Žena zmaj

Treća test varijacija na temu Hyundai Kona prve generacije zaslužuje jedan poseban osvrt. Naše upoznavanje sa Konom počelo je na prošlogodišnjoj međunarodnoj promociji u Piranskom zalivu, gde smo imali prilike da probamo 1.0 i 1.6 benzinske i 1.6 dizel varijante ovog tada potpuno novog modela.

Zatim nam je na test najpre došla najslabija trocilindarska benzinska opcija od 998 cm³ i 120 kS. Ponuda je potom proširena za odličan potpuno električni model od 204 kS i 64 kWh, kojim smo na testu bili prezadovoljni.

Konačno, najbolje od svega toga stiglo je na kraju. Benzinac sa 1.591 kubika, 177 konja, potpuno opremljen u najboljem Ultimate paketu, sa automatskim menjačem i pogonom na sva 4 točka!

Obojeni program

Spreda se naša Kona ništa ne razlikuje od onih prethodno testiranih, osim naravno E verzije. Ako četvore oči uvek bolje vide, šta tek onda reći za 6, odnosno tri para svetala koje ovaj model ima napred? Pored korejskih kosih i glavnih malo buljavih farova, ona gleda malo i razroko sa parom niskih malih svetala za maglu pri dnu. Sve to naravno u LED izvedbama, koja deluju zaista impresivno kako po noći, tako i po danu.

Bočno gledano, Kona je sigurno među najlepšim modelima u kategoriji malih SUV-ova.

Ona je dugačka 4.165 mm, što je apsolutno u skladu sa kategorijom i bliskom joj konkurencijom. EcoSport je neznatno kraći, HR-V i CX-3 malo duži, Captur i Vitara tu negde. Razdaljina između prednjih i zadnjih točkova iznosi tačno 2,6 metara, identično upravo Captur-u.

Naša azijska dama široka je (bez retrovizora) koliko i visoka (oko 156 cm), pa se može reći da je „lakše preskočiti nego zaobići“. To je čini nižom od svih navedenih konkurenata, osim Mazde CX-3. Možda upravo zato i lepšom.

Međutim, rastojanje od tla iznosi solidnih 17 centimetara, što je identično npr. Hondi H-RV, ali i dalje daleko od Captur-a (20 cm) koji je je vodeći u toj kategoriji u klasi malih SUV vozila.

Led zadnje svetlosne grupe kao dodatak Ultimate paketu opreme, jedina su razlika u odnosu na pozadinu na koju smo već navikli i koja je možda najmanje zanimljiv ugao gledanja Kone. Ipak, više puta smo istakli da o ukusima za stražnjice ne treba raspravljati. Na to bi trebalo dodati i da je kapacitet prtljažnika ovde proširen pregradom u podu i sada iznosi za segment solidnih oko 540 litara. Standardni gepek kod Kone je inače mizernih 361 l. Spustite zadnja sedišta i dobijete skoro 1.300 litara korisnog tovarnog prostora. Uz to ćemo reći i da masa praznog vozila iznosi oko 1.400 kilograma što je takođe u skladu sa pomenutom konkurencijom.

Ono što baš ovu verziju korejanske dive čini posebnom jeste fantastična žuto-zelena boja, zvanično nazvana Acid Yellow. Ne znamo da li to ima neke veze sa eLeSDi drogom, ali videvši Konu u ovoj kolornoj varijanti zaista nam se učinilo da vidimo zmaja. Odnosno ženku zmaja, ili vam dracenu. Doduše, za ovaj obojeni halucinirajući ugođaj potrebno je doplatiti oko 500 evra. 

U zmajevom gnezdu

Više nego bilo koja druga kategorija upravo enterijer jednog vozila najviše zavisi od implementiranog paketa opreme.

U ovom “ultimativnom ludilu” od ponude, Kona ima sve što se zaželeti može.

Krenimo od sedišta. Kožom obložena, sa grejanjem i hlađenjem prednjih i onim što fali i mnogim premijum modelima danas, a nama je poseban fetiš – elektropodesivost kako sedalnog tako i lumbalnog dela prednjih sedišta. Reći ćete ništa spektakularno. Međutim, kada sednete u Konu i osetite taj ugođaj i udobnost na prvi dodir, zaista vam se učini da ste u nekom mnogo skupljem i luksuznijem vozilu.

Sedišta, pogotovo prednja, su dakle vrlo udobna, ali se ponuđenom prostoru  može štošta zameriti. Kada se vozač prosečne visine savršeno namesti, a suvozač dodatno malo opusti kako to obično urade naši saputnici napred, na zadnjoj klupi ne ostaje previše mesta za odrasle putnike. Naravno, sve to u odnosu na očekivanja u datom segmentu. Ovde je Kona u poređenju sa većinom konurenata nešto lošija. Ipak, to je i dalje sasvim dovoljno u odnosu na popularne modele iz B i C klase.

Solidan kvalitet materijala i za Hyundai iznenađujuće dobra završna obrada sledeće su impresije iz unutrašnjosti naše male zmajolike Kone.

Detalji poput žuto-zelenog štepa i istih takvih pojaseva za vezivanje, kao i okvira ventilacije i slično, savršeno se uklapaju uz ovu crnu kožu i već opisani eksterijer. Tu je i nešto robusniji ali podesiv i prihvatljiv upravljač, takođe sa mogućnošću grejanja. Skromnoj ponudi prostora doprinosi i mali broj odeljaka za odlaganje sitnica, još manjeg kapaciteta, kako u vratima tako i između sedišta i u ostatku kabine.

A onda pogled na gore i još jedno lepo iznenađenje. Fino uklopljeni panoramski krov, ili što bi proizvođač rekao – “elektropomični stakleni otvor na krovu”. Čitaj, 600 evra doplata. Kome je gušt, a nama je baš prijao po lepim septembarskim danima, vredi dati.

Impresije iz unutrašnjosti završavamo vezom sa tehnologijom. Multimedijalni ekran od 8 inči na prvi pogled ne deluje previše kvalitetno, ali se lepo uklapa u ostatak kokpita i što je najvažnije vrlo je lak za rukovanje.

Azijski meni

Pomenuti ekran ima samo osnovne komande i samim tim sve što mu je potrabno da bude funkcionalan. On svakako nije poslednja reč tehnologije, ali vam neće oduzeti dragocene časove navikavanja ili koncentraciju u vožnji. Radio, mediji, osnovna podešavanja i ne toliko pouzdana navigacija jedine su opcije ovog 8-inčnog “prozora u svet”.

Iza lepog ali za naš ukus prevelikog volana, nalazi se jasna i precizna instrument table. Ističu se dva velika analogna sata i veoma korisne digitalne informacijame između njih. Tu će se savim jasno sa dodatnim objašnjenjem javiti informacija ukoliko vam je “tlak” u gumama prenizak ili disproporcionalan, ili imate manjak tečnosti za hlađenje ili čišćenje vetrobrana. Nama je pritisak vozeći ovu zmajoliku curu bio taman, u svakom pogledu.

AEB, FCA, LKAS, BSD, LCA, RCCW, DAW. Ne, ovo nisu skraćenice za spisak začina nekog južnokorejanskog specijaliteta, ili recept za onaj LSD sa početka. U pitanju je savremena automobilska tehnoligija i sve ono što, uz standardnu ponudu, ide kao dodatak u pomenutom Ultimate paketu opreme nove Kone.

Idemo redom. To su sistem za prepoznavanje prepreka i automnog kočenja, sa detekcijom pešaka. Zatim  upozorenje i asistencija prilikom promene vozne trake, sistem za primećivanje vozila u mrtvom uglu, pomoć prilikom promene koloseka, kao i sistemi upozorenja prilikom isparkiravanja u nazad i opominjanja vozača na umor.

Ovaj poslednji sigurno bi se sad oglasio, jer se umorih od samog nabrajanja, a kamoli od vožnje uz korišćenje svega ovoga. Naravno, svi ovi sistemi služe svrsi i u datom trenutku su vrlo korisni. Ipak, nekako se čini preteranim upotrebjavati ih konstantno tokom vožnje. Sreća pa se većina ovih asistencija može i jednostavno isključiti. Ali neka se zna da su tu.

Vrlo jasna, praktična i laka za upotrebu je i dvozonska automatska klima, spremna da u trenu rashladi ili ugreje kako kabinu tako i oba prednja sedišta. Retro ili vintage rešenja u vidu samo jednog USB ulaza druge generacije, te jednog AUX i sa strane dva 12V strujna ulaza, pokazatelj su da Kona ne žuri sa modernizacijom i još uvek se romantično drži nekih malo starijih, ali sigurno lepših, vremena.

Biti isti, biti poseban

Već smo rekli u kojim sve agregatnim varijacijama nam je Hyundai predstavio Konu prošle godine.

Ovde testirani model došao nam je dakle sa benzinskim, linijskim četvorocilindričnim motorom sa 16 ventila, radne zapremine 1591 cm³. On isporučuje nerealnih 177 konjskih snaga (130 kW) pri 5.500 obrtaja. Najveći obrtni moment iznosi 265 Nm u rasponu od 1.500 do 4.500 obrtaja u minutu.

U pitanju je dakle nešto jača mašina od onih u konkurenciji poput Vitare i Captur-a koje smo takođe imali prilike nedavno da vozimo, ali i slabije kubikaže a veće konjaže (sumnjivo) od onih najzastupljenijih agregata u modelima HR-V i CX-3 (pa i najnovijoj Mazdi CX-30 koja nam je upravo na testu).

Može se reći da je ovaj motor prosek za male kompaktne gradske terence, pa da je i sa manje izvučenih „konja“ sasvim dovoljan standard za kategoriju „baby“ SUV vozila.

Povezan je na 7-stepeni DCT automatski menjač. On lepo paše ruci, sluša i dobro ide uz date karakteristike, pogotovo uz 4WD pogon na sva četiri točka. Najveća brzina koju može da razvije ova naša Dracena iznosi skoro 210 km/h. Ali ko bi toliko jurio umesto da uživa u svakoj sekundi provedenoj u Ultimate Koni? Od 0 do 100 na sat zvanično stiže za manje od 8 sekundi. Za automobil od skoro tone i po vrlo zadovoljavajuće.

Iako smo navikli da zvanična fabrička potrošnja barem za 10% odstupa od realne na putu, ovde bismo dali jedan veliki plus Hjundaiju i Koni jer se te brojke gotovo poklapaju.

Na fabričkih 6,2 l/100km na otvorenom putu mi smo trošili oko 6,6 litra. Po gradu je taj odnos 8,4/8,6, a kombinovana vožnja nam se zaustavila na oko 7,5 litra na sto kilometara. To je svega nekih 0,4 litra više od onoga što smo u katalogu dobili kao predviđenu potrošnju. Uz rezervoar od 50 litara ovo je jedan od lidera u klasi kada je reč o ekonomičnosti. Možda je jedino Captur 1.3 Tce nešto štetdljiviji.

Kona 1.6 Ultimate 4WD nije baš ekološki svesna i odgovorna dama. Pogotovo ne u odnosu na električnu mlađu sestru Konu ili brata Ioniq joj. Zvanična emisija štetnih gasova voženog modela iznosi 160 grama CO₂ po pređenom kilometru.

Dakle, iako je mahom teža, ova naša Kona je brža i startnija od većine konkurencije. Pritom i manje troši, ali i ima dosta veću emisiju ugljen-dioksida.

Zmaj od Noćaja

Još nismo uvezli one čuvene leteće automobile, ali sa Konom možemo poput papirnog zmaja ili Aladinovog ćilima lebdeti na njenoj udobosti i lakoći upravljanja.

Kona u ovakvoj izvedbi zaista budi neki fensi i „kouzi“ osećaj kod vozača. Ovaj mali kompaktni terenac ima savršenu ergonomiju vožnje za svoju klasu, vrlo dobru dinamiku uz natprosečan ugođaj udobnosti i (vozačkog) komfora za jedan Hyundai.

Može se reći da nas po lagodnosti vožnje mnogo više podseća na jednu Mazdu ili Renault… Pa čak i na neke premijum brendove.

Kona se nežno ponaša u krivinama i ako ste normalan vozač to će vam savršeno prijati u svakom trenutku. Tome svakako doprinosi i tzv. multi-link oslanjanje u više tačaka, koje dolazi u ovoj 4WD verziji. Kočnice su isto tako lagane i nešto mekše, pa se jurnjava nikako ne preporučuje. Iako je verovatno najbrža u klasi ona tu svoju osobinu skromno čuva samo za sebe i jednostavno ne želi da podeli sa drugima. Po našem iskustvu – tako je i bolje.

Kombinacija dobrog agregata i sposobnog sedmostepenog automatskog menjača dovodi do toga da se promene prenosa gotovo i ne osete. Kona i pored svoje sjajne startnosti ne voli nagla kasnija ubrzanja. Jedino će u tom slučaju besno podizati broj obrtaja.

Preticanje u skladu sa tim mora biti dobro isplanirano i uz osluškivanje onog što romantična Dracena kaže. Ukoliko je vozite lagano i sa uživanjem, ova zmajolika dama će vam uzvratiti ravnomernim rasporedom stepena prenosa, snage i vrhunskog vozačkog ugođaja.

Da nije samo gradski i asfaltni automobil pobrinuo se više puta pomenuti pogon na sva četiri točka za koji je potrebno doplatiti 1.100 evra.

Ako se ne planira samo gradska fensi eksploatacija, 4WD je sigurno nešto što vredi razmotriti. Ova vrsta pogona kod Kone nije toliko moćna kao na recimo modelima Tucson ili Santa Fe, pa i kod Vitare ili Renegade-a. Međutim, dovoljna je za manje off-road avanture ili na primer vožnju nekom livadom u potrazi za idealnim mestom za piknik.

Osim što je glomazan za naš ukus, upravljač je vrlo direktan i precizan, kao i prijatan na dodir. Nedostaje mu malo bolja povratna informacija u odnosu na teren. Zbog toga se po ponašanju samog volana ne može se zaključiti da li je ispod nas asfalt, zemlja ili pesak.
Dodajmo i da je nova Kona na Euro NCAP zaslužila svih pet zvezdica za bezbednost. Iako ne verujemo preterano u regularnost ovih testova, „filing“ iz vožnje uverava nas da su ovog puta možda i relevantni.

Utiske iz vožnje zaokružimo sa dve zapravo glavne zamerke ovom modelu.

Nedovoljno prostora na zadnjoj klupi nateraće vas da nazad primate samo po dva manje korpulentna saputnika, ili decu. Dva dečija sedišta i taj prostor je već pun.

Druga zamerka je neoprostivo loša preglednost zadnjeg stakla, koja se ne kompenzuje dovoljno velikim retrovizorima koliko bi to možda trebalo. Ipak, tu je kamera za vožnju unazad i pomoć prilikom uparkiravanja, čisto da minus nepreglednosti ne bude dva puta podebljan.

Racio hipsteraj

Ako pođemo od toga da na islandskom Kona znači žena, a da je ovaj prelepi Hyundai kod nas na test stigao u autentičnoj svetlo zelenoj ili jarko žutoj boji, dolazimo do razloga metafore u čitavom tekstu. U pitanju je jedna prava Dracena, odnosno Žena-Zmaj.

A kome je ona zapravo namenjena? Prvo nam na pamet padaju mladi i uspešni IT-ovci, neopterećeni brendom i detaljnim perfomansama svog automobila.

Doduše, „neopterećeni“ ni decom usled manjka prostora, a po mogućstvu ni ženom/mužem koji bi se takođe zaljubili u ovaj bejbi SUV, pa bi bilo rata. To je ona ciljna grupa kojoj nije bitan svaki centimetar gepeka, jer u njemu neće donositi krompir i zimnicu sa sela. Niti svaki kubik i „konj“ motora, jer ne planira sa njom da se majmuniše po novosadskom Mišeluku ili nekom takvom beogradskom ilegalnom kvazi trkalištu.

U pitanju je dakle „pametnija“ polovina ex ili sadašnjih hipstera koja voli da pokaže svoju ekstravagantnost i posebnost, a da pri tom uživa i ostane nezapažena u očima običnih ljudi.

Druga ciljna grupa Hjundaija sa modelom Kona svakako jesu jake i samostalne žene, gospođice i gospođe koje znaju šta hoće i imaju dozu feminističkog stava, koja ih tera da kupe automobil sa ženskim imenom. Ona će im ubrzo zasigurno postati najbolja drugarica, i to ona koju nikada neće ogovarati kod drugih drugarica, kako žene to obično čine. Hyundai Kona svakako se ne zaustavlja na ovim profilima kupaca, već nudi za svakog po nešto specifično i autentično.

Da bi se to priuštilo potrebno je izdvojiti od 15.890 evra za najjeftiniji 1.0 model Kone, pa sve do oko 26.000 koliko košta ova naša predstavljena verzija sa sve raznim doplatama. Početna cena u skladu je sa segmentom i onim što pruža, a ova najviša za Ultimativni paket doživljaja po našem mišljenju sasvim je odgovarajuća i realna. Pa ko voli nek’ izvoli. 

Tekst: Stefan Stojković

Foto: Vrele Gume