Kamperizam koji se predaje na fakultetu arhitekture
Camping Fusina nije običan kamp u Veneciji. Projektovao ga je pedesetih prošlog veka čuveni arhitekta Carlo Scarpa, a pogled na venecijansku lagunu i Trg Svetog Marka čine ga jedinstvenim mestom za kampovanje u Italiji.
Camping Fusina, mesto gde je arhitekta Carlo Scarpa dokazao da i kamp može postati umetnost življenja.
Kamperizam! Sama ova reč kod većine naših ljudi izaziva sliku improvizacije. Opuštenosti. Slobode. Nekada i pomalo musavog života na točkovima. Plastični sto ispred kampera, šolja kafe, peškir i gaće koje se suše na štriku vezanom između drveta i retrovizora.
Retko ko očekuje da će u kampu naići na arhitekturu o kojoj se predaje na fakultetima.
Još manje očekujemo da će se takav kamp nalaziti na kraju puta koji prolazi kroz rafineriju, industrijsku zonu i pejzaž koji ne uliva nadu u spektakularan prilaz La Serenissimi.
Dok se približavamo Fusini, ne krijem nelagodu. Pogled levo, pogled desno: cevovodi, skladišta, industrijski objekti.
U nekom trenutku čak se pitam da li smo pogrešili. Da li je moguće da se toliko hvaljeni kamp nalazi baš ovde, u ovoj pustari? A onda se desi potpuni preokret.
Iza kapije ostaje industrijska zona, a pred nama se otvara jedan sasvim drugačiji svet. Svet hladovine, cigle, raskošnog zelenila i mira.
Nešto vas tamo snažno privlači. A ne znate tačno šta. Možda način na koji se zidovi od cigle pojavljuju i nestaju među drvećem.
Možda staze koje vas prirodno vode kroz prostor ili savršeno uređeni drvoredi. Možda činjenica da čak i zajednički tuševi, perionice veša i korita za pranje sudova deluju kao da pripadaju nekoj pažljivo osmišljenoj celini.
Tek kasnije saznajem da je kamp projektovao Carlo Scarpa, jedan od najvećih italijanskih arhitekata prošlog veka.
Istražujem dalje i tada se sklapa cela slika. Sve počinje da ima smisla.
Camping Fusina otvoren je 1959. godine. Više od šest decenija kasnije i dalje izgleda bolje od većine novih kampova. Ne zato što je šminkan i doterivan, već zato što je projektovan sa razumevanjem prostora, svetlosti i potrebe čoveka.
Podjednako je važno i to što se ovde brižljivo čuva autentičan izraz Carla Scarpe. Ne pokušava se da se prostor modernizuje po svaku cenu niti da se prilagodi prolaznim trendovima.
Generacije upravnika i majstora trudile su se da sačuvaju originalnu ideju, materijale i detalje. Zato danas ne gledamo interpretaciju Scarpe, već gotovo isti prostor koji je zamislio krajem pedesetih godina prošlog veka.
Pogled na Veneciju iz Camping Fusine je poseban deo doživljaja. Ponekad je skriven prekookeanskim grdosijama koje prolaze „kroz dvorište“ kampa.
Sa obale kampa preko venecijanske lagune vidi se silueta grada. U daljini se uzdiže zvonik na Trgu Svetog Marka, jedan od najprepoznatljivijih simbola Venecije. Grad izgleda kao da lebdi iznad vode.
Do njega se stiže vaporetom za svega dvadesetak minuta. I to nije običan prevoz. To je prvi čin venecijanske predstave.
Dok brodić klizi kroz precizno uređenu plovnu stazu preko lagune, iza vas ostaje kopno, a pred vama polako raste grad koji vekovima privlači trgovce, moreplovce, umetnike i sanjare.
Vetar, voda, miris mora i pogled na Veneciju čine tih dvadesetak minuta jednako lepim kao i sam dolazak u grad.
Ono što smo ovde naučili veoma je jednostavno. Dobar prostor ne mora da bude skup, grandiozan niti veliki. Ne mora da bude spektakularan. Ali mora da bude promišljen.
U Fusini čak i obična slavina, korito za pranje sudova ili zid od cigle imaju svoju svrhu i svoje mesto.
Zato se ovde ne osećate kao gost u kampu. Osećate se kao deo jedne pažljivo komponovane priče koja traje već gotovo sedamdeset godina.
U vremenu kada se gotovo sve neprestano menja, Fusina nas podseća da postoje mesta koja svoju najveću vrednost ne grade promenama, već vernošću prvobitnoj ideji.
Možda je upravo zato boravak ovde tako neobičan.
Dolazite očekujući običan kamp na ulazu u Veneciju. Mesto gde ćete prespavati, uključiti struju, napuniti rezervoar vode i sutra krenuti dalje.
A onda odete sa nečim mnogo vrednijim.
Sa spoznajom da kvalitet prostora ne zavisi od luksuza, već od pažnje posvećene čoveku.
Da arhitektura nije samo upečatljiva građevina, već način na koji se osećamo na nekom mestu. Da se lepota često krije u detaljima koje na prvi pogled ni ne primećujemo.
Ponekad najvažnije lekcije sa putovanja ne naučimo u velikim muzejima, na trgovima ili u znamenitim građevinama. Nekada ih naučimo u običnom kampu.
Na kraju puta koji prolazi kroz rafineriju, industrijsku zonu i pejzaž koji ne obećava baš ništa. A onda nas iznenadi baš svime.
Jedni će u Fusini videti odličan kamp za obilazak Venecije. Drugi će prepoznati remek-delo Carla Scarpe. Mi smo pronašli nešto treće.
Podsetnik da je moguće stvarati prostore koji traju decenijama, ne zato što prate modu, već zato što poštuju čoveka.
A to je možda i najvažnija lekcija koju smo poneli iz Venecije.
Lidija Piroški
BONUS VIDEO: Kamp Fusina i vožnja Vaporetom
