Bajkerska ekspedicija by Zorjana

Gradić od 6.500 stanovnika u Severnoj Dakoti po imenu Sturgis svake godine početkom avgusta doživljava pravu invaziju od preko pola miliona motociklista, u trajanju od 10 dana. “Sturgis Motorcycle Rally” osnovan je 1938. godine i predstvlja najveće globalno okupljanje ljubitelja klasičnih američkih marki motocikala. Ukoliko sebe doživljavate kao prekaljenog bajkera ili bajkerku – Stugis je mesto hodočašća.  Uistinu, lako je amerikancima, oni su tu blizu. 

Celodnevna zabava punih 10 dana

Naravno tokom održavanja relija epicenter motoraških dešavanja seli se i u okolna mesta. Za turistički deo kolača otimaju se gradići Deadwood, Keystone, Caster i Hill City. Sva ova mesta ostalih 355 dana u godini egzistiraju u stanju poput klinički izazavane kome. Ironično, jedino Deadwood ima vitalna turistička dešavanja zbog svoje istorijske veza sa periodom “Zlatne groznice”.

Ovi gradići, ili vam sela i varošice od 500 do 1700 stanovnika, imaju dakle tokom avgusta celodnevne parade od trideset do pedest hiljada motocikla.  Tokom završnog vikenda drumovima regije prolazi i po par stotina hiljada dvotočkaša! 

S obzirom da se događaj odvija u više gradova, svako ima mogućnost da bira kako želi da provede dan. Kaže se da u Sturgis dolaze dve vrste bajkera. Prvi dolaze zbog predivne planinske vožnje u oblastima Black Hills i Mount Rushmore. Oni drugi dolaze zbog provoda koji je naravno prepun alkohola, droge, seksa i svih mogućih bahanalija.

Posetioci ponavljači tačno znaju u kojem kampu ih očekuje kakav vid zabave. Ponekad vredi oslušnuti glassine. U suprotnom nema opravdanja tipa “nismo znali”. Ove godine u jednom kampu je nastupao i ZZ Top. Lista izvođača u prethodnim godinama više liči na kuću slavnih rokenrola. Ove godine goste su teškim gitarskim zvukom uveseljavali Skid Row, Styx, Dee Snider i George Thorogood.  A da se ukus publike meša i menja potvrđuje i nastup Snoop Dogg-a. 

Vredi napomenuti da  cene hrane po restoranima i marketima usled ovog dogadjaja nisu skočile. Sa druge strane, cene smeštaja su troduplo porasle.

Tako da za veliko pivo treba da izdvojite 6 dolara. Hamburgeri sa masom priloga izbaciće vam 10 do 15 američkih dolara iz novčanika.  Ukoliko želite da jedete u stilu lokalaca, tradicionalani restorani nude odreske po prosečnoj ceni od 20 do 30 dolara za porciju. Napojnice su obavezne. 

Gosti su smešteni svuda u kampovima, hotelima, po privatnim smeštajima… Ono što je najinteresantnije jeste što mnogi stanovnici Sturgisa iznajmljuju i svoja dvorišta, i to deo po deo. Postoji i varijanta da se pošalju stvari do kampa putem UPS-a ili neke druge kompanije, kako motori u dolasku ne bi bili pretovareni.  Porodični bajkeri dolaze u kamperima sa motorima na prikolicama, a voze samo poslednjih nekoliko milja, ne bi li u velikom stilu “ujahali” u Sturgis. 

Naočare glavu čuvaju, a kaciga frizuru kvari

Bezbednost mora biti na visokom nivou ako se uzme u obzir o kolikom broju ljudi je reč i koliko im alkohola stoji na raspolaganju. Interesantno je da po zakonu vozači motora ne moraju da nose kacige nego samo naočare  tj “eye protection”. Recimo, ako krenete iz kampa sa kacigom na kojoj nije spušten vizir eto kazne od par stotina dolara. A ukoliko policija utvrdi da je neko seo na motor pod dejstvom alkohola –  prespavaće u pritvoru.  

Kupujmo domaće

Očekivano, 98% motora su Harley Davidson. Jedan drugar koji je išao sa nama je vozio Hondu VTX 1800, kojih je bilo zaista malo. Zapravo, pored neizbežnih  Harley-a , našao se i po koji Victory, Indian, BMW i naravno povremeno neki zalutali dvotočkaš “Made in Japan”.

Zahvaljujući članovima koje moto klub “Čoper – Srbija” ima sa one strane bare, dobila sam priliku da na Stugisu vozim Harley Davidson Road Glide Ultra (2012 godište). Ovom prilikom zahvaljujemo se mister Bojanu Sokoloviću, koji je bio naš domaćin i organizator na ovom putešestviju.

Bajkerima iz Srbije koji dolaze avionom preporučila bih varijantu iznajmljivanja motocikla.  Cene se kreću oko 100 dolara za dan + osiguranje. 

Boje su u nama

Kako izbeći netrpeljivost imeđu čalnova pojedinih klubova, posebno ako se zna da ovakav dođaj nikako ne propuštaju ni ekipe poput “Hell’s Angels”? Pravilo u Sturgisu je da se u lokale ulazi bez prsluka tj. boja, ili sa prslukom okrenutim na naličje kako se boje kluba ne bi videle. Problema u vezi održavanja javnog reda i mira gotovo da nema.  Zaista nisam primetila nikakav vid klupske razdeljenosti, jer manje više svi su došli da uživaju i da se druže.

Amerikancima je bilo vrlo interesantno kada su videli boje “Čoper kluba Srbija”, a primetila sam i da je mnogo ljudi pokušavalo da pročita šta piše. Neki su mislili da je u putanju bajkerski klub iz Rusije, a bilo je ljudi koji su prišli i pitali odakle smo i šta to tačno piše.

A što se tiče tzv “javnog morala” stvari stoje daleko opuštenije.  Bez obzira na to što sam dugo boravila na Tajlandu koji je zaista prepun raznih seksualnih sloboda i neobičnosti, na Sturgisu sam imala priliku da vidim gomilu mladih, pa i starijih žena koje šetaju ulicom u toplesu sa body paint-om bez obzira na izgled svojih grudi, bile one male velike, dugačke…

Klasični turizam

Savezna država Južna Dakota je veoma lepa, naročito planinski predeli i nacionalni parkovi oko Sturgisa. U blizini se nalazi i  država Wyoming. Tu se može videti Devils Tower, još jedna turistička atrakcija pored Mount Rushmore, Black Hills, Badlands National Park, Custer Natioal Park. Interesantan je spomenik poznatom indijanskom poglavici “Crazy Horse Memorial” (Memorijal Ludog Konja), koji su počeli da prave još 1948. godine klešući stenu. 

Na Sturgisu smo svakog dana prelazili oko 150 milja, jer smo prvenstveno došli zbog vožnje po ovim predivnim predelima.

To je bilo sasvim dovoljno da se obiđu sva važna mesta u okolini. Gorivo u ovom delu SAD nije za pohvalu. Ima najviše 93 oktana, što je znatno slabije u odnosu na gorivo po Evropi pa čak i u Srbiji (zvanično).

U jednom od kampova sam imala priliku da popričam sa Davidom Uhl, tipom koji važi za najznačajnijeg likovnog umetnika u moto kulturi. Srela sam i Betsy Huelskamp koja je jedna od ženskih ikona moto priče. Nas dve smo zapravo drugarice na FB duži niz godina i ona me je prepoznala i prva se javila, što je mene ostavilo bez texta. Lepo smo se ispričale, ona jednostavno pleni svojom energijom bez obzira što je prešla šezdesete. 

Kako god bilo, Sturgis je mesto optimalnog miksa bajkerskog skupa, road tripa, sjajne muzike, zanimljivih ljudi, i još po nečega.  Jednom rečenicom – Nešto što se mora videti, jer ovaj tekst je samo bledi odraz stvarnih događaja.

Za Vrele gume iz Sturgisa:  Zorjana Kanjuga