Šta smo za 2.500 kilometara do Malmea naučili o Evropi: Zašto sever masovno vozi bicikle!?
Kada smo krenuli na put prema krajnjem severu Evrope, cilj nije bio samo da stignemo „terajući točak“. Želeli smo da usput osetimo gradove, upoznamo ljude i proverimo kako zaista izgleda svakodnevni život u zemljama koje se često navode kao primer održive mobilnosti.
Zato smo, pored kampera, poneli i dva električna bicikla, Stormrider i Stradale. Preuzeli smo ih u Agromarketovoj prodavnici u Beogradu, iz koje smo jedva izašli.
Ko voli bicikle, baštensku opremu ili boravak u prirodi, lako će tamo izgubiti pojam o vremenu. Mi smo, ipak, tačno znali po šta dolazimo i kuda idemo, jer smo želeli da svaki grad upoznamo iz perspektive koju automobil nikada ne može da pruži.
Već posle nekoliko dana putovanja postalo nam je jasno da smo doneli odličnu odluku. Bicikl je ovde osnova mobilnosti. Ako postoji zajednička nit koja povezuje Poljsku, Dansku i Švedsku, onda to nisu samo uređeni putevi, mostovi ili saobraćajna kultura. To su bicikli.
Hiljade bicikala prolaze ulicama od ranog jutra do kasne večeri. Voze ih studenti, poslovni ljudi u odelima, roditelji koji voze decu u vrtić, penzioneri, dostavljači i turisti.
Posle nekoliko dana shvatite da bicikl na „severu“ nije rekreacija niti hobi. On je sastavni deo svakodnevnog života i potpuno ravnopravan automobilu
Posebno mesto zauzimaju električni bicikli.
Dok se u Srbiji još vode rasprave da li ih treba dodatno opterećivati propisima, zemlje severne Evrope godinama sistematski rade na elektrifikaciji nacionalne flote. Električni automobili, autobusi, dostavna vozila i električni bicikli deo su iste strategije čiji je cilj jednostavan, da građani za svako putovanje biraju prevoz koji je najpraktičniji, energetski najefikasniji i najprijatniji.
Gradovi su tiši, vazduh je čistiji, a ljudi deluju opuštenije
Najlepše delove svakog grada otkrili smo upravo na biciklima. Zastanete kada vam pogled privuče stara luka, skrenete u malu ulicu koju automobil nikada ne bi pronašao, sednete na obalu mora ili reke, popijete kafu i nastavite dalje svojim ritmom. Tada grad prestaje da bude destinacija i postaje iskustvo.
Biciklističke staze po pravilu su šire nego pešačke. Između njih gotovo da nema visokih ivičnjaka, pa se potpuno prirodno kreću biciklisti, roditelji sa dečjim kolicima i osobe u invalidskim kolicima. Na svakom koraku vidi se da je neko razmišljao o čoveku i njegovom kretanju, a tek onda o automobilima.
Poseban utisak ostavlja odnos gradova prema vodi. Umesto betonskih ograda, uređeni su drveni platoi na kojima ljudi sede, čitaju, kupaju se ili jednostavno gledaju u more. U zemlji u kojoj lepo vreme traje kratko, svaki sunčan dan koristi se do poslednjeg minuta, a grad svojim stanovnicima omogućava da u njemu uživaju.
I onda shvatite još jednu važnu stvar. Razvijeni gradovi nisu nastali slučajno. Oni su rezultat dugoročnih odluka u kojima je kvalitet života bio važniji od broja saobraćajnih traka.
Posle prvih 2.500 kilometara snimanja letnje epizode Vrelih Guma više ne razmišljamo samo o automobilima koje smo vozili, potrošnji ili punjenju baterija. Mnogo više razmišljamo o tome kako su pojedini gradovi uspeli da naprave prostor u kojem automobil, bicikl i pešak ne vode svakodnevnu bitku, već sasvim prirodno dele isti grad.
Možda je upravo to najveća lekcija ovog putovanja.
Civilizacija se, na kraju, ne meri brojem konjskih snaga niti visinom zgrada. Meri se time koliko je jednostavno običnom čoveku da stigne na posao, odvede dete u školu, prošeta pored mora ili sedne na bicikl i bez stresa prođe kroz svoj grad.
Lidija Piroški
