Konvencionalne automobilske kočnice su kreirane s jednom stvari na umu – usporiti i zaustaviti vozilo. S obzirom da je ova suštinska svrha u potpunosti ostvarena, to ostavlja dosta prostora za ulaganje u evoluciju kočnih sistema.
Ipak, čini se da se jedna stvar previđa decenijama. Dok su se poboljšavale performanse, bezbednost i efikasnost, nije se dovoljno pažnje obraćalo na sakupljanje izgubljene energije.
Pre dosta vremena, tačnije 1967., prvi konceptualni automobil sa sistemom regenerativnog kočenja, AMC Amitron, predstavljen je u SAD. Mada je izgledao kao karting verzija Ford Pinta, bio je značajno ispred svog vremena, a njegovom kočnom sistemu je bilo potrebno još pola veka da postane standard u automobilskoj industriji.
Konvencionalne frikcione kočnice
Integralni deo tradicionalnih kočnih sistema je hidraulika koja sve pokreće. Sastoji se od glavnog kočnog cilindra napunjenog tečnošću, koji je spojen sa sekundarnim, radnim cilindrom.
Glavni cilindar ima inkorporiran klip koji vrši pritisak kada pritisnemo papučicu kočnice, gurajući tečnost ka radnim cilindrima, postavljenim na svakom točku, što zauzvrat gura klipove koji vrše pritisak na kočnice.
Ovaj sistem je evoluirao tokom godina s inovacijama kao što su kočni diskovi, čeljusti s plivajućim i višestrukim klipovima, kao i električne kočnice, što sve kočenje čini efikasnijim i komfornijim, što je od velike važnosti s obzirom na povećanu snagu motora.
U automobilima iz naše ere, tečnost iz rezervoara se isporučuje iz glavnih cilindara u tandemu s dvostrukim hidrauličnim kolima, direktno ka klipovima u kočnim čeljustima, da bi se usporio ili zaustavio kočni disk spojen na glavčinu točka.
Većina modernih automobila takođe poseduje električnu asistenciju pri kočenju. U ovom slučaju, servo jedinica, najčešće vakuumska pumpa, locirana je izveđu glavnog cilindra i papučice kočnice, što efikasno pojačava kočnu silu.
Regenerativno kočenje
Ideja koja stoji iza ovog sistema nije nova, kao što smo i spomenuli na početku članka. Bazirana je na jednostavnom principu: prikupiti što je više moguće energije koja se rasipa i konvertovati je u električnu energiju koja se skladišti u bateriji visokog kapaciteta.
U osnovi, ovaj sistem kreira energiju prilikom kočenja, kada se elektromotor pokreće unazad. Ovo se postiže korišćenjem sopstvenog momentuma vozila, a dobijena energija se isporučuje i skladišti u bateriji automobila.
Kod hibridnih automobila, ovaj sistem funkcioniše zajedno s konvencionalnim kolom frikcione kočnice, koja se angažuje kada elektromotor ne proizvodi dovoljnu zaustavnu silu.
Hidrauličkom sistemu pomaže motor, koji se kreće „unazad“ i proizvodi elektricitet koji napaja bateriju kada vozač podigne nogu s papučice. Ova kočna sekvenca ne samo što usporava vozilo, već elektromotor pretvara u generator, na taj način kreirajući energiju.
Regenerativne kočnice najbolje funkcionišu u „stani-kreni“ situacijama, kada mogu da rekuperiraju gotovo polovinu energije koja se gubi trenjem. Ovo rezultira punjenjem baterije, odnosno energijom koja može da se iskoristi za produženje autonomije i smanjenje potrošnje goriva.
Na kraju, možemo zaključiti da su sistemi regenerativnog kočenja znatno složeniji od konvencionalnih, kao i da sa svojom sposobnošću da proizvode električnu energiju, što ih čini svojevrsnom evolucijom. Kako tehnologija i materijali postaju sve dostupniji, za očekivati je da ovaj sistem u perspektivi potpuno zameni tradicionalni.
Vrele Gume
Priredio: Pavle Barta
