otvorenom putu može biti veoma opasan.

Čemu sve to onda? Jednostavno, radi se o odavanju počasti motorima s unutrašnjim sagorevanjem. Postoje i drugi slučajevi, takođe u „off-road“ univerzumu. Land Rover Defender V8 na primer. S elektrifikacijom koja stupa na snagu, sposobnost da se snaga dovede na nivo nekog turbo ili kompresorskog V8 je „luk i voda“. Pogledajmo samo šta su u stanju da urade Tesla Model S Plaid i Rimac Nevera. Ipak, mnogi proizvođači su odlučili da ispevaju poslednju odu njegovom veličanstvu – motoru s unutrašnjim sagorevanjem, koji je u potpunosti promenio sliku čovečanstva.

Zlatna era performantnih automobila

Sličnu formulu možemo da vidimo i na asfaltu. Pogledajmo samo novi Lamborghinih Countach LPI 800-4. U redu, radi se o hibridnom modelu, ali njegovu suštinu ipak čini V12 motor, koji je pravi dinosaurus u današnjem automobilskom univerzumu. Tu je i Koenigsegg, s hiperautomobilima koji daleko nadmašuju brojku od 1.000 ks. Zatim, T.50 Gordona Mareja inspirisan Formulom 1, s Cosworthovim V12 motorom koji se „vrti“ na 12.100 o/min. Britanac čak planira još jedan model pogonjen istim V12 motorom.

Čak i neki „mejnstrim“ brendovi u ponudi imaju modele s preko 800 konja (Dodge Challenge Demon), dok će Ford navodno instalirati V8 u GT superautomobil, sa zadatkom da otpeva „labudovu pesmu“ uz pomoć „hora“ od preko 800 „grla“.

Da nije preostalo tako malo vremena za automobile pogonjene fosilnim gorivima, teško da bismo u tako kratkom roku imali priliku da vidimo toliki broj fascinantnih automobila.

Dobre vesti su da ćemo u narednih pet godina biti svedoci mnogo toga. Dok još uvek to mogu, proizvođači automobila će nam demonstrirati sve ono najbolje što poseduju, i što su možda planirali za neka buduća vremena, predstavljajući nam plodove godina rada i usavršavanja motora s unutrašnjim sagorevanjem, u poslednji momenat vadeći iz fioke svoje najbolje inženjerske projekte. U sumraku njihovog životnog veka, videćemo sve ono najbolje što motori s unutrašnjim sagorevanjem imaju da ponude, tako da će u ustima ostati svojevrstan gorko-sladak ukus, poput onog koji imamo tokom poslednjih šetnji i nezaboravnog vremena provedenog s dugogodišnjem vernim ljubimcem, pre konačnog pozdrava.

Pre nego konstruiše električni model pod dirigentskom palicom Rimca, Bugatti automobilskom svetu daruje serijsku verziju fascinantnog Bolidea. Aston Martin nastupa s Valkyrie i Valkyrie Spiderom, a do 2025. na scenu će stupiti Valhalla, dok će Maserati lansirati MC20, superautomobil nove ere, jedini koji će koristiti potpuno novi Nettuno V6 motor, razvijen od strane Maseratija za Maserati. Reč je o agregatu namenjenom samo jednom modelu (kakva dekadencija u odnosu na aktulne trendove), pre nego što italijanska marka bude promovisana u čisto električni brend.

Lamborghini udvostručuje „ludilo“ sa SC20, Essenza SCV12 i Huracan STO modelima. Gde god da pogledamo, etablirani brendovi i marke iz specifičnih niša trude se da lansiraju što fascinantnije mašine.

To je to, doborodošli u zlatno doba motora s unutrašnjim sagorevanjem. Biće slatko, ali nažalost veoma kratko.

Varljiva nada

Dakle, šta se onda dešava s budućnošću? Da li ovo znači da će do 2035. era konvencionalnih automobila biti završena, da li će oni zauvek otići u prošlost, s tim što ćemo imati prilike da ih gledamo u YouTube klipovima i izložbama klasičnih automobila? Da li je pred nama velika automobilska depresija? Era koja će poništiti decenije negovanja ljubavi prema automobila i doneti prihvatanje „bela tehnika“ vozila kao novog standarda? Da, donekle će biti tako, ali postoji tračak nade da će motori s unutrašnjim sagorevanjem ipak biti s nama nešto duže.

Regulativa koja će neminovno biti usvojena, pogodiće u najvećoj meri serijske putničke automobile (bar za sada). Oni će biti stavljeni van zakona, ali to ne znači da modeli sa SUS motorima neće biti proizvođeni za druge namene.

Naime, Štefan Vinkelman je nedavno ostavio otvorena vrata za modele specijalizovane za trkačku stazu, tako da bi automobili kao što je Bugatti Bolide mogli i dalje da proizvode grmljavinu i produkte iz „auspuha“, ali ne u javnom saobraćaju. Tu je i Porsche koji radi na projektu sintetičkog e-goriva, koje bi moglo biti spremno već sledeće godine, i koje će biti ugljenično neutralno u smislu proizvodnje, a uz to će obezbediti više snage uz smanjenje emisije štetnih gasova. Koenigsegg je takođe u igri sa svojim Tiny Friendy Giant motorom iz Gemere, koji je (kada radi na etanol 2.0 generacije) u najmanju ruku podjednako štetan u smislu emisije CO₂ kao neki elektromobil koji koristi električnu energiju iz obnovljivih izvora. Ipak, ovde se radi o ultraekskluzivnim modelima rezervisanim za milionere, tako da mi, obični smrtnici, jedino možemo da se nadamo da će nam neko slovo zakona dozvoliti da vozimo „oldtajmere“.

Ostaje nam da vidimo da li će navedeni superautomobili biti izuzeti iz konačne ekološke jednačine kada regulativa bude stupila na snagu. S druge strane, mi kao zajednica automobilskih entuzijasta, možemo da se utešimo činjenicom da ćemo bar u nekom doglednom periodu moći da svedočimo vrhuncu tehnologije motora s unutrašnjim sagorevanjem.

Možda, ali samo možda, postoji nada da SUS motori neće u potpunosti nestati i da ćemo moći da uživamo u njima na neki ekološki podobniji način. Što bi rekli, nada umire poslednja.

Pavle Barta