Online plus

Jeff Gordon

91Pregleda

Odlazak legende u penziju

Bez obzira da li ste kao većina Amerikanaca koji smatraju da NASCAR nije sport već način života ili ostatak sveta, koji ga vidi kao dosadnu vožnju u krug, šanse su velike da znate ko je Jeff Gordon


Ovaj legendarni vozač je promenio način na koji su ljudi gledali na najpopularniji američki auto sport početkom 1990.-ih godina i postao jedan od retkih vozača koga su mediji jednako voleli kao i mrzeli (o razlozima zašto nešto kasnije). Gordon je nedavno objavio da će se penzionisati na kraju 2015. godine zbog sve češćih problema sa leđima, iako je u prošloj, sezoni 2014., pokazao da je i dalje jedan od najboljih vozača i pored toga što ima 44 godine. Njegov #24 Chevrolet za Hendrick Motorsport je postao jednako prepoznatljiv kao i Schumacherov Ferrari ili Loebov Citroen, iako će se mnogi složiti da Gordon nije bio čak ni najbolji američki vozač. Tu čast mnogi daju legendarnom A.J. Foytu, ali je Gordon tokom cele svoje karijere imao nešto čime se nijedan drugi američki vozač nije mogao pohvaliti.

Ovo je biografija Jeff Gordona
Jeffrey Michael Gordon je rođen 4. avgusta 1971. godine u malom gradiću Valeho u američkoj saveznoj državi Kaliforniji. Njegovi roditelji, Carol i Will, su se razveli nedugo posle njegovog rođenja, a Jeff i njegova sestra Kim su odlučili da žive sa majkom.

Dok je Kim uvek bila mirna i povučena osoba, Jeff nikada nije imao mira i uvek je bio u pokretu. Carol se uskoro ponovo udala za medicinskog tehničara John Bickforda, koji će kasnije da igra ključnu ulogu u Jeffovoj karijeri. Johna je jako interesovao auto sport, a u slobodno vreme je vodio malu kompaniju koja je modifikovala invalidska kolica po željama kupaca. Kada je Jeff imao samo četiri godine, John je modifikovao njegov bicikl i Jeff je počeo da se takmiči u BMX šampionatu.

Iako je većina konkurenata bila daleko starija, Jeff je uspevao da pobedi većinu trka u kojima se takmičio. Godinu dana kasnije, prešao je u takozvanu „quarter-midgets“ klasu malih skutera, ali u samom početku nije imao većih uspeha. Međutim, nakon rada sa familijom, rezultati na stazama su stigli. Jeff je uskoro postao najbolji vozač u šampionatu ne samo zahvaljujući svojoj agresivnoj vožnji već i zbog načina na koji je umeo da čita druge vozače i svoj automobil.

Tokom 1978. godine, Jeff je pobedio 35 trka i postavio mnoge rekorde koji postoje do današnjeg dana. Za sezonu 1979., familija je odlučila da se priključi nacionalnom šampionatu, gde je Jeff pobedio čak 52 trke i prošetao se do titule. Koliko je on bio dominantan možda najbolje pokazuje podatak da su organizatori počeli da nude trofeje za drugo i treće mesto – nešto što je pre bilo nečuveno u ovom šampionatu.

1981. godine, John je zaključio da je Jeff spreman za „go-karts“, koji su bili značajno veći i moćniji, a takođe su voženi na dužim stazama. Rezultat je bio isti – u spomenutoj sezoni, Jeff je vozio 25 trka i pobedio sve. Iako je već tada imao talenat da se takmiči u elitnijim šampionatima, svaka sledeća serija je zahtevala i vozačku dozvolu – nešto za šta je u americi potrebno da vozač ima minimalno 16 godina. Narednih godina, Jeff će provesti vreme u nekoliko različitih šampionata sa velikim uspehom, a kada je napunio 13 godina, došao je i prvi test u takozvanom „sprint“ automobilu koji je korišćen u amaterskim NASCAR serijama.

Ovakvi automobili su razvijali preko 700 ks i bili daleko moćniji od većine onih koje je Jeff pre vozio, a uskoro je dobio specijalnu pozivnicu za jedan od nezvaničnih testova. Mladi Gordon se oduševio i od tog momenta je znao da želi da karijeru posveti ovom sportu. Na pitanje zašto je izabrao NASCAR umesto neke druge serije, Jeff će kasnije da izjavi da je to jedini auto sport gde vozač igra kompletnu ulogu, a ne automobil.

 

 

Međutim, Jeff je i dalje imao samo 13 godina i morao bi da čeka dodatne tri godine da bi počeo da se takmiči čak i u amaterskom šampionatu. Iz navedenog razloga, njegov očuh John je počeo da traži rupu u zakonu i uskoro je našao u „All-Star Sprint“ seriji na Floridi, koja nije imala pravilo o minimalnim godinama. U februaru 1985. godine, Jeff se pojavio na prvoj trci u sezoni i uspeo da završi na drugoj poziciji. Njegovi rezultati su uskoro dobili pažnju poznate američke sportske TV stanice ESPN, koja je odlučila da uradi reportažu o njegovoj karijeri.

 

Pošto Kalifornija nije država u kojoj je automobilizam zastupljen u velikoj meri, porodica odlučuje da se preseli u Indijanu tokom 1986. godine. Početne godine su bile teške a Gordonovi su uspevali nekako da plate račune, dok se Jeff trkao uglavnom preko vikenda u lokalnim šampionatima. Pošto je njegova karijera u Americi i dalje bila limitirana zbog nedostatka vozačke dozvole, tokom sezone 1988. Jeff je vodio 15 trka u Australiji i na Novom Zelandu i uspeo da pobedi u 14.Kada je mladi Gordon konačno dobio vozačku dozvolu, odmah je počeo da se takmiči u amaterskom USAC šampionatu gde je proglašen za početnika 1989. godine i šampiona 1990. godine. Već tada se njegovo ime pročulo i mnogi sponzori su želeli da potpišu ugovor sa mladom zvezdom.

 

 

Jeff se dvoumio između Indy i NASCAR šampionata, ali kada je provozao automobil iz najjače NASCAR Winston serije – odluka nije bila teška. Jeff je NASCAR karijeru počeo u Busch seriji, koja je bila druga liga, za mali tim Connerty Racing, i u njemu je proveo samo četiri trke. To je bilo dovoljno da privuče pažnju nešto moćnijeg Bill Davis Racing tima, koji je takođe u timu imao i glavnog inženjera Ray Evernhama. Jeff i Ray su postali bliski prijatelji i u prvoj sezoni to je rezultiralo sa 11. mestom u generalnom plasmanu i proglašenjem za početnika godine. Sezona 1992. je bila još bolja – Jeff je dobio tri trke i završio na odličnoj četvrtoj poziciji, što je privuklo pažnju mnogih zvučnih timova iz najjače Winston serije.Gordon je ispred sebe imao ponude dva veoma moćna tima. Jedan od njih je bio Roush Racing, za koga je Jeff originalno želeo da potpiše pošto je želeo da zadrži vernost Fordu, koji mu je pružio veliku šansu u slabijim serijama. Međutim, zahtevao je da glavni inženjer Ray stigne u paketu sa njim, što je Roush odbio. Onda je usledeo poziv iz velikog Hendrick Motorsportsa, koji je koristio Chevrolet i uskoro je potpisan višegodišnji ugovor.

 

Jeff je debitovao u najjačoj Winston seriji u poslednjoj trci sezone 1992., koja je vožena na Atlanta Motor Speedway. Mnogi do današnjeg dana smatraju ovu trku najvećom u istoriji automobilskog sporta. Ne samo što je debitovala buduća zvezda kao što je Gordon, već je to bila poslednja trka u karijeri kralja NASCAR-a Richard Pettya, koji je odlučio da se penzioniše posle 27 godina, 200 pobeda i sedam šampionskih titula. Ako to nije dovoljno, onda su Alan Kulwicki, Bill Elliott i Davey Allison učinili šampionsku borbu veoma zanimljivom, a Kulwicki je osvojio šampionat samo zato što je vodio jedan krug više od Elliotta. Sve do sezone 2013., ovo će biti najuzbudljivija sezona u NASCAR-u gde je šampiona odlučio samo jedan bod. Jeff se nije proslavio u svojoj prvoj trci za novi tim i završio je tek na 31. poziciji.

Za sezonu 1993. Jeff je dobio višegodišnjeg sponzora u vidu poznate firme DuPont, ali timu nisu davane velike šanse. Veliku prednost su ipak imali Terry Labonte, šampion iz 1984. godine, kao još jedan veteran, Ken Schrader. Međutim, Jeff je pokazao svoj talenat već na početku sezone, kada se kvalifikovao na pol poziciju za legendarnu Daytonu 500, što je bio prvi put u istoriji ove trke da je početnik bio najbrži. U svojoj prvoj punoj sezoni sa novim timom, Jeff nije uspeo da pobedi, ali je u 30 startova imao sedam „Top pet“ finiša i 11 „Top 10“ finiša, što je bilo dovoljno za 14. mesto u generalnom plasmanu.

 

Sledeća sezona je bila mnogo uspešnija. Jeff je pobedio dve trke, uključujući i prvu NASCAR trku na legendarnom Indianapolis Speedwayu i završio na odličnom osmom mestu u generalnom plasmanu. Već tada su počela poređenja sa ikonom ovog sporta Dale Earnhardtom, koji je verovatno bio najbolji vozač tokom 1980.-ih godina. Poznat pod nadimkom „The Intimidator“, Earnhardt je važio za veoma prljavog vozača, ali je takođe bio jako popularan zato što su mnogi videli sebe u njemu. Earnhardt je odrastao u siromašnoj familiji i uvek je ostavljao srce na terenu, pa mnogima nije smetalo što bi često slupao „bogate tatine sinove“ da dođe do rezultata.

Preko noći, Jeff je postao suprota, ali jednako uspešna verzija Earnhardta. On je, ipak, dolazio iz stabilne familije, vozio je jako čisto i kroz karijeru nije morao da radi svakakve poslove da preživi. Iz tog razloga, navijači su se podelili u dve grupe, a iako je Earnhardt imao više navijača zbog svog dugogodišnjeg iskustva, Jeff je privlačio uglavnom mlađe navijače. Iz istog razloga on je uspeo da preokrene i imidž celog NASCAR-a i posle dužeg vremena postao prvi vozač koji je pritom bio obrazovan i koji je kroz niže klase uspeo da stigne do vrha.

Sezona 1995. se pokazala odličnom za Jeffa. Pobedio je sedam trka na putu do svoje prve titule u karijeri da bi sledeće sezone dodao još deset pobeda. Međutim, u sezoni 1996. titulu je osvojio njegov klupski kolega Labonte. Sezona 1997. je bila još jedna od uspešnih sa još deset pobeda i novom titulom, kao i pobedom na čuvenoj Daytona 500 trci, ali ako ćemo morati da tražimo njegovu najbolju sezonu to je svakako bila 1998. Ne samo što je pobedio u 13 od 33 trke, što je rekord u modernoj klasi, već je dodao i 26 „Top pet“, 28 „Top 10“ i sedam pol pozicija na putu do treće titule u karijeri.

Jeff je počeo sezonu 1999. sa novom pobedom na Daytona 500 i sezonu je završio sa sedam pobeda, ali ovaj put nije uspeo da odbrani titulu. Mnogi veruju da je razlog ležao u tome što je Ray Evernham napustio poziciju glavnog inženjera zbog osnivanja sopstvene ekipe, pa se narednih godina #24 tim dosta mučio. Nakon što je pobedio u samo tri trke u sezoni 2000. i nakon što je novi glavni inženjer Robbie Loomis dobio dosta kritika, Jeff je odlučio da dokaže da kritičari nisu u pravu. Sezona 2001. je počela odlično i već sredinom je postalo jasno da je Jeff na pragu nove titule. Nakon šest pobeda, Jeff se probio na treće mesto po broju titula (četiri), a samo Petty i Earnhardt su imali više (sedam). Međutim, Jeff je svoje titule osvojio do svoje 30. godine – nešto šta je Pettyiju uspelo dva puta, a Earnhardtu samo jednom.

Sezona 2002 se ponovo pokazala lošom. Zbog privatnih problema i razvoda od svoje žene Brooke, Jeff nije bio u stanju da se kocentriše na novu titulu. Morala je proći čak 31 trka do nove pobede, a iako je u sezoni osvojio pobedio solidne tri trke, rival Tony Stewart se prošetao do titule. U istom periodu, Jeff je polako počeo da gubi medijsku pažnju. Nekadašnji glavni rival Dale Earnhardt je poginuo godinu dana ranije, a u NASCAR su stigla neka nova imena kao što su Matt Kenseth, Kurt Busch, Ryan Newman i Jeffov novi klupski kolega Jimmie Johnson.Upravo je Jeff naterao svoj tim Hendrick Motorsports da pruži šansu mladom Johnsonu i čak postao i delimični vlasnik njegovog #48 tima. Ovaj potez se pokazao kao pun pogodak – do kraja sezone 2014. Johnson je osvojio šest šampionskih titiula i pobedio u čak 70 trka. Jeff je nastavio da vozi solidno i narednih godina. Pobedio je tri puta u sezoni 2003., pet puta u 2004., četiri puta u 2005., dva puta u 2006. i šest puta u 2007., ali bolje od drugog mesta u generalnom plasmanu nije mogao.

 

Šta je tačno bio problem? Pre svega, posle dugo godina igranja sporedne uloge, Ford je počeo da beleži jake rezultate, a od sezone 2005. NASCAR je predstavio i novi „playoff“ sistem bodovanja. Ovaj sistem bi brisao poene posle prvih 26 trka i samo deset poslednjih trka bi igrale ulogu u šampionatu. To se posebno primetilo 2007., kada je Jeff pored šest pobeda uspeo da zabeleži i 21 „Top pet“ finiša i čak i da osvoji najviše bodova u celoj sezoni. Međutim, Johnson je vozio bolje u „playoffu“ i osvojio pet uzastopnih titula u periodu ranih 2000.-ih godina.Godina 2008. se pokazala najgorom u Gordonovoj karijeri. Po prvi put u 15 godina Jeff nije uspeo da pobedi na nekoj trci, a doživeo je i teži sudar tokom trke u Las Vegasu. Upravo je ova trka oštetila njegova leđa, što mu pravi probleme do današnjeg dana. Moralo je proći čak 47 trka do nove pobede i to u Teksasu, čime je Jeff pobedio na svakoj NASCAR stazi sa izuzetkom Majamija. Iako je vozio solidno i narednih godina i beležio pobede, Jeff nikada više nije bio ni blizu da osvoji titulu, a najbolji plasman mu je bio šesto mesto u poslednje dve sezone.Samo mesec dana pre početka sezone 2015., Jeff je objavio da će se penzionisati na kraju šampionata, a kao razlog je spomenuo da želi da se posveti porodičnim obavezama, kao i da spreči bolove u leđima. Njegovo mesto je popunio mladi Chase Elliott, sa čijim ocem Billom je Jeff vodio velike borbe tokom 1990.-ih godina.

Za kraj ćemo da vam predstavimo statistiku u karijeri Jeffa Gordona.

U periodu od 1992.-2014., Jeff je pobedio u 92 trke, što ga stavlja na treće mesto večne liste. Prvo mesto i dalje zauzima Richard Petty sa 200 pobeda dok David Pearson ima 105 pobeda. Od aktivnih vozača, najbliži je Jimmie Johnson sa 70 pobeda.

U svojoj karijeri Jeff je vozio 761 trku, što ga stavlja na 11. mesto večne liste. Od sezone 1992., Jeff nije propustio trku, a kada se zna da će voziti dodatnih 36 trka u sezoni 2015., to će da ga pomeri na devetu poziciju.

Jeff je pobedio 12% voženih trka, a od aktivnih vozača samo je Jimmie Johnson uspešniji (15%). U NASCAR istoriji on zauzima solidno 12. mesto dok je prvoplasirani Herb Thomas, koji je pobedio 21% voženih trka.

Jeff je osvojio četiri titule u karijeri. Samo Richard Petty i Dale Earnhardt sa po sedam i Jimmie Johnson sa četiri imaju više.

Jeff Gordon je bio pobednik tri Daytone 500, pet Brickyarda 400 na Indianapolisu (rekord) i šest Southerna 500 na Darlingtonu.

Zoran Tomasović
Postavljeno: 26.11.2015

Ostavite komentar