XXL VOŽNJA IZ SNOVA

Deveti za redom Harley-Davidson demo vikend, pod nazivom Freedom Tour 2019, održao se za od 31. maja do 2. juna u Bulevaru Umetnosti broj 4 na Novom Beogradu, ispred Mercator centra gde se nalazi i prodajni salon Harley-Davidson u Srbiji. Iz pera našeg dopisnika Josipa Markovića iz Subotice možete se uveriti kako je zaista bilo tog dana na Novom Beogradu i na novim Harli modelima.

Poziv na testiranje novih modela Harley-a za nekoga poput mene gotovo je neodoljiv

Istog trena kada sam dobio poziv, prekrajam sve svoje planove koje sam imao do početka sledeće nedelje, iako ni sam nisam znao da li će uopšte biti moguće stići ličnim motociklom iz Subotice do cilja, zbog obilnih padavina koje na ovom podneblju ne prestaju već neko vreme.

Svanuo je i taj petak. Vreme nad Suboticom se čini dobro, čak se i zraci sunca naziru. Polazim, sad ili nikad. Već kod Bačke Topole kreću padavine. Zaustavljam se na prvoj pumpi u nadi da će kiša prestati da pada dok ne popijem piće i da ću završiti sve što sam naumio. Kiša je prestala, ali oblak nije otišao daleko. Razmišljam da li da odustanem.. Malo potom, prilazi mi čovek i govori da kiša pada još samo narednih 4-5 kilometara i da bih mogao da krenem pod uslovom da mi to nije problem. Poslušao sam ga, istina je što je rekao, ali sam se i za to malo trase pod kišnim oblakom dovoljno nakvasio.

Sad više nema nazad, bar dok ne nakupim kilometre vožnje novih Harley-a, kada se saberu svi modeli koje bih da provozam

Dolazim do TC Mercator i parkiram svoj 20 godina stari Kawasaki ER-5, a na zatvorenom delu Bulevara Umetnosti blista se 20-ak modela najnovijih Harley-Davidson motora, registrovanih na britanske tablice. Ulazim u radnju i dobijam najvažnije informacije od, čik pogodite, simpatične nasmejane plavuše. Na vožnju ima pravo da se prijavi svako ko poseduje A kategoriju i na sebi u tom trenutku ima zatvorenu obuću i duge pantalone. Do vožnje neće doći ukoliko vozač na sebi nema zakopčanu jaknu sa protektorima i kacigu zatvorenog tipa. I jaknu i kacigu obezbeđuju oni.

Tu dolazimo do standardnih problema kada sam ja u pitanju, jer sam građen poprilično iznad proseka običnog Britanca. Očekivano, ali naravno dolazimo i do kompromisnog rešenja. Moja kaciga je flip-up i dozvolili su da je nosim bez obzira što je to trebalo da bude njihov proizvod. Jedinu jaknu veličine 2XL, neko je već zadužio. Ostala je samo jedna veličine XL, a bez njihove jakne se ne može. Šta da se radi, uzimam nju. U početku se čini ipak odgovarajuća, a onda opet problem – ne mogu da je zakopčam, nikako. Proveravaju šta da rade i dobijaju zeleno svetlo. Zajedno sa mojom, moram da nosim njihovu jaknu, pa makar i otkopčanu. Nije hladno, preživeću.

Vožnje se rade u grupama, na utvrđenoj ruti po gradu i traju nekih 20-ak minuta

Prva vožnja je u 10 ujutro, a poslednja u 17 časova. Prijava se vrši za svaki model posebno uz obavezno popunjavanje podataka vozača, kao što su ime i prezime, datum rodjenja, grad iz kojeg se dolazi, broj telefona i e-mail adresa, kao i to da li vozač poseduje motocikl i koje je marke.

Od kada sam stigao, vozio sam do iznemoglosti. Što znači da je bilo dovoljno prijava da je ista ona simpatična plavuša zapamtila sve o meni, napamet. Eh, kada bi se još i javila nekad…

Po prvi put u životu „zajahao“ sam Harley-Davidson. I to ne jedan, već više njih…

U trenutku se nisam najbolje snašao jer su komande malo drugačije raspoređene, ali pritrčao je čovek iz organizacije i objasnio kako se pali motor, a za sve ostalo snalazim se usput. Razlika je još i u pokazivačima pravca, levi je na levoj strani, desni na desnoj. Na samom početku svoje karijere na 2 točka imao sam problem da se naviknem na „standardni“ prekidač, jer sam kao dete to zamišljao upravo kao što to sada vidim na Harley-u.

Prvu vožnju počeo sam na modelu Softail Fat Bob 114. Kako sam krenuo, primećujem da ima dobar obrtni momenat i da mi ručica gasa ne pruža onaj maleni otpor na koji sam navikao. Na prvoj raskrsnici kočim, ali samo sto sam ručicu dotakao, on je malo jače prikočio nego što sam želeo. Dakle, agresivne kočnice. Već pri ulasku u prvu krivinu uzvikujem u sebi, prvo pa muško! U krivini leži, što bi se reklo, umereno do mestimično jadno. Imao sam osećaj kao da obaram motocikl sa 2 automobilske ili one Jokićeve traktorske gume, umesto guma koje su za motocikl predviđene.

Ali sve se može kad se hoće, pa tako je moguće i naviknuti se na njega, ukoliko se nekom taj model baš svidi i odluči da ga poseduje. Po izlasku iz krivine primećujem da se migavac sam isključio, kao kod automobila, pa ako je neko blago obilaženje u pitanju potredno je to kontrolisati. Ako se nije sam isključio, jedan pritisak na isti taster rešava stvar.

Ruta je bila dobro isplanirana, te je moglo je da se vidi kakav je motor u krivinama, ali i u dužem pravcu gde smo grupno odvrtali gas

Nakon što smo završili vožnju, zagledam motore, jer za to prethodno nisam imao vremena, i primećujem da ručica gasa ide veoma lako jer u mesto sajle imaju potenciometar.

Fat Bob mi se najviše svideo od svih koji su za tu vožnju bili slobodni

Dozvoljena je, inače, samo jedna vožnja sa modelom po izboru, ali posećenost tog dana nije bila naročito velika zbog vremenskih uslova koji ne obećavaju. Na moj tužni pogled i pitanje: „Je’l to sve?”, odgovaraju u moju korist da ću verovatno moći još jedanput da ga provozam.

Prijavljujem se za model Road King Special i polazim na vožnju

Definitivno model koji mi najviše prija. Krivine hvata iznenađujuće lako. Masivan je, fantastično plovi putevima. Dušu je dao za duga putovanja, a to je upravo ono što meni i verovatno svakom vozaču Harleya najviše treba. Nakon vožnje mi prilazi čovek i priča kako je upravo taj model kao saliven za mene. Govori o mogućnosti kredita, svim mogućim popustima i opcijama personalizacije motocikla svim after-market delovima koje je Harley-Davidson obezbedio i dodaje kako su „spakovali“ košarkaša Miroslava Raduljicu, koji je nešto višlji od mene, na ovaj model.

Govorim mu kako sigurno neću sada izvaditi pare iz džepa niti se zadužiti kreditima, a ostalo znam sve. Očekujem da se momentalno okrene jer od mene “nema vajde”, ali na moje prijatno iznenađenje nastavio je prijatan razgovor i razmenu iskustava.

Prijavljujem se ponovo, ovaj put na redni broj 13 – model Softail Breakout 114

Prelep model, ali pored njega stoji broj 14 – novi FXDR 114. Gledam FXDR-a i on gleda mene. Koliko znam, popunjeni su termini za vožnju FXDR-a ceo dan, ako ne i ceo vikend. Nešto me steže oko srca pri pomisli da ga verovatno neću provozati. Rešim da pitam opet onu devojku koje su šanse da mi da, vožnju FXDR-om, naravno. Govori mi kako je motocikl zauzet, ali misli da se dotični vozač neće pojaviti i da dođem koji minut ranije da proverim. Osećaj je nije prevario, svaka čast na vidovitosti.

S osmehom “od uva do uva”, uzimam ipak FXDR-a. Model koji najviše priliči za mojih 24 godine života. Oštrog dizajna, futurističkog izgleda, pravi “sportski”  Harley. Pomalo me podseća na model Night Road, ali kažu da ipak nije njegov naslednik već u potpunosti novi model. Bilo kako bilo, mašina skoro u potpunosti ista kao na ostalim modelima, ako ne računam Road King-a i položaj sedenja koji je naravno samo malo “sportskiji” – ipak je to Harley-Davidson. Ne sviđaju mi se motocikli bez zadnjeg sedišta, ali verovatno se i to može rešiti sa još “malo” parica.

Ovaj put uzimam 13-icu, Breakout 114, čiji je dizajn, meni lično, ubedljivo najlepši i ova boja na njemu je fantastična. Iznenađenje nije završilo na vizuelnom efektu, malo gasa i on čupa veoma bolje od drugih modela koji svakako nisu loši.

I za sam kraj biram model Harley-Davidson Softail Fat Boy 114

Klasičan Harley na moderniji način, bez mnogo odstupanja od te klasike. Nema ništa posebno da mu se pohvali, ali ni da se zameri. Jednostavno, motocikl Harley-Davidson baš onakav kakav i treba da bude. Dosta lepši, za moj pojam, od njegovih poznatih predhodnika.

Modele poput Sportster i CVO Road Glide nisam stigao, a ni posebno želeo da probam. Sportsteri su maleni za moj ukus i konstituciju, a Road Glide fascinantno ružan. Pored toga pada u drugi plan sva oprema i komfor koje verovatno dodatno pružaju.

Nakon vožnje, program se nastavio. Sviralo je par dobrih rock grupa u skladu sa događajem, a koje zbog manjka vremena na žalost nisam imao priliku da propratim. Možda sledeće godine. Do tada sanjam onog kraljevskog specijalistu. Dobro, možda i onu plavušu malo.

Tekst i fotografije: Josip Marković