avg. 05, 2015 u 5:03 pm

Subaru

5 avgusta, 2015nema komentaraNema tagova

Japanski proizvođač uz pomoć strane radne snage napravio pravi proizvodni „bum“

1.49KPregleda

Subaruova tajna

Subaruova, po nekima „mračna tajna“. Da vidimo da li je to zaista tako…

Subaru, japanski proizvođač koji je u velikoj meri stvorio imidž socijalno odgovorne kompanije, sada je na nišanu javnog mnenja zbog toga što se lanac nabavke u velikoj meri oslanja na usluge stotina radnika imigranata, čije su nadnice dvostruko manje u odnosu na japanske radnike.

Strani radnici u fabrici Subaru zarađuju upola manje u odnosu na Japance na istim radnim mestima. Kod snabdevača, radnici su često unajmljeni preko agencija, koje uzimaju čak do trećine zarađenog novca

Jasujuki Jošinaga je bio u dobrom raspoloženju početkom maja tokom brifinga u Tokiju. Šef Subarua se našalio da će nositi šlem prilikom sledećeg odlaska u SAD. Razlog je taj što će ga „dileri udarati po glavi“ zato što im ne isporučuje dovoljan broj automobila koje bi mogli da prodaju.

Prodaja Subarua u SAD se gotovo udvostručila u poslednje četiri godine. Srž tog uspeha čini krosover Forester. Ovaj model su kupci prepoznali kao performantan, kvalitetan i jeftin, a pratila ga je i aura „socijalne odgovornosti“, kao svojevrsno Subaruovo nasleđe. Upravo je potonja stavka bila ključna za prodajne rezultate japanske marke, koja se u Americi pozicionirala kao „proizvođač sa svešću“. Subaruovo „obećanje ljubavi“ u kome se zalaže da će napraviti „pozitivan uticaj u svetu“, u velikoj meri je učvrstilo lojalnost kupaca u američkim državama poput Kalifornije, Njujorka i Vašingtona.

Ono što je Subaru izostavio iz svoje marketinške kampanje, što je Rojters rado konstatovao, je činjenica da se veliki rast prodaje može zahvaliti azilantima i ostaloj stranoj radnoj snazi iz Azije i Afrike.

Ovi ljudi rade u samom Subaruu, kao i u firmama snabdevačima u najvećem Subaruovom proizvodnom objektu u japanskom gradu Ota, koji se nalazi dva sata vožnje severno od Tokija. Mnogi od tih radnika poseduju samo kratkoročne ugovore. U Subaruu, strani radnici zarađuju upola manje u odnosu na Japance na istim radnim mestima. Kod snabdevača, radnici su često unajmljeni preko agencija, koje uzimaju čak do trećine zarađenog novca. Radnici iz Bangladeša, Nepala, Malija i Kine prave brojne komponente za Forester, uključujući kožna sedišta, i to navodno u teškim uslovima. Rojters je tu propustio da konstatuje, da su svi ti radnici svesno odlučili da rade za niže dnevnice, ne bi li im to poboljšalo šanse za pronalaženje posla.

Rojtersovo istraživanje uslova rada u Oti je otkrilo da strane radnike zloupotrebljavaju agencije i kompanije u Subaruovom lancu snabdevanja

Rojtersovo istraživanje uslova rada u Oti je otkrilo da strane radnike zloupotrebljavaju agencije i kompanije u Subaruovom lancu snabdevanja. Trideset četvorogodišnji Lakan Ridžal, azilant iz Nepala, izjavio je da je otpušten nakon što je povredio leđa u fabrici koja pravi sedišta za Subaru. I drugi strani radnici su progovorili u vezi sa pritiscima da rade dvostruke smene, otpuštanjima bez objašnjena, kao i odsustvu osiguranja.

Većina od 120 radnika iz Ote koje je intervjuisao Rojters su zarađivali minimalnu nadnicu od 6,6 dolara na sat pa naviše. Međutim, Rojters je takođe pronašao petnaestak indonezijskih radnika iz dve manje dobavljačke firme, koji su rekli da je njihova mesečna neto plata 730 dolara. To znači da su oni radili za 3,3 dolara po satu, kada se odbiju troškovi za usluge i takse dispečerskoj kompaniji u matičnoj zemlji.

Problemi u Subaruovom lancu nabavke su posledica specifičnosti japanskog tržišta rada, koje se sužava srazmerno sa smanjivanjem domaće populacije, dok je politika prema legalnoj imigraciji i dalje ostala oštra. Pritisnute zbog nedostatka radne snage, kompanije poput Subarua, kao i prateće snabdevačke firme, pribegavaju azilantskoj i imigrantskoj populaciji. Ovo sivo tržište rada obezbeđuje desetine hiljada stranih radnika, koji za manji novac rade u sektorima poput građevine, poljoprivrede i industrijske proizvodnje.

Subaruova matična kompanija, Fuji Heavy Industries Ltd kaže da su snabdevači odgovorni za svoju sopstvenu praksu vezanu za radnu snagu, jer FHI nije direktno umešan u nadgledanje uslova za rad. „Poštovanje zakona i smernice kompanije su preduslov za poslovanje sa Subaruom“, kaže se u pisanom odgovoru kompanije na jedno od Rojtersovih pitanja. Kompanija se takođe izjasnila da nema moć da prati ono što rade agencije.

„Mi tražimo da snabdevači ne diskriminišu ljude, da poštuju ljudska prava, kao i zakone i regulativu, kao što stoji u našoj direktivi“, kažu u Fuji Heavy Industriesu Ltd.

Samo Subaru zapošljava 339 pripravnika iz Kine, koji su deo vladinog programa, koji za cilj ima da obuči radnike iz zemalja u razvoju u oblasti industrijske proizvodnje. Pripravnici su često dužni agencijama u matičnoj zemlji i ne mogu da promene poslodavca u Japanu. Program je kritikovan u Ujedinjenim nacijama, kao i u američkom Stejt Departmentu, gde se zaključilo u godišnjem izveštaju o trgovini ljudima da se neki pripravnici i dalje suočavaju sa „uslovima prinudnog rada“.

Novajlije se koriste već više od dve decenije i kao privremeno sredstvo u oblastima industrije koje se suočavaju s problemima, poput poljoprivrede i tekstilne industrije. Rojtersova istraga sada razotkriva na koji način veliki japanski izvoznik u industrijskom sektoru koristi pripravnički program.

Glavni problem za Subaru i njegove snabdevače je generisanje neophodne radne snage. Unajmljivanje stranaca je način da se obezbede radnici na najdeficitarnijem tržištu rada u Japanu već više od 20 godina, a Subaru pokušava da iznađe načine da ispoštuje rastuće zahteve za svojim proizvodima, koji dolaze sa američkog tržišta.

Mada nema oficijelnih podataka u vezi sa brojem stranih radnika u Subaruovom lancu snabdevanja, Rojters je otkrio da oko 580 ljudi radi za snabdevače u Oti. Ta procena, bazirana na intervjuima sa kompanijama, agencijama i radnicima, predstavlja oko 30 odsto radne snage od oko 1.830 radnika iz ove četiri kompanije. Ukupno, oko 28.000 ljudi radi u lancu snabdevača Subarua u regiji Ganma, sudeći po Rojtersovoj kalkulaciji baziranoj na podacima kompanije IRC, koja se bavi industrijskim istraživanjem.

Ključni izvor za sivo tržište rada, gde Subaruovi snabdevači pronalaze radnu snagu, su azilanti. U Japanu, ovi ljudi se generalno ubrajaju u dve kategorije: veća grupa azilanata je sastavljena od onih kojima je dozvoljeno da rade, koji imaju potrebne dozvole koje se obnavljaju svakih šest meseci, dok manju grupu čine azilanti koji su na „privremenom dopustu“ iz imigracionog pritvora, i koji rade bez radne dozvole. Po japanskom zakonu, ovim ljudima je dozvoljeno da ostanu u zemlji dok se njihove molbe za azil razmatraju. Ipak, njima nije dozvoljeno da rade.

Na pitanje kako ljudi koji su na „privremenom dopustu“ preživljavaju, s obzirom da im je zabranjeno da rade, Hidetoši Ogava, visoki službenik u Ministarstvu za spoljne poslove, rekao je da oni treba da se oslone na podršku svoje rodbine, prijatelja i lokalnih dobrotvornih donacija. On je rekao da je privremeni dopust humanitarna mera da bi se izbegao dugoročni pritvor, ali drugim rečima, Ogava je po Rojtersu rekao da ti ljudi treba da napuste zemlju.

Lakan Ridžal je radio sa azilantima kao što je i on sam, ali i sa ostalim strancima u NHK Spring Co, firmi koja snabdeva Subaru, i koja je opšte poznata pod imenom Nippatsu. U toj fabrici se svakodnevno ručno kožom presvlači na stotine naslona za glavu. „Mnogi u toj proizvodnoj liniji su izgubili nokte, a drugi ne mogu da zatvore šaku posle smene zbog ukočenosti izazvane produženim naporom“, rekli su Ridžal i njegove kolege.

Ridžal kaže da se u januaru probudio sa jakim bolovima u donjem delu leđa i utrnulošću desne noge. On je povredio kičmu pre dolaska u Japan, što je zahtevalo hiruršku intervenciju. Takođe je rekao da mu je agent koji ga je odredio za Nippatsu dao ultimatum: „Radi ili se ne vraćaj“. Zbog nemogućnosti da se kreće, dobio je otkaz. Medicinski izveštaji kažu da je Ridžal imao operaciju diskus hernije 12. marta. On kaže da je lokalnoj bolnici i nepalskoj agenciji koja ga je poslala u Japan dužan 9.000 dolara.

„Kada razgovaram sa mojom suprugom u Nepalu preko skajpa, prekinem posle tri minute“, rekao je Ridžal, otac devetogodišnje devojčice. „Ne mogu da gledam kako plače.“

Kada su upitani u vezi sa Ridžalovim slučajem, u Subaruu su naglasili da je on imao hroničan problem s kičmom pre nego što se zaposlio u Nippatsuu.

Iz Nippatsua, s druge strane, stigao je odgovor da bilo kakva pitanja u vezi sa radnom snagom koju šalju agencije, treba da budu upućena upravo agencijama koje ih regrutuju i sa kojima potpisuju ugovore. „To je problem agencija“, rekao je portparol Nippatsua, Hiroaki Saito u telefonskom intervjuu. „Mi ih ne zapošljavamo direktno.“

Osvaldo Nakamacu, koji vodi kompaniju koja je regrutovala Ridžala, rekao je u intervjuu u Oti da Ridžalu nije dat bilo kakav ultimatum. Ridžal je želeo da se vrati kući na medicinski tretman, a on ga je otpustio da bi mu pomogao da dobije otpremninu zbog raskinutog ugovora. Ridžal je to negirao rekavši da nikada nije izrazio želju da se vrati u Nepal i da nije tražio bilo kakvu isplatu.

Abu Said Šeh radi „na crno“ u firmi koja snabdeva Subaru. On pripada grupi koja je na „privremenom dopustu“ iz imigracionog pritvora. Posao mu je da boji komponente armaturne table i druge delove enterijera, radeći do 12 sati dnevno, šest dana u nedelji. Na fotografijama snimljenim mobilnim telefonom, on se vidi sa zaštitnom maskom. Zatražio je da lokacija njegovog radnog mesta ne bude identifikovana.

Kopija sudskih dokumenata iz Dake, prevedena na engleski, pokazuje da je Šeh pod optužbom u rodnom Bangladešu zbog posedovanja eksplozivnih materijala. U svojoj molbi za azil, četrdeset šestogodišnji Šeh je naveo da je žrtva nameštenih optužbi zbog toga što je član opozicione partije. Rojters nije mogao nezavisno da verifikuje njegove tvrdnje. Njegova molba za azil je odbijena 2011., što se može videti u pismu Ministarstva pravde. On je nakon toga ponovo priložio molbu i sada čeka finalnu odluku.

Šeh kaže da živi u senci, i da je konstantno pod nadzorom imigracionih vlasti. „Nemam pravo na rad i nemam osiguranje“, rekao je on. „Formalno, nemam adresu niti bankovni račun. Po japanskim vlastima ja ne postojim.“ Pritisnute zbog nedostatka radne snage, kompanije poput Subarua, kao i prateće snabdevačke firme, pribegavaju azilantskoj i imigrantskoj populaciji

Azilanti na „privremenom dopustu“ su praktično u pat poziciji. Ne mogu da se vrate kućama a nije im dozvoljeno da rade.

„Moram da ostanem ovde a potreban mi je novac za hranu“, rekao je Šeh u intervjuu urađenom u dvosobnom stanu kojeg deli sa zemljakom iz Bangladeša. „Samo želim da budem tretiran kao ljudsko biće, ne kao pas.“

Subaru se izjasnio da ne zapošljava ljude koji imaju status privremenog dopusta iz imigracionog pritvora, jer njima nije dozvoljeno da rade, kao i da nije mogao da pronađe takve osobe kod snabdevača.

Dok je Subaru japanski proizvođač automobila koji se u najvećoj meri oslanja na domaću proizvodnju, snabdevačke firme iz Ote takođe rade delove i za druge proizvođače uključujući Toyotu, Nissan i Hondu. Toyota i Nissan su izdali zvanične izjave da ne zapošljavaju azilante, niti da je takav slučaj potvrđen u dobavljačkim kompanijama. Nissan je dodao da zapošljava oko 50 pripravnika, dok su u Hondi odbili da daju bilo kakve komentare.

Subaru je odličan primer na koji način je ekonomska politika premijera Šinzoa Abea donela veliki profit izvoznicima. Uz pomoć oslabljenog jena, Subaru je pretekao BMW i Mercedes kada je reč o tržišnom udelu u SAD. Berzanska vrednost kompanije se učestvorostručila od kraja 2012. Po podacima iz američke prodaje, Rojters je procenio da je samo Forester izvozna „mašina“ koja donosi profit od 3,6 milijardi dolara godišnje.

Subaru se razlikuje od domaće konkurencije po tome što gotovo sve automobile (80%) proizvodi u Japanu. Upravo zbog toga je ova kompanija najviše profitirala na konto nastojanja premijera Abea da motiviše izvoz. Međutim, to je izazvalo i jednu nuspojavu, a to je deficit radne snage.

„Ne možemo da proizvodimo automobile, pa čak ni delove, bez stranaca“, rekao je Masajoši Šimicu, gradonačelnik Ote. „To je realnost.“ On već 20 godina bezuspešno lobira da svoj grad učini specijalnom imigracionom zonom, gde će regulativa za unajmljivanje stranih radnika biti olakšana.

Ključni izvor za sivo tržište rada, gde Subaruovi snabdevači pronalaze radnu snagu, su azilanti

imicu je rekao u intervjuu iz aprila da nije bio svestan zloupotreba koje je Rojters otkrio u Oti. Ipak, on je bio zabrinut zbog potencijalnog finansijskog tereta koji bi bio stavljen na pleća grada zbog toga što agencije nisu uvele radnike u sistem socijalnog osiguranja.

Bez obzira što su se zahtevi za radnom snagom u sektoru proizvodnje gotovo udvostručili u poslednjih šest godina, Abeova administracija je ostala zaglavljena sa restriktivnim pristupom davanja viza stranim radnicima za radna mesta u industriji. U velikoj meri je razlog osetljive političke prirode, jer je Japan tradicionalno društvo koje se ponosi svojom homogenošću i koje strance uglavnom ne dočekuje raširenih ruku.

Regulativa vezana za imigraciju je promenjena 2010., tako da je azilantima omogućeno dobijanje radne dozvole, koja se obnavlja svakih šest meseci u toku perioda procesuiranja njihovih molbi. Od tada, broj molbi se učetvorostručio na rekordnih 5.000 prošle godine, što može da se zahvali imigrantima iz Nepala, Turske i Šri Lanke. Međutim, tek nešto više od dvadesetak molbi je odobreno u svakoj od poslednje četiri godine.

Hideharu Marujama, zvaničnik koji nadgleda imigracionu politiku pri Ministarstvu pravde, okrivljuje strance koji po njemu koriste rupe u japanskom imigracionom sistemu. „Raširila se ideja da će ljudima koji predaju molbu za azil biti dozvoljeno da rade“, rekao je on.

Taro Kono s druge strane krivi vlasti. Kao zakonodavac u vladajućoj Liberalno demokratskoj partiji, Kono je krajem maja rekao da Japan mora da probije „psihološku barijeru“ i da povede diskusiju o imigracionoj politici. „Parola zvanične politike Vlade je „bez jeftine radne snage iz stranih zemalja“. To je velika laž.“, rekao je on, primetivši da unutar pripravničkog programa strani radnici između ostalog beru kupus i nameštaju sobe u hotelima. „To je ulaz na mala vrata. Hajde da zatvorimo ta mala vrata i poradimo na radnim dozvolama.“

Originalno zamišljene kao humanitarne mere, promene unutar politike prema azilantima 2010. su se izrodile u plodno tle za ubiranje jeftine radne snage, što su iskoristili Subaruovi snabdevači.

Kako je Subaru pojačao proizvodnju u Oti, neki od snabdevača su postali zavisni od lokalnih agencija koje su specijalizovane za unajmljivanje strane radne snage pod kratkoročnim ugovorima.

„Dobra strana zapošljavanja preko agencija za kompanije leži u tome što mogu da smanje broj zaposlenih kada god žele“, rekao je Hiroši Osada, ekspert za kvalitet proizvodnje i član nezavisnog tela koje je pratilo Toyotu tokom krize iz 2010., kada je povučen iz saobraćaja veliki broj vozila.

Više od 2,5 miliona privremenih radnika u Japanu je registrovano u nekoliko hiljada agencija. Velike agencije regrutuju radnike pod kratkoročnim ugovorima za potrebe japanskog biznisa. Manje firme, koje nisu adekvatno regulisane, zapošljavaju radnike direktno i šalju ih u fabrike i kancelarije. Broj takvih firmi je u porastu poslednjih godina, snabdevajući na taj način fabrike „gladne“ radne snage u industrijskim gradovima kao što je Ota.

U Ganma prefekturi postoji oko 1.100 agencija, uglavnom u kategoriji onih slabo regulisanih. One dolaze u rasponu od jednog čoveka sa kombijem opremljenog debelom knjigom kontakata do porodičnih firmi koje operišu kao sastavni deo restorana ili radionica. Mnoge od tih firmi vode upravo stranci. Kancelarije sa natpisima na turskom, španskom i kineskom vrve na ulicama Ote i susednog Oizumija.

Hikari Šouđi je agencija koja je poslala Lakana Ridžala da radi u Nippatsuu, firmi koja proizvodi sedišta za Subaru. Njom upravlja Osvaldo Nakamacu, koji je u Japan stigao sa talasom japansko-brazilskih imigranata krajem osamdesetih godina, da bi ubrzo osnovao firmu, koja radnom snagom snabdeva proizvođače komponenti za automobile.

Nakamacu kaže da je u Nippatsu poslao oko 90 radnika, dok on sam zapošljava osoblje od 11 stalnih zaposlenih, poseduje 26 kombija i 75 soba za potrebe transporta i smeštaja radnika. Kompanija gradi četiri nove spavaonice u svom Hikari Vilidž kampusu blizu Nippatsu fabrike.

„Toliko imamo posla sa Nippatsuom, da ne možemo da postignemo da šaljemo ljude u druge fabrike.“, kaže Nakamucu.

On je takođe rekao da uzima oko četiri dolara po satu od svakog od svojih radnika. Nakamucuova firma dobija godišnje oko milion dolara samo od slanja radnika u Nippatsu, izračunao je Rojters, što je podatak baziran na pedeset časovnoj radnoj nedelji i 90 radnika. On je odbio da komentariše te brojke.

Neki od agenata su i sami radnici u fabrikama. Radnik iz jedne od glavnih snabdevačkih firmi je rekao Rojtersu da dobija 80 dolara mesečno za svaku osobu koju zaposli.

Konkurencija je oštra među agencijama u Oti. Svi žele da ostvare unosne ugovore sa lokalnim fabrikama. Agenti su često u poziciji da podmićuju menadžere i nude im poklone, da bi osigurali potpisivanje ugovora.

„Njima je potrebna radna snaga, a imaju izbor u vidu gomile agencija“, rekao je Josuke Niva, predsednik agencije Y’s Corp, locirane u predgrađu Ote. „Snaga je u udruživanju.“

U Subaruu kažu da nisu u poziciji da direktno prate agencije koje rade sa njihovim snabdevačima. U isto vreme, u kompaniji smatraju da bi mogli „indirektno“ da nateraju agencije da se usaglase sa standardima Subarua, na taj način što će iskoristiti svoju moć da promene uslove ugovora sa bilo kojim snabdevačem koji se pokaže problematičnim, što je akcija koja do sada nikada nije bila preduzeta. Japanski proizvođač automobila takođe kaže da su njegovi snabdevači i firme zadužene za slanje radne snage „izuzetno obazrivi kada je u pitanju poštovanje prava radnika“ i Subaruovih korporativnih smernica vezanih za odgovornost.

Subaru je povećao proizvodnju u svojoj 46 godina staroj Jađima fabrici u Otu, kroz dve smene od oko 4.000 radnika, koji u totalu proizvode 1.800 automobila dnevno. Potrebno je oko 20 sati da se napravi Forester u Jađimi, rečeno je posetiocima u fabrici. Čuvena Betovenova klavirska partitura „Für Elise“ se čuje iz zvučnika kada linija treba ponovo da bude pokrenuta nakon zatvaranja.

„Trenutno, najveći izazov je držati korak sa ekspanzijom Subarua“, rekao je Masataka Sakamoto, šef Sakamoto Industry Co, velikog snabdevača koji proizvodi izduvne lonce i rezervoare za gorivo za Subaruove modele.

Subaru i njegovi snabdevači takođe zapošljavaju na stotine radnika koji su unajmljeni tokom kontroverznog programa stranih pripravnika, koji je bio kritikovan u SAD i Ujedinjenim nacijama. Japanski proizvođač ostvaruje godišnju uštedu od oko 3,8 miliona američkih dolara sa 339 kineskih pripravnika, kaže Rojtersova kalkulacija. U Subaruu su odbili da komentarišu ovu brojku.

Uobičajena praksa ovog programa je da šalje ljude na rad u kompanijama na tri godine. Međutim, većina kineskih pripravnika koji proizvode Forestere u Subaruovoj Jađima fabrici je pod jednogodišnjim, obnovljivim ugovorima. Na taj način se kompanija štiti od eventualnog pada prodaje na američkom tržištu, poput onoga koji je zapretio Subaruu 2008. „Čak i da usred procesa doživimo pad prodaje, morali bismo da ispunimo obaveze nametnute trogodišnjim ugovorom“, rekao je Micuhiro Nagakava, menadžer u Subaru Kohsan Co, filijali japanskog proizvođača.

Kinezi, od kojih je većina u ranim dvadesetim, rade oko 50 sati nedeljno sa minimalnom nadnicom od 6,6 dolara po satu, što je Rojters konstatovao po podacima iz „rezanaca“. To je otprilike polovina sume koju zarađuju Japanci na određenom radu u istoj fabrici, sudeći po oglasima koje Subaru postavlja u Oti i Fuji Hevy Industries internet stranici. Subaruova američka filijala u Lafajetu, u Indijani, nije dostavila podatke u vezi sa startnim platama. Ipak, nezvanična informacija je da najviši iznos po satu iznosi 25,33 dolara.

Subaru kaže da se pripravnici u Oti tretiraju jednako kao i japanski radnici, kao i da im je omogućena šansa da se obuče za posao. Japanski proizvođač automobila takođe kaže da su radni dokumenti prevedeni na kineski, tako da je ostvarena atmosfera u kojoj ovi radnici imaju potpunu slobodu govora.

Neki od pripravnika su ispričali drugačiju priču. Naime, oni tvrde da ih je njihov menadžer upozorio da bi zbog pričanja o uslovima za rad mogli da dobiju otkaze i budu poslati nazad u Kinu. Za razliku od njihovih japanskih kolega, oni vezani jednogodišnjim ugovorima i ne mogu da promene poslodavca.

Subaru je obezbedio smeštaj u vidu dva radnika po sobi u stambenom bloku u Oti, odbijajući od zarade troškove iznajmljivanja, korišćenja i ishrane. Niko od kineskih pripravnika, koji kažu da su platili do 3.000 dolara kineskoj kompaniji za odabir i isporuku radnika, nije želeo da otkrije svoje ime.

Muhamed Šafir Kalaj je doneo fotografije povređenog prsta. Ovom dvadeset osmogodišnjem azilantu iz Indije je vrh prsta leve ruke odsekao kaiš pokretne trake prošlog avgusta u Ikeda Manufacturing Co, još jednom snabdevaču Subarua i Honde, koji se specijalizovao za kočione sisteme i amortizere.

Kalaj kaže da menadžeri u Ikedi nisu zvali hitnu pomoć nakon incidenta. Umesto toga, kaže on, zvali su njegovog agenta, koji se pojavio posle 30 minuta i odvezao ga u bolnicu.

„Zaustavili smo krvarenje i rekli mu da izvrši pritisak na ranu“, rekao je Ikuo Nakađima, pomoćnik direktora u Ikedi.

Sadao Jagi, generalni direktor Subaruovog snabdevača, rekao je da kompanija nije zvala hitnu pomoć jer je smatrala da povreda o kojoj je reč nije bila toliko teška. Jagi je potvrdio da je Ikeda kontaktirala Kalajevog agenta nakon incidenta. Međutim, zvaničnici Ikede nisu mogli da potvrde koliko je vremena bilo potrebno agentu da stigne i odveze povređenog radnika do bolnice.

Jagi je rekao da je Kalaj povređen jer su osigurači na kaišu pokretne trake iznada otpali. Nakon toga su preduzete potrebne mere da se bezbednost podigne na potreban nivo.

„Bilo je mnogo krvi“, rekao je Kalaj. „Rekao sam da me povreda izuzetno boli i da me odvedu u bolnicu. Međutim, oni su mi rekli da to nema veze s njima.“

Zvaničnik Vlade Japana koji nadgleda imigracionu politiku pri Ministarstvu pravde, okrivljuje strance koji po njemu koriste rupe u japanskom imigracionom sistemu

Rezime
Mada se Rojters potrudio da čitavu priču u vezi sa Subarovom „eksploatacijom“ strane radne snage pomalo pristrasno ocrni, čini se da u tome baš i nije uspeo.

Ogromna većina stranih radnika je u Japanu pronašla mnogo bolji život nego što je imala u svojim zemljama. Svaki od hiljada i hiljada azilanata koji prolaze kroz Srbiju svakodnevno, verovatno bi dao mnogo više od „vrha prsta“, da može da dođe do šanse da pronađe „slabo plaćen“ posao u nekoj od Subaruovih snabdevačkih firmi.

U Oti živi 18.000 stranaca, što je tri puta više u odnosu na japanski prosek, u odnosu na broj stanovnika ovog grada. Svi ti ljudi su ovde došli svojevoljno, bez bilo kakve prisile. Ovaj grad od 222.000 stanovnika je ugostio ljude čak 63 različite nacionalnosti. Centar Ote je miran i tih šest dana nedeljno. Nedeljom, strani radnici se u velikom broju mogu videti na železničkoj stanici, a skupljaju se u crkvama i džamijama. Katolička crkva u Oti obavlja mise na tagaloškom (filipinski), vijetnamskom, portugalskom, španskom, engleskom, japanskom i korejskom jeziku.

Činjenica jeste da iz što gore sredine ljudi dolaze, spremniji su da rade za niže nadnice. Očaj je čudo, i na tome se ne profitira isključivo u Japanu.

Rojters se potrudio da izračuna koliko se „štedi“ na kineskim pripravnicima, međutim, čini se da je sve to minorno u odnosu na zarade šefova u američkoj automobilskoj industriji i to u periodima totalne propasti ili stagniranja. Spomenimo i imigrante u Australiji, posebno iz Kine, koji se čak i masovno nude da rade za niže nadnice u odnosu na druge „gastarbajtere“.

Da bismo napravili balans u čitavoj ovoj priči, osvrnućemo se na podatke iz jednog našeg ranijeg članka. Naime, nemačka kancelarka, Angela Merkel, svojevremeno je oštro kritikovala visoke plate i bonuse koji su se isplaćivali šefovima automobilskih kompanija u Nemačkoj. Ona je tada izjavila: „To što neki šef američke automobilske marke može da ima hiljadu puta veća primanja od radnika nije dovoljan razlog da tako nešto bude i u Nemačkoj. Takav trend treba zaustaviti jer je on nauštrb samih radnika… Ne želim da komentarišem uspeh američkih proizvođača automobila, ali mi je rečeno da se japanski ipak više ističu po svojim uspesima. U Japanu izvršni direktori imaju 20 puta veću platu od svojih radnika“.

Tako je govorila Angela Merkel 2008. godine. Znamo šta se nakon toga desilo sa američkom automobilskom industrijom. Što se Japanaca, odnosno Subarua tiče, ovo je očigledno situacija koja svima više odgovara nego što ne odgovara. Na japanskim vlastima je da konačno i zakonodavno reše te stvari. A što se Rojtersa tiče… čini se da je Subaruov finansijski uspeh „preko velike bare“ nekoga pogodio kao prstom u oko.