Fordovi skandali – Priča br. 2

Pinto piromanija

U nastavku feljtona o Fordovim skandalima iz 70-ih donosimo još jednu priču koja je svoj epilog takođe imala na sudu. Da li je pravda zadovoljena i da li se išta izmenilo u odnosu velikih kompanija prema pojedincu procenite sami

Napori američkih proizvođača automobila da proizvedu domaći odgovor na modele C segmeta uvežene iz Evrope i Japana traju još od kraja 50-tih godina 20. veka. Početkom 70-tih izgledalo je da su urodili plodom. AMC predstavlja model Gremlin, Chevrolet izdanje Vega, a Ford dopadljiv sedan a zatim hečbek po imenu Pinto.

Od samog početka bilo je jasno da će Pinto biti bestseler. Projekat je realizovan za vreme korporativne vladavine Lija Jakoke. Proverene pogonske grupe iz evropskog modela Ford Escort, originalan dizajn Roberta Edišuna, cena u prihvatljivoj zoni do 2000 dolara za bazni model. Upeh je bio fenomenalan: 3,1 milion primeraka za 9 godina porizvodnje, više nego Gremlin i Vega zajedno! Pinto bi verovatno dospeo u panteon slavnih automobila Forda zajedno sa modelom T i Mustangom , da nije bilo jednog detalja… prilično opasnog za zdravlje vozača.

Tabloidi napadaju 
Godine 1977. senzacionalistički, levo orijentisan magazin „Mother Jones“ objavljuje uznemirujući članak prema kome kompanija Ford krije činjenicu da je Pinto sklon da se zapali pri sudaru otpozadi.

Rezervoar Pinta, kao i mnogih američkih automobila u to vreme, bio je smešten između zadnje osovine i branika. Pri sudaru otpozadi, grana koja vodi od poklopca do rezervoara znala je da se odlomi. Takođe, delovi diferencijala su u takvoj situaciji često mogli da probuše sam rezervoar. Jak udar otpozadi mogao je dovesti i do toga da se vrata zaglave, pa su putnici ostajali zarobljeni zapaljenom vozilu.

Užas: Ford Pinto je proizvođen bez dela od 11$ koji sprečava zapaljivanje rezervoara u sudaru otpozadi!

Nacionalni institut za bezbednost na putevima (NHTSA) je sprovodio je istragu nad Pintom još od 1974. Broj od 54 smrtna slučaja, 27 zbog paljenja rezervoara, i 27 zbog problema sa menjačem, još uvek su bili ispod kritične mase za naređivanje opoziva.

Međutim, u članku „Mother Jonesa“ je bilo nešto mnogo više uznemirujuće a ušlo je u istoriju kao:

Pinto memo
U popularnoj kulturi i urbanim legendama često je prisutna priča, prema kojoj je memo kružio Fordom, u kome je pisalo da se proizvođaču više isplati da se pojedinačno tuži na sudu zbog stradanja u požarima Pinta, nego da opozove automobile i ispravi grešku.

Brojke: Korekcija koja bi rezervoare učinila bezbednima iznosila je 11 dolara po vozilu. Da se fabrika odlučila da to uvede u serijsku proizvodnju, to bi pored Pinta obuhvatilo ukupno 12,5 milona vozila, što je trošak od 137 miliona dolara.

Ford je prosečnu isplatu odštete za smrt u požaru nakon sudara procenio na 200.000 dolara po osobi. Po najgorem scenariju, 180 ljudi je preminulo usled požara, što uz dodatne troškove bi Ford koštalo „samo“ 49 miliona dolara.

Ford 1978. pokreće akciju opoziva Pinta. U dilerskim servisima ugrađuje se plastično ojačanje na grani za punjenje rezervoara kao i ojačanje oko moguće tačke udara delova diferencijala.

U odbranu Pinta
1991. kada se medijska hajka na Pinto malo stišala, stručnjak za pravnu tematiku u automobilskoj industriji, Geri Švarc, objavljuje svoj nezavisni izveštaj. Prema njegovim navodima broj od 180 slučaja stradanja u požaru bio je preuveličan. Čak ni NHTSA nije bila u stanju da dokaže da je više od 27 fatalnih ishoda direktna posledica konstrukcione greške rezervoara. Imajući u vidu da je analiza iz 1977. vršena nakon 2,5 milona proizvedenih primeraka, to čini broj stradanja relativno malim. Švarc je tvrdio da kompanija kao što je Ford svesna negativnog publiciteta koju bi imao eventualni stav da im se više isplati da se ide na sud, od slučaja do slučaja, umesto da se unesu potrebe izmene direktno u proizvodnju.

137 milona dolara koliko bi koštalo da se od početka Pinto i druga vozila proizvode sa zaštitom na rezervoaru, danas iznosi oko milijardu dolara. Upravni odbori mega kompanija poznati su po sklonosti ka ekstremnoj štednji. U njihovoj prirodi je da ne žure da odreše kesu svaki put kada neki inženjer ponudi scenario katastrofe. To se pre svega odnosi na činjenicu da je broj tragičnih ishoda u prvim godinama proizvodnje bio ispod nivoa da bi se sa sigurnošću moglo tvrditi da je reč ozbiljnoj konstrukcionoj grešci. Švarcov statistički pristup čas sugeriše da je broj smrtnih slučajva u Pintu bio u rangu sličnih automobila tog vremena.

Kontroverza ne posustaje
Ipak na ljudski život jednostvno je nemoguće, a i prilično neetički zadenuti nalepnicu sa cenom. Po nekim izvorima, Ford je još ranih sedamdesetih testirao Pinto u serijskoj varijanti i onoj sa ojačanjima na rezervoaru. U simuliranim sudarima otpozadi serijski modeli su redovno završavali u plamenu. Činjenica da su u Fordu, prema ovim navodima, bili svesni problema, uz inkriminisani memo, čini Pinto neugodnom epizodom u istoriji ovog proizvođača automobila.