Bjanka Ostrogonac – Najbrža Novosađanka

Dvadesetsedmogodišnja Bjanka Ostrogonac završava 2019. godinu sa titulom prvakinje Srbije u autoslalomu za dame, odnosno takmičenju Autoslalom prvenstvo SAKSS-a 2019. Idealna prilika da na kraju godine sednemo i popričamo o trkama koje su obeležile sezonu iza nas.

Genetika

VG: Kako je sve počelo?

Bjanka: Moj otac Roman Ostrogonac, član moto kluba „Classic Wheels“, zapravo je bio bejbisiter u službi 24/7. Umesto sa barbikama, igrala sam se sa delovima motora u njegovoj radionici, bila sam sva umazana uljem 20 sati dnevno. Kadgod bi stigao neki karting na servis obavezno bih ga posle provozala na karting stazi koja je nekada postojala u Futogu. Ostalo je došlo samo po sebi. Oduvek sa bila „zagrižena“ za vožnju. 

Prvu trku sam vozila 2016. godine za Osmi mart, nije se bodovala, a od te godine postala sam član ekipe ASK „Akademac“ iz Beograda.

Hardver

VG: Šta bi trebalo da znamo o tvojoj „ljutoj mašini“?

Bjanka: To je samo jedan od „milion“ polovnih Fiat Punta uveženih u Srbiju. U porodici je bio desetak godina pre nego što je moj otac rešio da ga sredi za trke. Prema specifikacijama klase „Sprint“, što su narodski rečeno minimalno modifikovana vozila, na mome Puntu su ugrađene „gewinde“ opruge  zvane „crvene“, auspuh je modifikovan (brusilicom), ugrađene su OZ felne šesnaestice, izvađeno je suvozačko sedište i trećina zadnje klupe. Dve trećine zadnje klupe smo ostavili kako bi auto između trka nastavio da služi za svaki dan. Baš ovih dana ga spremamo za registraciju i čeka nas mukotrpno odlepljivanje sponzorskih nalepnica.  

VG: Mala ptičica nam je šapnula da je ove godine sve počelo super ekspeditivno?

Bjanka:  Tako je.  U sredu 13. marta odlučujem da ću voziti trke. Tata Roman i moj dečko/mehaničar Daniel „kampuju“ u radionici, a ja sam za tri dana obavila lekarski pregled,  izvadila licencu i zaključila osiguranje. U nedelju 17. marta tačno u podne već se vozila prva trka sezone na Beogradskom sajmu.

VG: Šta pamtiš kao doživljaje koji bi mogli da se stave u film jednog dana?

Bjanka:  Baš ta prva trka bila je spektakularno baksuzna. Umesto da me pukne adrenalin dogodila se trema, napali su me čunjevi, promašila sam putanju staze, a posle sam ponovo morala da učim koja je leva a koja desna strana (smeh).

VG:  Pa dobro, svaki početak je težak.

Bjanka:  Da, ali načekali smo se da dođe kraj ovog teškog početka. Na sledećoj trci u Bečeju trening se održavao praktično u uslovima monsuna. Kiša staje pred sam početak trke, asfalt je bio suv, ali je zapravo kiša razgradila svu prljavštinu i ulje na ulicama gde je trka vođena. Bilo je puno izletanja, jedno lomljenje osovine na kuglama travnjaka, pa i povreda među vozačima. Ipak, već tu sam uzela prvo mesto.

VG:  A posle?

Bjanka:   Zrenjanin, najduža i najbrža staze sezone. 

VG:  Uživancija?

Bjanka: Pa i ne baš. Opet dolazak po kiši, Punto se konstantno pregrejava tokom trke, hoće da se ugasi. Česta svraćanja u boks, gasi motor, otvaraj sva vrata, haubu, čekaj da se ohladi i vozi dalje. Čep na rezervoaru ne dihtuje, ulazi voda . . . Ko kaže da Punto ne može da ide na H20 (dupli smeh) !

Posle toga kreće se na Zlatibor. Ovaj put zbog finansija Punto ostaje u Novom Sadu.  Delim Juga sa kolegom iz klase Davidom Mijićem, tek da se uzme malo bodova. Sat i po sna u dva dana. Polazak iz Novog Sada u 9 uveče, vožnja preko noći, trening od sedam ujutru, trka u podne. Jugo bukvlano na izdisaju, kao i mi. Ipak, obezbeđujem četvrto mesto. 

VG: Zvuči kao hod po mukama.

Bjanka:  Nevolja je u tome što je moj Punto ujedno i auto za svaki dan, kojim idem na posao i zato ga tokom trke ne „cepam“ do maksimuma, zapravo čuvam ga. Ipak, na drugoj trci na Adi Huji 15. septembra kažem sebi „sad ga vozim pun gas pa šta bude“ . A bilo je jedno „ispravljanje“ lakat krivine i drugo mesto. 

VG: Šta se po tebi može učiniti da se auto sport kod nas, a posebno disciplina autoslalom, podigne na viši nivo i učini popularnijom?

Bjanka: Mora doći do veeelikih organizacionih promena. Za početak, bolja edukacija sudijskog kadra, da ne mašu prvim zastavicama koje im padnu šaka.  Praksa da trka zna da bude otkazana nedelju dana ranije mora da postane prošlost. Poštovati satnice, primera radi ako vozač koji prelazi 300km da bi došao na trku i zakasni 15 minuta na trening – plaća kaznu. Ako zbog propusta organizatora trening kasni tri sata – nikom ništa!  Šlep službe, posebno na brdskim trkama, moraju da vežbaju brzinu. 

A i vi mediji, trebalo bi redovnije da izveštavate. 

VG: Šta bi volela da ti Deda Mraz donese?

Bjanka: Jedan Punto HGT , ne bi bilo loše (smeh). 

Fotografije: Vrele Gume, privatna arhiva