Skandinavija nas je naterala da se zapitamo: Zašto Srbija i dalje gradi gradove za automobile, a ne za ljude?

Investitorski gradovi biznisa, umesto gradova za čoveka

Od Poljske do Skandinavije postojeća infrastruktura prilagođava se biciklistima, dok elektrifikaciju prati izgradnja punjača. Srbija kasni, a svaki dan tehnološkog i infrastrukturnog zaostatka koštaće nas sve više.

Posle nekoliko hiljada kilometara kroz Poljsku, Dansku i Švedsku neke razlike počnete da primećujete tek kada izađete iz automobila. Dok Evropa menja način na koji se ljudi kreću, Srbija sporo gradi infrastrukturu za električna vozila i još sporije prilagođava gradove novoj mobilnosti. A svaki dan kašnjenja na kraju ćemo platiti.

Kada automobilom pređete nekoliko hiljada kilometara kroz Evropu, naravno da gledate puteve, putarine, odmorišta, cene goriva i punjače. Mi to radimo profesionalno već decenijama.

Ovog leta poneli smo i električne bicikle i dogodilo se nešto zanimljivo. Što smo išli severnije, automobil smo sve češće ostavljali parkiran.

U Poljskoj, Danskoj i Švedskoj bicikl je sasvim normalno prevozno sredstvo. Njime se ide na posao, do pijace, železničke stanice, luke, trajekta ili na ručak. I tada počnete drugačije da gledate grad.

Najvažnije što smo naučili jeste da za to nije uvek potrebno graditi nešto novo.

Postojeća infrastruktura može da se prilagodi. Deo kolovoza dobije novu namenu, promeni se organizacija saobraćaja, povežu se postojeće staze i odjednom bicikl dobije kontinuitet. Naravno da to nije moguće svuda, ali smo dovoljno puta videli da jeste moguće mnogo češće nego što se kod nas tvrdi.

Kada postoji volja, pronađe se način.

A onda se vratite u Novi Sad i pogledate Most slobode.

Jedan od najvažnijih gradskih mostova nema biciklističku stazu.

U gradu koji je ravan, idealan za bicikl i u kojem se bicikl tradicionalno mnogo koristi, napravili smo jednu od ključnih veza između dve obale Dunava tako da biciklista praktično nema svoje mesto.

To infrastrukturno slepilo možda najbolje pokazuje naš problem. Decenijama smo grad planirali gotovo isključivo iz perspektive automobila, a onda se čudimo gužvama i nedostatku parkinga.

Grad za ljude nije grad protiv automobila

Mi smo automobilski medij. Volimo automobile, vozimo ih, testiramo i od njih živimo više od tri decenije. Upravo zato znamo da automobil nije najbolje prevozno sredstvo za svaku priliku.

Čovek može ujutru biciklom na posao, popodne automobilom na put, sutra vozom u drugi grad, a do prodavnice peške. To je suština moderne mobilnosti, izbor.

Dobar grad taj izbor omogućava. Loše organizovan grad praktično vas tera da sednete u automobil i kada treba da pređete dva kilometra, a zatim vas kažnjava gužvom, nedostatkom parkinga, bukom i zagađenjem.

I tu dolazimo do još jednog problema Srbije, vazduha koji dišemo.

Električni automobili sami neće rešiti zagađenje. Imamo energetiku, industriju i individualna ložišta, ali to nije razlog da zanemarimo saobraćaj.

Električni autobusi, taksiji i dostavna vozila koja svakodnevno prelaze desetine hiljada kilometara kroz gradove mogu da budu važan deo rešenja.

A najčistiji kilometar je ponekad onaj koji automobil uopšte nije prešao.

Punjači se ne grade kada svi već kupe električne automobile

Na severu Evrope paralelno sa promenom gradova traje elektrifikacija nacionalnih voznih parkova. Električni automobili su samo njen najvidljiviji deo. Menjaju se autobusi, taksiji, dostavna vozila i gradske flote, dok se istovremeno gradi infrastruktura koja sve to podržava.

Kod nas se još često čuje: zašto graditi punjače kada nema dovoljno električnih automobila? Upravo obrnuto.

Infrastruktura se gradi pre nego što postane neophodna, jer se mreža punjača ne može napraviti preko noći. Potrebni su priključci, trafostanice, dozvole, ulaganja u elektroenergetsku mrežu, lokacije, sistemi plaćanja i održavanje.

Sve to traje. Zato svaki dan kašnjenja ima cenu.

Evropa već prolazi kroz ogromnu tehnološku transformaciju automobilske industrije, energetike, baterija, infrastrukture i transporta. Možemo da budemo skeptični prema pojedinim rešenjima i rokovima, ali sama promena zbog toga neće stati.

Što kasnije počnemo da prilagođavamo mrežu, gradimo punjače, elektrifikujemo javne flote i prilagođavamo postojeću infrastrukturu pešacima i biciklistima, to će sustizanje biti skuplje.

I onda sednete na bicikl…

U Skandinaviji cela velika priča o zelenoj tranziciji odjednom postane veoma jednostavna.

Sednete na bicikl, odvezete se do luke, ukrcate ga na trajekt, nastavite dalje. Automobili su svuda oko vas, ali više nisu centar čitavog sistema.

Niko vam automobil nije oduzeo. Dobili ste nešto drugo, izbor.

Možda je upravo to ono što bi Srbija trebalo da nauči od Poljske i Skandinavije. Ne moramo da kopiramo Kopenhagen ili Malme. Ne moramo ni sve da rušimo i gradimo ponovo.

Ponekad je dovoljno pogledati ono što već imamo i prilagoditi ga ljudima koji tu žive.

Kada ima volje, način se pronađe. Kada nema volje, čak i Most slobode ostane bez biciklističke staze.

Ekskluzivno sa biciklističkog ostrva AEro: Lidija Piroški