U ime radnika i seljaka
Čime su se „drugovi“ vozili na prvomajske parade?
Lenjin i članovi politbiroa imali su na raspolaganju 15 automobila Rolls Royce Silver Ghost, od kojih su neki bili posebno opremljeni za rusku zimu
Oni što kleveću i lažu često su tvrdili kako komunističke vođe svojim skupim automobilima, avionima, lovačkim kolibama od minimum 300 kvadrata, proveravaju kako je to živeti u real-socijalizmu, sve zarad toga da bi nas u isti što bolje vodili. Zbog takvog revizionističkog i anarho-liberalnog delovanja, oni koji su prozivali istaknute drugove, često su prevaspitavani radom na čistom vazduhu negde u blizini Arktičkog kruga.
Zato, drugovi i drugarice, svestan da na sledećem partijskom sastanku mogu biti oštro kritikovan, izlažem sledeći ekspoze sa temom „Šta su vozili DRUGOVI“:
Vladimir Iljič Lenjin
Vođi Crvene revolucije dopao je nezahvalan istorijski zadatak sprovođenja u delo teoretskih misli Marksa & Engelsa. U prvim danima Sovjetskog Saveza, formirali su državu radnika i seljaka ali i izvezli revoluciju u Mongoliju, pa nije bilo vremena da se pravi nacionalna auto industija. Članovima politbiroa u tim teškim vremenima bili su potrebi pouzdani automobili, pa je zato 1921. godine iz Engleske nabavljeno ni manje ni više nego 15 komada Rolls-Royce Silver Ghosta, od kojih su neki bili posebno opremljeni za rusku zimu.
Staljin je zavoleo „Packarde“ posebno nakon što se uverio u kvalitet oklopljenog izdanja „Super 12“ koje ga je štitilo od izliva ljubavi sunarodnika
Staljin
Što se tiče druga Josifa Visarionoviča Staljina, najstarije fotografije pokazuju da je sovjetska auto industrija u njegovo doba već bila u punom pogonu. Veliki „gazda“ je na raspolaganju imao predsedničku limuzinu iz fabrike koja je nosila njegovo ime (ZIS – Zavodi Imena Staljina). Fotografija prikazuje druga Kobu (Staljinov nadimak) uz ZIS 101 iz 1936. godine. U „Pravdi“ je čak objavljeno da je postojala sportska verzija (oba primerka) koja je zahvaljujući performansama motora od 140 KS mogla da pojuri i do 180 km/h.
I već kada smo pomislili kako je Staljin bio besprekoran partijski rukovodilac, on se ipak odlučio sa se povinuje poslovici „Packard glavu čuva a šubara je kvari“! Zapravo, Staljinova naklonost prema automobilima američke kompanije „Packard“ postala je gotovo obožavanje. Sve se završilo tesnim rodbinskim vezama između ZIS-a 110 iz 1945. i predratnog „Packarda Super Eight“. Po jednoj verziji priče, mašine za prozvodnju ovog modela stigle su u SSSR kao oblik ratne pomoći američkih saveznika.
Po drugoj, mnogo egzotičnijoj varijanti, Staljin je zavoleo „Packarde“ posebno nakon što se uverio u kvalitet oklopljenog izdanja „Super 12“ koje ga je zaštitilo od nekoliko atentata. Zato je po njegovom nalogu „prekopiran“ model „Super Eight“, koji je do polovine pedesetih bio standardna limuzina visokih sovjetskih zvaničnika i lidera nekih bratskih komunističkih zemalja.
Drug Tito je voleo najskuplje automobile i nije ih skrivao. Koristio je neutvrđeni broj modela Rolls Royce, Packarda a najpoznatiji njegov automobil je svakako Mercedes Pullman 600
Drug Tito
U posleratnom periodu, pre 1948. godine, drug Tito viđan je isključivo u ZIS-u 110. Nakon 1948. izgleda da se nije prijatno osećao u automobilu koji nosi ime Staljina, pa je odlučeno da se i u tom smislu kaže odlučno „NE“ sovjetskom vođi! Tako su se u voznom parku najpoznatijeg mašin-bravara svih vremena, našla dva Rolls Roycea i neutvrđen broj Cadillaca. Ipak, drug „Stari“ ostao je urezan u kolektivnom sećanju omladinaca i omladinki, naroda i narodnosti SFRJ na zadnjem sedištu Mercedesa 600 Pullmana.
Među gastarbajterima iz okoline Štutgarta, još uvek je aktuelna urbana legenda da je tokom proizvodnje kontingenta za SFRJ, kraj montažne trake redovno dežurao pripadnik UDB-e, kako se u dodatnoj opremi ove limuzine ne bi kojim slučajem našlo nešto čime bi se ugrozila bezbednost Tita, najvećeg sina nekadašnje Jugoslavije.
Kineski lideri
Mercedes 600 Pullman, bio je i prevozno sredstvo visokih kineskih zvaničnika iako od 1958. do 1981. godine proizvodio poseban domaći model za partijsku elitu. Reč je o automobilu Hongqi, koji je inspirisan dizajnom i tehničkim rešenjima Chryslera iz 1955. U nekadašnjoj jugosferi osmeh će izazvati podatak da Hongqi („hongći“) u prevodu znači „Crvena zastava“.
Čehoslovačka
Tatra je u važila za trećeg najstarijeg proizvođača automobila u Evropi posle Mercedesa i Peugeota. Tako su vođeni tim podatkom, češki rukovodioci odlučili da menjaju vozni park! Na jednom partijskom sastanku jednoglasno su odlučili da državničke limuzine uvezene iz SSSR ništa ne valjaju, i da „kupuju domaće“. Prema tome, što je više pozicioniran drug, sledi mu noviji model Tatre, ali zato svaka sa večitim vazdušno hlađenim V8 motorom.
I posle svega Packard
Svojevremeno smo na stranicama našeg magazina objavili priču o gašenju „Packada Caribbean“ 1956. koja je vezana sa početkom proizvodnje GAZ-a M13 zvanog Čajka 1959. godine. Kako god bilo, ovi automobili bili su osnovno prevozno sredstvo Nikite Hruščova i njegovog naslednika Leonida Brežnjeva. Međutim, Muzej klasičnih automobila u Rigi u Letoniji, poseduje materijalne dokaze da je Leonid Brežnjev, preferirao i neke druge automobile osim Čajki.
Brežnjev kao istinski komunistički lider bio je čovek iz naroda, a promili votke u krvi mereni su tada drugačijim aršinima. Sa sve lutkom nalik na Brežnjeva za volanom u Rigi je izložen slupani Rolls Royce Silver Shadow. Automobil je ostao teško havarisan, pre svega zbog činjenice da je u Moskvi 1980. bilo teško naći ovlašćeni Rolls Royce servis.
Iako se vozio u RR, Brežnjev je „preporučio“ Čajku svim liderima širom Varšavskog pakta. Prema pravilniku o upotrebi službenih vozila, recimo u Mađarskoj, ovakav automobil sa automatskim menjačem na dugmiće, sledovao generalima u vojsci ili miliciji a u civilstvu dekanima fakulteta i istaknutim direktorima najvećih državnih fabrika.
Mali izuzetak bio je prvi čovek istočne Nemačke Erih Honecker. U njegovoj specifičnoj situaciji, bilo mu je nemoguće da se vozi u Mercedesu. Sa druge strane drug Honeker, nije baš želeo da sveizražena ljubav između DDR i SSSR bude baš tako očigledna, pa Čajke, takođe nisu dolazile u obzir. Kao pomirljivo rešenje nametnula se kombinacija Volvo – Citroen.
Kuba i Severna Koreja
Vozni park na prijateljskoj i nesvrstanoj Kubi često opisuju kao uspomenu na američke automobile iz četrdesetih i pedesetih, sa mnogo Volgi, Lada i Moskviča dodatih da začine miks. Ne zna se pouzdano iza kojeg američkog industrijalca je nakon revolucije ostala Alfa Giulia, ali je poznato da se u njoj često vozio Fidel Castro lično.
Fotografije sa dočeka Eriha Honekera i Mihaila Gorbačova u Havani, dokazuju da je kabriolet ZIL 111G, inspirisan Mercury modelima iz ranih 60-ih bio ključno pardano vozilo. Pažljiviji čitaoci primetiće da se fabrika automobila vratila svom starom imenu „Zavodi imena Lihačenka“.
Što se tiče Severne Koreje, jednog od poslednjih bastiona socijalizma, mnogo toga u vezi sa tom državom obavijeno je velom službene tajne, pa i spisak reprezentativnih limuzina. Ipak, šta se sve nalazi u garažama državnih službi, postalo je evidentno na sahrani Kim Džong Ila, tj. „dragog vođe“, kako mu je glasila zvanična titula. Raznoliku povorku službenih limuzina predvodio je Lincoln iz 1976.
Hladnoratovske performanse
Tajne službe SSSR-a posebno čuveni KGB, imao je posebnu ediciju vozila za svoje potrebe.
Pogađate, to je GAZ M21 Volga. Teorijski to je bio najluksuzniji automobil koji je sovjetski radni čovek mogao da kupi. Ipak, to ne znači da je na putevima vladala ravnopravnost i jednakost. Od 1962. godine limuzina GAZ M21 Volga proizvedena je u svega 603 primerka sa 5,5 L V8 motorom. Dobila je naziv „dogonjaka“ , u slobodnom prevodu, automobil za poteru. Ova Volga se nalazila isključivo u službi devetog direktorata KGB-a. Zvanično, korišćena je za pratnju državničkih limuzina. Sa druge strane, to je bio nabrži auto u SSSR, tako da je neprijatelji države nisu imali šanse da mu umaknu.
Sve u svemu partijski rukovodioci su imali više nego dvojne standarde, kojima su ako nikome drugom, bar sebi omogućili da uživaju u blagodeti društvenog uređenja kojima su stremili. Što bi rekli teoretičari marksizma, da je socijalizam evoluirao u svoj ciljini oblik komunizam, svi bi jednog dana vozili ovako lepa kola, a radili koliko nam prija!
I naravno, lizing kuće ne bi postojale! A to je već nešto!
S.F.S.N !
Referat podneo: Miroslav Schossberger – Soko
Prilagodio: Miodrag Piroški – Španac
Cenzurisao: Pavle Barta – Ilija Čvorović
Na internet kurirski odneo: Zoltan Balzam – Uča
