Vodimo vas kroz hronologiju klasičnog MINI automobila
MINI je oduvek bio brend automobila jedinstvenih po svom dizajnu i “go-kart” osećaju u vožnji. I danas je to pravi „trendeseter“, a u svoju gamu je nedavno uveo i prvi potpuno električni model. Danas vam donosimo priču o nastanku i važnim godinama u Mini istoriji.
Počeci
U februaru 1952. godine Britanska korporacija automobila (BMC) nastala je spajanjem kompanije Austin Motor i Nuffield Organizacije (Morris). Sedište se nalazilo u industrijskog zoni Birmingema, Longbridge-u. Godine 1956. započet je razvoj klasičnog Minija.
Usred Suecke krize, u novembru 1956. godine, automobilski inženjer i dizajner Alek Isigonis dobija zadatak od predsednika BMC kompanije, Leonarda Lorda, da dizajnira mali automobil sa pogonom iz postojeće proizvodne serije koja već postoji – motorom serije A. BMC mu je izdao sledeće smernice: mnogo prostora unutra sa minimalnim dimenzijama spolja, sedišta za četiri putnika, besprekorne vozne karakteristike, ekonomičnost u potrošnji goriva i povoljna cena.
Devet meseci kasnije nakon probne vožnje prototipa KSC9003, Leonard Lord odobrio je konstrukciju Minija (naziv projekta: ADO15) kojeg je pokretao motor od 850 ccm. Automobil je nazvan „Orange Box“ zbog svoje boje. Samo dve godine i devet meseci nakon što je Isigonis dobio zadatak za razvoj urbanog malog automobila, 26. avgusta 1959. godine, Mini je i javno predstavljen.
Od samog početka, javnost je mogla da se upozna sa dva nova Mini modela: Morris Mini-Minor i Austin Sedam. Ova dvostruka premijera dva skoro identična četvoroseda je, naravno, bila pripisana širokom asortimanu marki koje je nudio BMC na tržištu, ali je takođe bila vrlo simbolične prirode.
Morris Mini-Minor i Austin Sedam, koji su se razlikovali isključivo po rešetki hladnjaka, kapama točkova i boji karoserije, pokretani su četvorocilindričnim motorom postavljenim poprečno u prednjem delu, koji je isporučivao maksimalnu snagu od 34 kS sa svojh 848 kubnih centimetara radne zapremine.
Performanse oba modela su bile identične, kao i kapacitet prtljažnika od 195 litara koji se nalazio u zadnjem delu vozila. Svi su bili oduševljeni izdašnim raspoloživim prostorom, efikasnim, ali i snažnim motorima, stabilnošću na putu i udobnim ogibljenjem koje je ovaj novi kompaktni gradski automobil nudio.
Vesele šezdesete
Od samog početka smatrano je da klasični Mini ima sjajan trkački i reli potencijal. Nekoliko nedelja nakon njegovog predstavljanja, Daniel Richmond, inženjer koji je vodio „Downton Engineering Works“, stvorio je Downton verziju modela Austin Sedam. Ovaj eksperiment pokazao njegov potencijal da bude i trkački takmičarski automobil.
Ubrzo, Mini je korišćen u klupskim disciplinama, kao i u kružnim trkama. Prvi veliki uspeh dogodio se 1961. godine, kada je John Whitmore iz tima Don Moore odneo pobedu na Britanskom „Saloon Car“ šampionatu (danas poznatiim kao „British Touring Car Championship“) u Austin Sedam modelu sa 850 ccm.
U januaru 1960. godine, prva varijanta klasičnog Minija ulazi u proizvodnju kao dostavni kombi, a javnosti je predstavljen u junu 1960. godine. Kombi se takođe prodavao pod brendovima Austin i Morris. Modeli su nazvani Austin Seven Van i Morris Mini-Van.
Iste godine, polazeći od konstrukcije kombija sa zatvorenim bočnim panelima, BMC je predstavio verziju Mini-ja sa staklenim prozorima okolo, kao i sa dvoja zadnja vrata. Austin Seven Countryman i Morris Mini-Traveller plasirani su pod markama Austin i Morris sa potpuno istim tehničkim karakteristikama i predstavljeni su zvanično u septembru 1960. godine.
Prvi Mini Pick-up lansiran je na tržište kao dodatno dostavno vozilo uporedo sa Mini Van-om u januaru 1961. godine. Poput modela Saloon, Van i Estate, Pick-up se takođe prodavao pod robnim markama Austin i Morris, kao Austin Seven Pick-up i Morris Mini Pick-up.
Vrlo posebna varijanta Mini modela, više od bilo koje druge predodređena da stvori legendu o klasičnom Miniju pojavila se u septembru 1961. godine. Mini-Cooper sa nazivom projekta: ADO 50. Automobil je na tržište plasirao BMC, kao Austin Seven Cooper i Morris Mini-Cooper.
Inače, John Cooper, poznati inženjer i proizvođač sportskih automobila koji je bio blizak prijatelj Aleka Isigonisa, prepoznao je sportski potencijal ovog malog automobila već od samog starta, kada su se na stazi pojavili prvi prototipi. Dobio je podršku top menadžmenta BMC-a da razvije malu seriju od 1.000 jedinica Mini Cooper-a sa agregatom pojačanim na 1000 ccm i maksimalnom snagom od 55 kS.
Oktobra 1961. godine, još dva Minija ugledala su svetlost dana. Volselei Hornet i Rilei Elf. Dakle, sada su još dva BMC brenda uspela da iskoriste koncept klasičnog Minija. Oba modela ponosno su nosila svoj poseban izgled kroz jedinstvene rešetke hladnjaka, prošireni prtljažni prostor i krila sa zadnje strane.
Verzija Mini-Cooper od 997 ccm stigla je u januaru 1962. godine bazirana na Austin/Morris Mini-Cooper-u. Motor od 70 kS doneo je značajno povećanje snage i učinio ga dostojnim kandidatom za uspehe na reliju. Iste godine, odeljenje za informisanje BMC-a najavilo je da će svi „Austin Seven“ modeli biti preimenovani u „Austin Mini“.
Ohrabreni uspehom Austin/Morris Cooper, još snažniji model lansiran je kao alternativa u martu 1963. godine: Mini-Cooper S. BMC ga je reklamirao pod brendom Austin Mini-Cooper S i Morris Mini-Cooper S.
Mini-Cooper S je razvijen uglavnom da bi učestvovao na trkačkim takmičenjima. Podsticaj za razvoj još snažnijeg automobila opet je došao od John Cooper-a. Motor je imao kapacitet 1100 ccm, 70 kS i razvio ga je John Cooper za upotrebu u Formuli Junior.
Četiri meseca kasnije stigla je i Austin/Morris Mini-Cooper S reli verzija sa 1071 ccm i procenjenih 92 KS, unapređenim kočnicama i naprednom servo asistencijom. Prvim ulaskom u Alpski reli juna 1963. pobedili su Rauno Aaltonen i Toni Ambrose, dobivši titulu vozača Coupe des Alpes. Impresivan početak kratke ali uspešne reli karijere Mini Cooper S.
Usledila je ’64 i ukupna pobeda na čuvenom reliku u Monte Karlu. Uz to, Mini je odneo pobedu u klasi, zajedno sa nagradom proizvođača. Pobednički automobil sa reli brojem 37 i registarskim brojem 33 EJB postao je slavan po povratku u Veliku Britaniju.
Te godine, Mini-Cooper S modelu od 1071 ccm pridružila su se još dva Mini-Cooper S modela: jedan kapaciteta 970 ccm i novi top model sa 1275 kubika. Razlog za uvođenje ova dva nova modela bio je održavanje automobila konkurentnim na automobilskim trkama gde je klasa od 1000 ccm bila važna, kada je reč o međunarodnoj sceni, kao i relijima, na kojima su se mogli koristiti mali automobii do 1.300 kubika.
Mini-Cooperi su dominirali, ne samo na relijima, već i na kružnim trkama, klupskim događajima, pa čak i u autokrosu.
U avgustu 1964. BMC je predstavio još jednu verziju klasičnog Minija, prvobitno zamišljenog za vojnu upotrebu: Austin/Morris Mini Moke, otvoreni četvorosed, koji je bilo predviđeno da ostane u ponudi četiri godine.
„Kućište“ ovog jedinstvenog automobila napravljeno je u praktične svrhe, a karakterisali su ga pod sa širokim bočnim pragovima u obliku kutije, prostor za motor i vetrobran. U slučaju padavina, sklopivi mekani krov nazvan „ragtop“ bar je pokušavao da obezbedi nekakvu zaštitu. Koristeći pogonski sklop i tehničke karakteristike „običnog“ Minija, Mini Moke je postigao određeni uspeh naročito u Australiji i toplim krajevima Sjedinjenih Država.
Od septembra 1964. svi Mini modeli, uključujući Mini-Cooper, bili su opremljeni hidrolastičnim vešanjem, izumom Aleka Moultona. Hidrolastično ogibljenje već je imalo dobre rezultate u modelu Morris 1100 u kome se koristilo od avgusta 1962. godine. Podrazumevalo je da su amortizeri na prednjim i zadnjim točkovima povezani hidrauličnim sistemom koji je usklađivao reakcije prednjeg i zadnjeg dela. Pet godina kasnije većina Minija se okrenula konstrukciji oslanjanja sa gumenim konusom, što je verovatno bilo više iz razloga smanjenja troškova nego bilo kog faktora koji se odnosi na samu vožnju.
Naredne godine ponovljen je uspeh iz Monte Karla, omiljene reli destinacije Mini Cooper S modela. Takođe je i lansiran četvorostepeni automatski menjač kao dodatak u ponudi za klasični Mini.
Od oktobra 1965, italijanski Innocenti je u Milanu počeo da pravi Mini po licenci, u početku isključivo za domaće tržište. Kada je 1972. umro Ferdinand Innocenti, britanski Leyland preuzeo je ovu uspešnu kompaniju i nastavio da je vodi pod imenom Leyland Innocenti SpA. Ukupno oko 450.000 klasičnih Innocenti Minija proizvedeno je između 1965. i 1976.
1966. godine. British Motor Holdings (BMH) stvoren je spajanjem BMC sa kompanijom Pressed Steel i Jaguar Cars (uključujući Daimler, Coventry-Climax, Guy i Meadows) .
Na sajmu automobila u Londonu u oktobru 1967. godine predstavljena je nova Mini serija Mk II. Došlo je vreme za temeljno ažuriranje klasičnog Minija sa promenama posebno u spoljnom izgledu. Mini je sada imao upečatljivu rešetku, veće zadnje staklo i veća zadnja svetla. Male promene su takođe izvršene i u unutrašnjosti,poput restilizovanog volana i drugačijih sedišta. Pored toga, Mini je dobio za 38 kS snažniji agregat, iz povećane zapremine od 998 ccm.
Predstavljanjem serije Mk II u oktobru 1967. godine, oznaka modela „Morris Mini-Minor“ zamenjena je sa „Morris Mini“.
Sledeće godine kreiran je BLMC. Naime, British Motor Holdings Ltd (BMH), nastao spajanjem BMC-a i Jaguara i Leyland Motor Korporacije, koja od ’67 uključuje i marke Rover i Standard Triumph, spaja se u Britanski Leiland Motor Corporation (BLMC). Nova kompanija upisana je u registar preduzeća 14. maja 1968, a Donald Stokes postao je predsedavajući i generalni direktor.
Proizvodnja klasičnog Minija je iz fabrike u Okfordu u celosti je premeštena u Longbridge. Naime, od 1959. godine Mini Saloon modeli su se proizvodili isključivo u Cowley-u (Okford), u početku s motorom od 850 ccm, a od ’67 u proizvodnju su ušli i modeli od 850 ccm i 1000 ccm. Od 1959. do 1961. godine, ovi automobili su bili samo Mini Morris, ali su i Austin verzije proizvođene nakon toga. U periodu od 1959. do 1968. godine u Cowley fabrici je proizvedeno ukupno 602.817 Minija.
Rođenje Mini brenda
Oktobra 1969. predstavljen je Mini Mk III. Nova generacija je dobila radnu oznaku ADO20. Austin i Morris su u potpunosti napušteni kao nazivi brenda, a Mini se od tada prodaje kao zaseban brend. Brojni detalji su se promenili uvođenjem treće generacije Minija. Prednji klizni prozori, tipični za klasični Mini, zamenjeni su staklima sa spuštanjem, na svim modelima, spoljašnje šarke su zamenjene unutrašnjim, a poseban „Mini“ znak sada je ponosno stajao na poklopcu prostora za motor.
Uvođenjem Mini Mk III, British Leyland predstavio je tri nova Mini modela paralelno sa konvencionalnim Mini (850, 1000 i Cooper S limuzinama). Mini Clubman, koji se isporučuje kao Saloon i Estate (koje će zameniti Countriman i Traveller modeli), i Mini 1275 GT (koji će zameniti Mini-Cooper Mk II). Mini Clubman se asortimanu pridružio kao nešto veći model sa malo drugačijim prednjim krajem u odnosu na klasični Mini.
Juna 1971. proizvodnja Mini Cooper S privedena je kraju. Desetogodišnji ugovor o saradnji sa Johnom Cooper-om predviđeno je da traje do tada i nije bilo planova da se produži nakon tog datuma. Zaista, sportski model poput Mini-Cooper S nije se uklapao u planove upravnog menadžmenta o proizvodnji Minija. Tokom deset godina saradnje, proizvedeno je više od 100.000 Mini Cooper (S) modwela i oni su postigli neke od najistaknutijih uspeha Britanije pre svega u svetu međunarodnog moto sporta.
Sledi najuspešniji period u istoriji proizvodnje klasičnog Minija sa 318.475 proizvedenih jedinica samo u 1971. godini.
1975. godine kreiran je BL. Naime, kompanija BLMC je nacionalizovana pod kompanijom British Leyland (BL). Britanska vlada držala je 99,8% akcija, a BMC je „rebrendiran“ u Austin Morris diviziju. Kompanija je kasnije, 1986. godine, preimenovana u Rover Group Plc.
Godine ’76 tržištu je predstavljeno prvo od brojnih specijalnih verzija klasičnog Minija: „Mini Limited Edition 1000“ ili „Limitirano izdanje sa prugastim Mini sedištem Mini 1000“, kako je u saopštenju za štampu iz Leyland-a naznačeno, sa narandžastim prugama na sedištima. Mini je spolja bio prepoznatljiv po zeleno-beloj farbi sa zlatnim trimovima i hromiranim retrovizorima.
Tokom godina, posebna izdanja su bila različita – od sportskih do trendi, od uglednih do svežih. Odabrani modeli: „1100 Special“ (Belgija 1977), „Mini 1100 Special“ (1979), „Mini Sprite“ (1983), „Mini 25“ (1984), „Mini Ritz“ (1985), „Mini designer“ ( 1988), „Mini 30“ (1989), „Paul Smith“ (1998), „Mini Cooper S Touring“ (1999), „Mini Cooper S Sport 5“ (1999) i „Mini Cooper S Works“ (1999).
Između 1980. i 1983. godine raspon modela je na odgovarajući način pojednostavljen, modeli Clubman, Estate, Van i Pick-up napustili su proizvodnju, te je jedini preostali automobil bio klasični Mini sa 1000 kubika zapremine. Ipak, kupci su ostali verni malom, klasičnom Miniju koji je stizao iz fabrike u Longbridge-u.
Od oktobra 1984. godine svi su Miniji bili opremljeni 12-inčnim felnama, produženim spojlerima i kočnicama na prednjoj osovini. Dana 19. februara 1986. godine, petmilioniti Mini sišao je sa proizvodne trake. Time je Mini postao najprodavaniji britanski automobil na svetu svih vremena.
’89 počinje da ser proizvodi E.R.A Mini Turbo od strane kompanije E.R.A. Specijalna ograničena serija bila je opremljena Rover Metro Turbo motorom, zapremine 1275 ccm. Da bi se prilagodio visoko volumenskom Metro motoru, prednji deo Minija je morao biti potpuno redizajniran. E.R.A. Mini Turbo imao je snagu od 94 KS i maksimalnu brzinu od oko 190 km/h.
Iste godine John Cooper je otišao u Rover sa predlogom za novi Mini Cooper od 1275 ccm i postigao dogovor o pokretanju posebnog limitiranog izdanja Mini Cooper-a u julu 1990. godine. Limitirano izdanje od 1.650 proizvedenih jedinica dolazilo je sa belim trakama, oznakama „John Cooper“ i luksuznim trimovima. Mini Cooper postao je redovan proizvodni model od septembra 1990. godine, bez belih traka na haubi, mekog krova, oznaka i lampica. Proizvodnja Minija sa 1000 ccm se završila 1992. zbog rastućih zahteva u pogledu upravljanja emisijama štetnih gasova. Tako su od sada svi modeli dolazili sa 1275 ccm i električnim ubrizgavanjem goriva.
Još jedna nova varijanta klasičnog Minija pojavila se 1991. godine kao najnoviji model u liniji. Ovo je zapravo jedini Mini koji ne potiče iz Britanije, već iz Nemačke- Poput nekih tjunera pre njega, namenski Mini diler u nemačkoj regiji Baden isekao je krov sa klasičnog Minija, pretvorivši automobil u izuzetno atraktivan kabriolet. Suprotno ranijim pokušajima, kvalitet je bio toliko dobar ovoga puta, da je Rover Grupa, sada odgovorna za klasični Mini, odlučila da kupi alate i proizvodnu opremu za Mini Cabrio, koji je od 1993. do 1996. godine bio prodat u otprilike 1.000 jedinica.
U januaru 1994. vanredna skupština British Aerospace Plc (BAe) dogovorila je prodaju svih članica grupe Rover BMW-u. Prema ugovoru o kupovini, BMW je platio BAe-u 80.000 GBP (oko dve milijarde nemačkih maraka u to vreme). U trenutku prodaje, Rover je proizvodio oko 430.000 automobila godišnje i imao 33.000 zaposlenih u četiri fabrike (Longbridge, Cowley (Okfsord), Swindon, Solihull). BMW je prilikom kupovine kompanije prisvojio i niz britanskih motornih marki. Osim brendova aktivnih u vreme kupovine (Land Rover, MG, Rover i Mini), kupljeni su i brendovi Austin-Healey, Morris, Riley, Standard, Triumph, Vanden Plas, Wolseley.
„John Cooper Garages“ kreirao je Mini Cooper S specijalno izdanje, koje je razvijeno uz instrukcije BMW Grupe. Ovo je bilo prvi put tokom 25 godina da se zvanični Cooper S može kupiti nov, a ne kao konverzija. Glavna karakteristika Cooper S-a bila je povećana snaga (86 kS u odnosu na 64 kS). Dodatna snaga i 20% većeg obrtnog momenta dali su Mini Cooper S maksimalnu brzinu od 166 km/h i ubrzanje od 9,86 sekundi do 100 km/h. Spoljašnje karakteristike uključivale su originalne Cooper Racing bedževe na točkovima, lukove točkova u boji karoserije, poklopac rezervoara za gorivo od aluminijuma, ivice na vratima od nerđajućeg čelika sa utisnutim slovima ‘John Cooper’, bočne nalepnice Cooper S, kao i prednje i zadnje „bedževe“.
Oktobra 1996. Rover predstavlja potpuno revidiranu Mini seriju na Salonu automobila u Parizu. Ovo je predstavljalo najradikalnije tehničke promene od početka proizvodnje (hladnjak montiran spreda, vazdušni jastuk, zatezači sigurnosnih pojaseva, grede na vratima, „multi point“ ubrizgavanje goriva sa katalizatorom i povratnom spregom. Nova serija imala je samo dve varijante, Mini i Mini Cooper. Ujedno je lansiran i Sport Pack sa znatno povećanim nivoom opcionih dodataka. John Cooper je ponudio verzije Cooper S i S Works.
Rover je pozvao brojne poznate ličnosti da kreiraju izgled Minija 1998. godine. Paul Smith je dizajnirao prugasti Mini, a Jay Kay iz grupe Jamiroqui kreirao je Jamiromini. Minije su kreirali i David Bowie, Kate Moss, Natasha Caine i dizajner Mark Ward.
’99 Mini je osvojio drugo mesto na takmičenju za „Automobil veka“. „Automobil veka“ bila je međunarodna nagrada koja se dodeljuje najuticajnijem automobilu sveta 20. veka. Proces izbora nadgledala je Globalna automobilska izborna fondacija. Mini je osvojio drugo mesto, iza Forda Model T. Rezultat je objavljen na svečanoj dodeli nagrada 18. decembra 1999. godine u Las Vegasu.
Oproštajna serija Mini Classic lansirana je u aprilu 2000. godine. Sadržala je četiri modela, Mini Classic Seven, Mini Classic Knightsbridge (nije bio dostupan u Velikoj Britaniji), Mini Classic Cooper i top model Mini Classic Cooper Sport. Ova serija označila je kraj ere klasičnog Minija.
Kraj klasičnog Minija
Nakon više od 40 godina proizvodnje koja je obuhvatala 5.387.862 vozila, proizvodnja klasičnog Minija konačno je završena 4. oktobra 2000. Poslednji automobil koji je sišao sa proizvodne linije u Longbridge-u bio je Mini Cooper Sport crvene boje sa srebrnim krovom i prugama na haubi. Taj automobil, sa registarskim oznakama Ks411 JOP, u decembru 2000. godine poslat je u fond britanske automobilske industrije u Gaidon-u.
