Da li vam je pri ruci štoperica? Nije? Bez brige, samo izgovorite prvu rečenicu, jer vam je za to potrebno nešto manje od dve sekunde, odnosno onoliko vremena koliko je Rimac Neveri potrebno da ubrza iz stanja mirovanja do 100 km/h.
Impresivno? I da i ne.
Ko je imao sreću da se nađe u nekom trkačkom automobilu i iskusi slično ubrzanje, zna do koje mere je ono zapravo neprijatno. Naravno, sile koje su na snazi su neverovatne, prosto vas „lepe“ za sedište i ne dozvoljavaju vam da se pomerite, a način na koji se vizuelno doživljava ono što se vidi kroz vetrobransko staklo je dezorijentišuće, zamagljeno…
Dok „dlanom o dlan“, krećete se velikom brzinom, i tu nastaje „problem“ jer morate na vreme kočiti pred krivinu koja se do pre nekoliko trenutaka činila „kilometrima“ daleko. Ko je vozio neku moćnu mašinu na trkačkoj stazi, vrlo dobro zna o čemu pričamo.
Dakle, stvari su „pipave“ na trkačkoj stazi a kamoli na javnom putu. Zamislite da uradite isto u saobraćaju, pored drugih vozila, jer Rimac, Lotus Evija i slični automobili, legalni su za učešće u svakodnevnom saobraćaju. Da li će svi vozači ovih hiperautomobila moći u svakom momentu da se odupru iskušenju? Teško.
Svako s viškom samopouzdanja i manjkom iskustva, biće „glavni kandidat“ za ulazak u situaciju u kojoj će u jednom momentu panika nadvladati, a „magnetska privlačnost“ između njegovog vozila i bandera, drugih automobila i ne daj bože pešaka, postati „neodoljiva“. Kada stvari odu po zlu, nema više vremena za reakciju.
Naravno, ovo nije manifest protiv brzih automobila, moderni ekvivalent onih iz 19. veka, kada su „neverne Tome“ tvrdile da će se unutrašnji organi ljudi pretvoriti u tečnost a glave im eksplodirati dok putuju u vozovima s parnim lokomotivama, u slučaju da se ljudsko telo kreće brže nego što konj može da galopira. Međutim, definitivno smo došli do tačke gde se nameće pitanje „to što nešto možemo, da li to znači da to i treba da uradimo?“.
Naravno, jasno je da snažniji i veći motori ne samo što su privlačniji za atraktivne naslove, već su i efikasniji u iskorišćenju potencijalno izgubljene energije sve većih i većih baterija. Sasvim je razumljivo što u okviru tranzicije iz „sagorevajućeg“ u elektrifikovani svet, proizvođači automobila, posebno onih sportskih, očajnički žele da demonstriraju da 12 V može biti jednako uzbudljiv kao V12.
Jasno je da svi mi volimo brze automobile, jer u suprotnom ne bismo sada bili na ovom mestu. Naravno da se u probleme u saobraćaju može upasti s mnogo manje snage na talonu. Međutim, javnost sve manje blagonaklono gleda na brzu vožnju, a percepcija vezana za „odgovornost automobila“ izraženija je nego ikada ranije. Možda kod nas ne toliko, gde „dizel zajednica“ ima još uvek jako uporište, ali u razvijenom svetu je to svakako trend.
Bez obzira što ulazimo u eru u kojoj su ekološki atributi prioritet, reč je o dobu u kojem će snaga i performanse biti bez presedana, i to u svetu koji definitivno nije spreman da se adekvatno nosi s tim. Gde su granice i zašto bismo ih uopšte tražili u okruženju u kojem nismo sami? Čini se da je došlo vreme da (automobilski) svet malo uspori.
Vrele Gume
