Ove nove „vetrove“ koji duvaju Evropom i generalno razvijenim svetom, možemo da osetimo i mi sami.
Reč je o osećaju „suvišnosti“, poput onog koji ima ostareli radnik, koji je i dalje sposoban da svoj posao obavlja kako treba, ali ga prati osećaj da iz nekog razloga ne može da održi tempo. To tako biva kada ste degradirani na nivo predmeta, čija se vrednost meri po parametru (materijalne) korisnosti.
Setimo se reči Tajlera Dardena, lika iz filma „Borilački klub“, kojeg glumi Bred Pit: „Stvari koje poseduješ na kraju poseduju tebe“. Naravno, reč je o antikapitalističkom i antikonzumerističkom ostvarenju, koje apeluje na investiranje u identitet. Njegove reči mogu da se primene i na vreme današnje, jer toliko novca, energije, talenta i napora ulažemo u to da učinimo automobile pametnijim, da smo u čitavoj toj priči zaboravili sebe.
Budućnost koja podrazumeva automobile bez vozača, koji će se samostalno kretati, nije tako daleko. Argument koji ide u prilog tome je osvrt na proteklih desetak godina i uvid u krupne korake kojima je napredovala digitalna tehnologija. Trenutno, velika većina vozača ne želi da u potpunosti prepusti zadatak vožnje mašinama, jer bi to ukinulo njihovu ulogu čoveka za volanom i pretvorilo bi ih u obične „putnike“.
Takođe, veći deo vozača koji je bio uključen u istraživanja sprovedenih na dotičnu temu, pozitivno se izjasnio u vezi s poboljšanjem bezbednosti i redukovanja nivoa stresa koje donosi autonomna vožnja. U isto vreme, oni ne žele da se odreknu „prava“ da preuzmu kontrolu od kompjutera kada god to požele.
Deo je ljudske prirode da ne volimo da prepuštamo kontrolu tamo gde možemo da je imamo. Automobilska kultura je snažno ukorenjena u mnogim delovima sveta, verovatno nigde kao u Evropi i SAD. Četvorotočkaši su neodvojivi deo naše svakodnevice, pa i „članovi“ porodica. Evoluirali su od čistog prevoznog sredstva do predmeta koji je deo našeg ličnog identiteta. Međutim, oni i dalje evoluiraju, i to ubrzano, za razliku od nas.
Ukoliko po strani ostavimo dramatične proglase i parole, ova dekada je označila potpunu tranziciju opštih obrazaca življenja, pre svega zahvaljujući tehnologiji. Automobili današnjice nisu oni na kojima smo naučili da vozimo. Potpisnik ovih redova je vozio u vreme kada su odsustvo servo asistencije i prisustvo karburatora bili najnormalnija stvar. Za „lastin rep“ su vam bile potrebne snažne ruke, tako da su vozači nežnijeg pola znali da se nađu u nevolji prilikom izvođenja dotičnog manevra. Danas, zahvaljujući tehnologiji, možemo da „uživamo“ u brojnim sistemima (koje većina vozača ne zna ni da nabroji, a za neke ne zna ni da postoje), posebno na nivou multimedije, digitalne povezanosti i (polu)autonomne vožnje.
Imperativ automobilske industrije je da olakša život ljudima tako što će kreirati automobile lakše i bezbednije za vožnju. Na opštem nivou, to je pozitivna „tekovina“, ali uzima danak, koji plaćamo svi mi koji volimo četvorotočkaše i istinski uživamo u njima. U redu, nije loše da automobil pomogne vozaču prilikom menjanja vozne trake ili parkiranja, ali kome je to potrebno? Pa naravno, onima koji baš i nisu umešni za volanom, da ne upotrebimo težu etiketu. Svakome ko drži do sebe kao vozača, bilo bi ispod časti da prepusti mašini paralelno parkiranje. Parking senzori u redu, sve ostalo stop!
U narednih nekoliko godina, tehnologija će nas neminovno sve pomeriti „unapred“. Današnjem vozaču su stvari u velikoj meri olakšane u odnosu na onog od pre 20-30 godina. Današnji „vozač“ uskoro neće morati ni da vozi, već će biti „ražalovan“ na status običnog putnika. Jednostavno, vozači će biti „višak“, baš kao i brojna radna mesta, koja će u međuvremenu zastareti, no to je neka druga tema.
Da li ste doživeli ovaj članak kao lament? Nema potrebe, stvari su, čini se, jednostavno onakve kakve treba da budu (do neke granice). Pametni, autonomni automobili bi trebalo da reše brojne probleme, mada će nam možda izazvati anksioznost iz razloga što ne kontrolišemo stvari direktno. Na kraju krajeva, reč je o mašinama, ne mogu one o vama nikada brinuti u toj meri koliko vi brinete o njima. Ipak, doneće nam mnogo više na planu bezbednosti, smanjiće broj incidenata, spustiće nivo stresa i učiniće vazduh u gradovima čistijim. Automobil sutrašnjice će nam pomoći da i mi „evoluiramo“ zajedno s njim, kreirajući poseban prostor za nas, uz neizbežni internet koji će nam obezbediti obavljanje poslova, dobru zabavu, komunikaciju, kao i neke druge stvari.
Ipak, sasvim je normalno za svakog čoveka da se oseća suzdržanim kada je reč o ideji koja podrazumeva sklanjanje ruku s volana tokom vožnje. O prisiljavanju da se odrekne tog fenomenalnog osećaja, koji našu zajednicu ljubitelja automobila drži na okupu, da ne govorimo. Kako se odreći osećaja upravljanja mašinom, koji nam u isto vreme pruža posebnu senzaciju slobode? Biće potrebno vreme da takav koncept zaživi, mada neki, poput Honde, imaju rešenje za naše strepnje.
Dobre vesti su da će proteći popriličan broj godina pre nego što čovek kao vozač postane deo prošlosti. Trenutno smo tek pri nivou 2 autonomne vožnje, od 5 mogućih, a svaki sledeći će neminovno biti teže ostvariti. Postoje mnogi problemi koji treba da budu rešeni da bi autonomna vožnja bila moguća, o onim koji se tiču pravosuđa se čine najteže premostivim.
Ipak, slično kao što se dešavalo početkom 20. veka, kada su ljudi s prezirom odbacivali ideju o „kočiji bez konja“, verovatno ćemo se i u budućnosti prilagoditi novim uslovima prevoza. Međutim, nećemo licitirati s tom „vizijom“, jer svet se ubrzano menja, a ljudi sve manje doživljavaju automobile kao prioritetnu stvar u životu.
Na kraju, svaki normalan čovek je protivnih transhumanizma, moja malenkost veruje u to da je ovo samo jedno od viđenja kako će budući prevoz izgledati. Kao što rekosmo, svet se ubrzano menja, centara moći je više, a ono u vezi s čim kompletno čovečanstvo treba da se osvesti je činjenica da bez prirode nema ni života, tako da pre svega na nju treba obratiti pažnju. Čuvajući nju, spasavamo sebe.
Pavle Barta
