Građanin uvek plaća dva puta. Ponekad i tri puta
Postoji jedna stvar u današnjem svetu o kojoj se uglavnom ćuti. Nije komplikovana, samo je gadno neprijatna. Mi više ne kupujemo samo proizvode. Mi sada finansiramo čitave sisteme. I to, više puta nas „presvlače“ na isti fazon.
Najlakše se to vidi kad kupujete auto. Ne tako davno, otišao si u salon, izabrao kola, platio možda malo čekao i vozio se kući.
Danas kupuješ mnogo više od četiri točka i motora. Kupuješ ideologiju, infrastrukturu, tuđe poslovne planove, kolaterale, sve u paketu s PDV-om.
Kada kupuješ automobil, prvo platiš fakturu, i to debelo više, jer baš svaki nudi navodno „tehnologiju budućnosti“.
Onda ih plaćaš drugi put kroz svoj porez, jer država deli subvencije onima koji se odluče za električno vozilo.
I treći put ih plaćaš kad se iz budžeta (koji ti puniš) grade punjači, ojačavaju trafostanice, subvencionišu fabrike baterija i kompanije koje postavljaju elektroenergetske mreže.
Na kraju ti isti ljudi kažu, sa ozbiljnim izrazom lica: „Tranzicija je neizbežna.“
Niko normalan ne spori da tehnologija treba da ide napred. Ali pitanje nije da li da napredujemo, pitanje je ko to plaća, i koliko neravnomerno.
A taj obrazac nije samo kod automobila. To je model koji se ponavlja svuda. Setimo se Zlatibora u nedelju posle sretenjskog praznika. Kolone od Zlatibora do Čajetine su stajale po tri-četiri sata. Nervi, potrošeno gorivo, propali planovi. A Zlatibor nije postao haos slučajno. Neko je godinama zidajući apartmane i hotele prodavao kvadrate po astronomskim cenama. To je profit, privatan ogroman.
Putevi, kanalizacija, voda, struja za sve te nove zgrade? To sad plaćamo svi. Iz budžeta. Iz poreza. Iz zajedničke kase. Privatna zarada je društveni trošak. Isto je i sa plastičnom ambalažom.
Kompanije pune vodu, sokove, pivo u plastiku jer je najjeftinije, najlakše, najprofitabilnije.
Kad se ta plastika nakupi po rekama, poljima, šumama, ko to čisti? Ko plaća deponije, reciklažu, kampanje?
Ne punjači boca. Mi. Preko komunalnih računa, poreza, državnih programa.
Autoindustrija je danas samo najvidljiviji primer tog globalnog mehanizma.
Kad neko u Berlinu Pekingu ili Detroitu odluči da ubrza elektrifikaciju, iza toga stoje subvencije, regulative, poreske olakšice, fondovi EU, krediti razvojnih banaka…
Drugim rečima, političke odluke za koje na kraju plaća mali poreski obveznik. A posle svega onda dolazi još jedan, najgori sloj tehnološki rizik.
Ako za pet godina baterije budu 40 % jeftinije i efikasnije, današnji električni auto od 55.000 € će vredeti bar upola manje.
Ako mreža punjača ne stigne na vreme, ostajemo zaglavljeni između dve epohe.
Ako struja poskupi (a hoće, mora zbog povećane potražnje) „jeftina vožnja na struju“ postaje samo lepa priča iz kampanja. Ko nosi taj rizik?
Ne proizvođači. Ne investicioni fondovi. Snosi ga kupac automobila.
Zato mislim da je sasvim legitimno postaviti pitanje koje više nije samo za ekonomiste, već je postalo pitanje običnog života: Da li nas tehnološki napredak zaista oslobađa, ili nas pretvara u tihe finansijere tuđih sistema i tuđih rizika? Nekada je industrija rizikovala svoj kapital. Danas društvo rizikuje stabilnost svojih građana.
Nekada je inovacija bila hrabrost pojedinca ili kompanije. Danas je sve češće trošak koji se prebacuje na kolektiv.
Možda je vreme da prestanemo da gutamo mantre o „neizbežnim tranzicijama“ bez postavljanja najprostijeg pitanja: Ko sve to plaća?
I zašto je taj račun uvek na ime običnog čoveka, dva puta, a ponekad i tri.
Lidija Piroški
