Zelena tranzicija na balkanski način

Hrvatska izdvaja 20 miliona evra za subvencije električnih vozila, Srbija prvobitno svega 1,45 miliona. Razlika nije samo u novcu, već i u tome kome je državna pomoć namenjena, koliko je dostupna i kakvu korist od nje zaista imaju građani.

Hrvatska je najavila novi program subvencionisanja električnih vozila, vredan čak 20 miliona evra, kojim planira da pomogne kupovinu približno 3.000 novih automobila.

Najveća novost je drugačiji pristup raspodeli državnog novca. Umesto da svi električni automobili dobijaju jednaku podršku, prednost imaju oni pristupačniji, namenjeni širem krugu kupaca.

Za električni automobil čija cena ne prelazi 35.000 evra, hrvatski građani moći će da dobiju subvenciju do 9.000 evra. Za skuplje modele podrška se smanjuje na 7.000 evra, a u oba slučaja država finansira najviše 40 odsto vrednosti automobila.

Automobili skuplji od 62.500 evra potpuno su isključeni iz programa

Drugim rečima, ko ima novca za luksuzni električni automobil, ne mora da računa na pomoć poreskih obveznika.

BMW i X3: Ostaje bez subvencije

Program od 20 miliona evra namenjen je građanima, dok Hrvatska ima i zasebne programe podrške preduzećima i preduzetnicima. Cilj je da podsticaji ubrzaju elektrifikaciju privatnog i poslovnog voznog parka, umesto da se državni novac prvenstveno preliva između javnih institucija.

A Srbija? Mnogo obećanja, malo novca

U Srbiji je za subvencionisanu nabavku električnih vozila u 2026. godini prvobitno izdvojeno svega 170 miliona dinara, odnosno približno 1,45 miliona evra.

Maksimalna subvencija za kupovinu električnog automobila iznosi 5.000 evra.

Hrvatski program subvencija za građane je gotovo četrnaest puta izdašniji od prvobitno planiranog godišnjeg budžeta Srbije, i to za sve kategorije korisnika.

I dok Hrvatska uvodi cenovni prag kako subvencije ne bi završavale kod kupaca najskupljih modela, Srbija nema uporedivo ograničenje cene električnog automobila.

Tako i kupac luksuznog električnog vozila može dobiti istih 5.000 evra kao neko ko jedva uspeva da finansira kupovinu najjeftinijeg električnog gradskog automobila.

Kakva je to socijalna i ekološka politika koja jednako pomaže kupcu automobila od 20.000 i od 100.000 evra?

Novi Volkswagen ID.Polo koji košta 25.000 evra, u Hrvatskoj će kupca koštati 16.000 evra nakon dobijanja subvencije

Naravno, subvencije za električne automobile nisu zamišljene kao socijalna pomoć. Njihov cilj je smanjivanje emisija i ubrzavanje tehnološke tranzicije. Ali ako se već troši novac svih poreskih obveznika, onda bi bilo logično da najveću podršku dobiju oni kojima je ona najpotrebnija da bi se odlučili za električni automobil.

Pošta Srbije i pitanje kome zapravo odlaze subvencije

Posebno je zanimljiva struktura korisnika subvencija u Srbiji.

Prema podacima Ministarstva zaštite životne sredine, tokom 2025. godine za subvencije je izdvojeno više od 450 miliona dinara, nakon što je prvobitni budžet od 170 miliona značajno uvećan.

Od gotovo 1.000 podnetih zahteva u Srbiji, čak 773 podnela su pravna, a samo 207 fizička lica.

Već taj odnos govori dovoljno o tome koliko su državni podsticaji za elektrifikaciju zaista dostupni običnom građaninu.

Istovremeno, Pošta Srbije je tokom 2026. ugovorila nabavku 100 električnih dostavnih vozila, vrednu oko tri miliona evra, pri čemu je u tenderskoj dokumentaciji računala i na mogućnost korišćenja državnih subvencija.

Za sada nema potvrde da je Pošta Srbije za ovu nabavku zaista dobila subvencije, ali već sama mogućnost otvara ozbiljno pitanje opravdanosti takvog modela finansiranja.

Nije sporno da državna preduzeća treba da elektrifikuju svoje vozne parkove. Sporno je zašto bi za to koristila isti, ionako simboličan fond iz kojeg građanin pokušava da kupi svoj prvi električni automobil.

Državna preduzeća imaju svoje investicione planove, budžete i mogućnosti finansiranja. Ako država želi da elektrifikuje javni sektor, neka za to predvidi posebna sredstva, a ne da velike institucionalne nabavke konkurišu pojedincima i privatnim preduzećima.

U suprotnom, dolazimo do gotovo apsurdne situacije: država daje novac državnom preduzeću da kupi vozila, a građanima ponosno saopštava koliko je električnih automobila subvencionisala.

Snažna nacionalna infrastruktura je sastavni deo elektrifikacije mobilnosti.

Subvencije ne smeju da budu lutrija

Srpski model dodatno opterećuju neizvesnost raspoloživih sredstava i čekanje na administrativno odobrenje.

Od 2026. godine prijavljivanje jeste elektronsko, a rok za podnošenje zahteva produžen je do 1. decembra, ali to ne rešava suštinski problem nedovoljnog budžeta i neizvesnosti prilikom kupovine.

Građaninu koji planira nabavku automobila mnogo je važnije da unapred zna da li može da računa na 5.000 evra nego koliko je državnih saopštenja objavljeno o zelenoj tranziciji.

Električni automobil se ne kupuje od danas do sutra. Potrebno je izabrati model, obezbediti finansiranje, naručiti vozilo i sačekati isporuku. Ako kupac ne zna da li će subvenciju dobiti, državna pomoć gubi veliki deo svog smisla.

Za prodavca, je takođe nepouzdana i spora subvencija i prazan budžet kamen oko vrata jer usporava realizaciju prodaje čekajući mesecima da se najavljena subvencja „dogodi“

Hrvatska je očigledno prepoznala da se tržište ne razvija podsticanjem kupovine najskupljih automobila, nego približavanjem električne mobilnosti prosečnom kupcu.

Kada se zelena tranzicija svede na statistiku

U Srbiji se o elektromobilnosti govori mnogo, često na konferencijama i ispraznim panelima na kojima se iznova ponavljaju iste fraze o održivosti, zelenoj energiji i budućnosti transporta.

Međutim, kada dođe trenutak da se te ambicije pretoče u konkretne podsticaje, shvatamo ovim mizerije. Država za čitavu godinu izdvoja iznos kojim se u ozbiljnijoj evropskoj ekonomiji teško može finansirati čak i jedan veći program elektrifikacije poslovnog voznog parka jedne veće kompanije.

Hrvatski model pokazuje jasniju nameru da električni automobil postane dostupan širem krugu građana.

U Srbiji se još uvek stiče utisak da se elektromobilnost podstiče prvenstveno radi ispunjavanja administrativnih ciljeva.

I šta je nama činiti? Rupa na saksiji je davno otkrivena, pa da primenimo tu logiku i na subvencije. Srbija ne mora da kopira Hrvatsku, ali bi konačno mogla da preuzme nešto od njene logike. Više novca za građane i mikro i malu privredu, jasni cenovni kriterijumi, predvidljivi rokovi i odvojeni fondovi za državna preduzeća.

Jer sa milion i po evra početnog godišnjeg budžeta teško je govoriti o ozbiljnoj elektrifikaciji jednog automobilskog tržišta. Još je teže uveravati građane da je to državni prioritet.

Zelena tranzicija ne meri se brojem održanih konferencija i učesnika bez stručnog pokrića, već brojem građana kojima je omogućeno da zaista kupe električni automobil. A po tom kriterijumu, Srbija uglavnom vozi u prvoj brzini. Trenutno je to klasičan ler pod ručnom. Još nismo krenuli u rikverc ali sve je spremno za to, jer ne zaboravimo Hrvatska je punopravan član EU sa kojom deli i sve evropske vrednosti pa i elektrifikaciju. Nama Evropa po svemu sudeći ne treba. Dovoljan nam je i balkanski bluz na dizelašu starom 15 godina.

Miodrag Piroški

BONUS VIDEO: SVI BENEFITI MALOG ELEKTRIČNOG AUTOMOBILA