Online plus

Audi Museum Mobile – drugi deo

109Pregleda

Tehnikom kroz decenije

Smešten na samom ulazu u Audi Forum U Ingolštatu „Musemum Mobile“, pored izlaganja znamenitih modela automobila, ima zadatak da predstavi tehnička rešenja koja su doprinela u istoriji neviđeno brzom razvojnom procesu koji je obeležio 20. vek.

DKW F1 iz 1931.

U drugom delu naše reportaže osvrnućemo se na period tranzicije koji je trajao skoro dve decenije kada će iz DKW, Auto Uniona i delimično NSU-a, nastati savremeni Audi. Reč tranzicija, stanovnike Balkanskog poluostrva bolno asocira na aktuelne komplikacije i usitnjavanja na svakom planu, najčešće onom finansijkom u našim džepovima. Za kompanije koje su bile preci Audija, u vremenu 1949. -1965., to je bio proces rađanja iz pepela i kreiranja automobila koji su bili neizbežne kulise epohe svog nastanka.

U posleratnom periodu najaktivniji segment Auto Uniona bio je DKW. Pedesete godine obeležava Izdanje DKW 3=6 Sonderklasse. Automobil je originalno dostigao fazu prototipa pred samo izbijanje rata. Od 1950. do 1954. proizvodio se u izdanju F89. Ipak, model predstavljen 1953. bio je nešto sasvim drugo. Kompanija DKW tvrdila je da je razvoj dvotaktnih motora dostigao novi nivo rafiniranosti. Propagandno odeljenje lansiralo je reklamnu kampanju koja je trebalo da ubedi kupce da postojeći trocilindarski dvotaktni motor, poseduje snagu i kvalitete njegovog četvorotaktnog kolege od 6 cilindara. Koliki je uspeh postigao ovaj automobil govori i knjiga „Ljubavna pisma DKW-u“. Negde tokom pedesetih kompanija je objavili knjigu pisama zadovoljnih kupaca. Jedan od njih napisao je : Vozio sam ukupno 3900 km bez ikakvog incidenta!

DKW Sonderklasse F91 iz 1953.
DKW Schnelllaster iz 1954.

Kompaniju Audi obično ne povezujemo sa dostavnim vozilima. Ipak četiri ukrštena kruga i sitni inicijali DKW našli su se na poklopcu motora „Schnelllastera“ – vana za brzu dostavu. Kao osnova poslužila je platforma putničkog automobila F89. Ineresantno je da je ovaj van zapravo prvo vozilo koje se proizvodilo u novoj fabrici u Ingolštatu. Primerak u muzeju zadržao se u upotrebi do decembra 1977.

Nažalost, elitni brend Horch nije obnovljen posle drugog svetskog rata. Istini za volju automobili pod ovim nazivom kratko vreme su se proizvodili u DDR-u, ali se oni ne smatraju istinkim naslednicima predratnih iber-luksuznih limuzina.

Poslednji i jedni pravi posleratni Horch bio je unikatni primerak 830 BL Pullman Limousine. Ovaj automobil bio je poklon radnika fabrike omiljnom direktoru Dr. Richardu Bruhnu, za njegov 67. rođendan. Tri godine kasnije, 1956. američki vojnik kupuje ovaj automobil i odnosi ga preko okeana. Tu se ovom unikatnom Horhu gubi svaki trag skoro 50 godina. Američki auto entuzijasta Al Wilson, spasava u poslednjem trenutku ovaj automobil sa auto otpada gde mu je bila namenjena forma kocke. Iako nije znao o kakvom je automobilu reč, Alu Wilsonu je instinkt jednostavno rekao da je ofucana olupina sa skršenim menjačem nešto posebno. Tako se legendarni „Poslednji Horch“ – vratio kući 2008.

Horch iz tridesetih godina
Horch 830 BL Pullman Limousine iz 1953.

Posebnu izlagačku celinu u muzeju dele DKW Junior i njegov rođak Auto union 1000 Sp. Maleni Junior koji se proizvodio od 1959. do 1965. ( verzije F11 i F12) bio je kreiran da se tržišno suprotstavi VW Bubi. U tome mu je, u ne maloj meri, pomogla modernija tehnologija i amerikanizirani dizajn. 1965. VW kupuje DKW i odmah gasi program Juniora.

Praćenje dizajnerskih trendova sa američke strane Atlantika bilo je evidentno i na kupeu Auto Union 1000 sp. Međutim, nisu svi te 1958. bili oduševljeni. Jedan smeliji nemački auto novinar opisao je ovoj model kao „Thuderbird“ koji „zamuckuje“. Zapažanje se odnosilo na zvuk koji je proizvodio dvotaktni motor kada je radio u leru. Javnost je ipak bila oduševljena njegovim pomalo futurističkim (čitaj „raketnim“) linijama pa se ustalio nadimak Sputnjik.

Krajem 60-ih Volkswagen kupuje finansijski posrnuli NSU i spaja ga sa Audijem koji je u međuvremenu evoluirao iz DKW-a. Upravo zato istaknuto izložbeno mesto zauzima NSU-ov Ro 80. Predstavljen na salonu u Frankfurtu 1967., Ro 80 imao je revolucionarni Wankel motor. Njegov dizajn bio je ispred svog vremena što će na neki nači potvrditi Audijeva generacija B3 iz 1986. Te davne 1968. Ro 80 biva proglašen za automobil godine u Evropi. Međutim, troškovi oko garancije vezane za održavanje rotacionog motora, dodatno su pogoršali situaciju u NSU-u i naneli težak udarac imidžu kompanije i reputaciji tehnologije rotacionih motora. Prestankom proizvodnje modela Ro 80 gasi se i NSU.

Auto Union 1000 Sp i DKW Junior
NSU Ro 80 iz 1967.

Uz Ro 80 izložen je još jedan NSU-ov model. Reč je o izdanju 1000 iz 1963. Ovaj automobil karoserijski je evoluirao u model 1200 (Typ 110). Njegove najbolje prihvaćene inkarnacije bile su TT i TTS za koje i dan danas u Nemačkoj postoje specijalizovana takmičenja. NSU 1000 izložen je na karuselu koji 14 vozila, uglavnom „youngtimere“, vrti u krug od prizemlja do trećeg nivoa.

Izložen u zamračenoj prostoji, oivičenoj sa četiri zida od debelih zavesa, stoj tzv. „tajni projekat“ – Audi 100. Kada je 1965. ime Audi ponovo zaživelo pod okriljem Vokswagena, rukovodstvo u Wolfsburgu je izdalo direktivu koja zabranjuje razvoj novih modela Auto Uniona ili Audija. Ideja je bila da se proizvodni kapaciteti u Ingloštatu iskoriste za proizvodnju još uvek veoma tražene „Bube“. Ludvig Kraus, inženjer u Audiju nije delio uverenje čelnika VW-a da će se proizvodnja „Bube“ ići uzlaznom linijom unedogled. Tako je Kraus sa svojim timom model 100 razvijao u tajnosti. Vokswagenovom šefu Heinrichu Nordhoffu, novi automobil predstavljen je 1966. i u jednom od najdramatičnijih obrta u auto industriji, on je dao saglasnost za serijsku proizvodnju. Ostatak priče je istorija Audija kakvu je danas poznajemo.

Audi 100 – tajni projekat iz 1966.

Osamdesetih i devedesetih u praksi se događa sve ono što opravdava Audijev slogan: „napredak kroz tehniku“. Za početak to je TDI motor. Predstavljen je 1989. kao kruna razvojnog procesa dugog 13 godina. Iako je dizel motor sa direktnim ubrizgavanjem već bio korišćen na kamionima, upravo je Audijevim inženjerima pošlo za rukom da razviju ovu tehnologija kako bi bila primenjiva na putničkim automobilima. Intenzivna turbulencija mešavine vazduha i goriva koja sa događa u ovim agregatima, dovodi do optimalizacije procesa sagorevanja i pri tome do veoma ekonomične potrošnje goriva. Dizel motori postali su „in“!

Da se razumemo, Audi nije izumeo pogon na sva četri točka. Ipak „Quattro permanantni pogon na sva četiri točka“, izmenio je način na koji razmišljamo o pogonu na automobilima. Quattro pogon omogućava da se snaga „inteligentno“ rasporedi na sve točkove: što je više propulzivne snage potrebno točku – više je dobija. Potencijal ovakvog pogona demonstriran je u dobro upamćenoj televizijskoj reklami u kojoj Audi 100 juriša uz skijašku skakaonicu. Doživljaj Quattro pogona zaokružen je petocilindarskim turbo motorom od 200 KS. Ova konfiguracija omogućila je Audiju da se ustali u klasi automomobila visokih performansi. Naravno, bilo bi neobično da sve ovo nije rezultiralo uspesima na trkačkim stazama. Posebna izložbena postavka posvećena je Audi DTM i Le Man vozilima.

Le Mans i DTM vozila
A8 ASF

1993. na salonu automobila u Frankfurtu kompanija iz Ingolštata predstavlja „ASF – Audi Space frame“. Reč je o karoserijskim rešenjima koja uvođenjem noseće konstukcije od aluminijuma, težinu automobila smanjuju u proseku za 100 do 150 kg u odnosu na standardnu čeličnu. Smanjena težina rezultira smanjenom potrošnjom od 1,5 litra goriva na 100 km. Pored toga, krutost karoserije je veća što se pozitvno održava na upravljivost i bezbednost u vožnji. ASF je veoma brzo nakon sajamske premijere našao svoje mesto u serijskoj proizvodnji, kada je sledeće 1994. lansiran Audi A8.

Obilazak muzeja u Ingolštatu zavšava se aktuelnom postavkom automobila kod kojih je ASF tehnologija dovedena do maksimuma. Na velikim panoima uz svaki model ispisane su zadivljujuće informacije o težini i performansama.

Reporterski zapis koji ste upravo pročitali, zapravo je „brza fotografija“ onog što je „Museum Mobile“ u izložbenom smislu ponudio za vreme naše posete. Audijev muzej je složena istorijsko izložbena celina, koja je u konstantnom evolutivnom procesu. Čak i tzv. stalna postavka se nepekidno menja i tematski obogaćuje. Reč je o muzeju koji ne može u potpunosti otkriti tokom jedne posete. Čak i kada se vratie posle nekoliko meseci ili godina , „več viđeno“ – ovde ne postoji kao opcija.

Mosel sa ASF tehnologijom

Audi Museum Mobile – prvi deo

Tekst: Miroslav Schossberger
Fotografije: Vrele Gume, Audi

Ostavite komentar