Navigacijom kroz bespuće
Ako ste već napustili kancelariju i krenuli u planinu, onda to učinite na pravi, adrenalinski način, uzduž i popreko kroz bespuća Srbije, samo uz navigacionu mapu, GPS i puno neizvesnosti
Imajući u vidu činjenicu da je u Americi od početka godine po prvi put u istoriji automobilizma, prodato više SUV vozila nego limuzina, a da ni u Evropi nije mnogo drugačija situacija, jedan deo tih prodatih terenskih vozila ipak skrene i sa asfalta. Doduše mali deo, ali vredan, jer u praksi održava terensku upotrebljivost “terenaca” pružajući svojim vlasnicima mogućnost izuzetnog uživanja u prirodi i borbi sa prirodom.
Upravo zato, konvoji terenskih vozila, koji krstare bespućima, više nisu retkost, počev od onih promotivnih poput Vrele Gume Off Road događaja, gde je trasa i satnica strogo isplanirana, pa do navigacionih Off road kretanja, u kojima je itinerer okviran i zavisi od navigacione i vozačke snalažljivosti učesnika. Vozi se po zadatim GPS pozicijama uz odredjene zadatke koje treba ispuniti na tom putu. Zahvaljujući firmi Z4x4 iz Novog Sada koja se bavi prodajom “off road” opreme za terence, i njihovog partnera kompanije Double Red iz Slovačke navigacioni reli terenaca organizovan je po drugi put kod nas sa impozantnim brojem učesnika.
Reli je vožen od 4. do 11. jula terenima Srbije, Crne gore i Bosne. Trasa je bila duga oko 800 km a učestvovalo je 23 terenca sa preko 50 članova posade. Bilo je tu gostiju iz Slovačke, Češke, Makedonije i nekoliko vozila iz Srbije. Nissani, Jeep-ovi, Toyote, Hameri, svi opremljeni za teške uslove off road vožnje i boravka u prirodi.
Dan prvi – zagrevanje po atarima
Učesnici su se okupili 4. jula u hotelu Ceptor na Andrevlju na Fruškoj Gori, uz prethodno savladan prvi ispit snalažljivosti, koji je sam po sebi bio avantura, i neka vrsta “zagrevanja” posada za izazove koji su ih očekivali narednih dana.
A ravna i pitoma Vojvodina ume biti nezgodna, onog trenutka kada se siđe sa asfalta! Trebalo je pre dolaska do konačišta, savladati lavirint poljskih puteva oko Kisača i Rumenke, pronaći skrivene pružne prelaze, voziti se rečnim nasipom uz Dunav do Begeča i skelom preći Dunav prema Banoštoru. I kad su svi pomislili da je hotel konačno iza krivine, čekalo ih je iznenadjenje u vidu 4 km puta uz Čitlučki potok gde je trebalo zaobići spuštene rampe, savladati živo blato , pesak, porušeno drveće i “forsirati” nekoliko rasklimanih mostića od prolećnih bujica.
Dan drugi
Sledeći dan pre podne karavan se kretao zadatim koordinatama po malo poznatim šumskim stazama Fruške Gore uz punu tehničku i prijateljsku podršku uprave i osoblja „ Nacionalnog parka Fruška Gora“ na pripremi i trasiranju staza.
Da bi sve bilo još interesantnije, posade su svako veče pred narednu etapu, dobijale uputstva (road book) sa tačnim opisom trase i zadataka . Na svakoj ruti posade su imale zadatak pronalaženja tačno odredjenih GPS tačka – photo pointa. Fotografije sa tih mesta predstavljale su dokaz da je vozilo ispunilo zadatak. To su najčešće bili vidikovci, vrhovi planina sa svojim kotama, prirodna obeležja, kulturno istorijski objekti ili spomenici.
Nakon Fruške Gore put je nastavljen u karavanu (uz pomoć MUP-a Srbije i službenika opštine Koceljeve) preko Rume i Šapca do Koceljeve gde su učesnici relija nastavili samostalnu vožnju po gustim šumama i potocima čije su obale devastirane nedavnim poplavama. Taj deo rute je tražio posebnu umešnost vozača jer se na pojedinim mestima u milimetar prolazilo pored prepreka. Radile su motorne testere kao i vitla. Obzirom da na većini trase nije bilo jasno vidljivog puta bila je potrebna i snalažljivost u tumačenju roadbook-a i gps pozicija. Koliko je bilo zahtevno govori i činjenica da je taj deo off road trase u dužini od 20 km vožen u proseku oko 4 sata.
Kada su vozila izašla na asfaltni put u blizini Valjeva videlo se olakšanje na licima većine posada. Ali, to nije bio kraj „muka“ za taj dan. Bilo je potrebno savladati još 6 km teške, „kozje“ staze na pravcu od Valjeva prema „Šarenom platnu“, mestu koje se nalazi tik uz kristalno čistu reku Gradac a gde smo postavili kamp za drugu noć. Noćilo se pod otvorenim nebom uz odličan gulaš koji su nam spremili domaćini planinskog bivka EKO .
Dan treći
Treći dan je počeo sa takmičenjem posada u nadmetanju “oštrog oka” uz pomoć luka i strele a nakon toga je krenula navigaciona vožnja širom zagonetnih Povlena i Maljena sa jednim specijalnim ispitom na sredini trase. Ispit se sastojao u tome da su vozači morali, za što kraće vreme da udju u veliku rupu punu vode i blata a iz nje izadju uz veoma strm izlaz.
Vožnja je završena u predvečerje ispred hotela Mlinarev San u Arilju. U 21 h sve posade su pozvane u restoran hotela na sastanak i podelu uputstava za sutrašnji dan. Sastanak je posle 15 minuta prekinut jer je u salu ušao mladi trubački orkestar iz Arilja i podigao sve prisutne na noge. Gosti iz inostranstva su bili oduševljeni i prihvatili igru uz zvuke trube a srpske posade su pokazale vrlo ozbiljno kako se igra „užičko kolo“. Zabava je potrajala do kasno u noć.
Dan četvrti
Četvrti dan je bio rezervisan za vožnju po lepotici Goliji sa zadatkom izlaska na kotu Jankov kamen (1833 m) do 15 h. Tu je bilo i onih koji su se gubili u gustim šumama Golije ali su svi na kraju pronašli put. Nakon Jankovog kamena put je vodio preko Pešterske visoravni i Sjenice do kampa „Markova ravan“ na Uvcu gde je bilo organizovano noćenje. Domaćin Sretko Kovačević je goste, na njihovo veliko oduševljenje dočekao sa odlično pripremljenim pasuljem u dva velika kotlića.
Dan peti
Peti dan navigacionog relija je startovao u 10 h i vožena je karavanska vožnja vrletima Jadovnika uz prelazak nekoliko rečica i probijanjem kroz guste šume sve do vodopada Sopotnica gde je upriličena pauza za ručak. Dalje su učesnici vozili sami preko Prijepolja i Jabuke do Durdjevića Tare. Ispred čuvenog mosta ih je čekao poseban zadatak. Trebalo je da se uz pomoć „Zip lajna“ (sajla razvučena preko kanjona Tare) prebace na drugu obalu kanjona. Svi su uspešno izvršili zadatak iako je neke strah od visine onemogućio u ovom zadatku. Zapravo, on nije bio obavezan ali se bodovao za konačan plasman.
Da bi bilo sve jako interesantno nehotice se pobrinuo Pišta, vozač Hamera. Vetar ga je sa cilja vratio nazad i zaustavio tačno na sredini sajle na 200 m iznad reke Tare. Pišta je tako visio 15 tak minuta dok nije “spašen” jer je po njega stigao specijalac zadužen za takve situacije. Sve se završilo uz gromoglasan pljesak prisutnih i veliki smeh.
Nakon Djurdevića Tare vožnja je nastavljena preko Žabljaka i Sušičkog jezera prema Trsama i Pivskom jezeru. Posade su se često usput zaustavljale opijene lepotom Durmitora. Kada su prva vozila stigla do graničnog prelaza na Šćepan polju već je uveliko bio mrak i istovremeno prilika da se isprobaju novi modeli LED svetala.
Granične formalnosti, još dvadesetak minuta vožnje i uskoro su svi bili u kampu „Kalista“ (www.kalista.rs) na samoj obali Drine.
Ta opuštenost nakon teškog dana uz veliku logorsku vatru i obilnu večeru svima će ostati u sećanju.
Dan šesti
Šesti dan je počeo specijalnim ispitom koji se sastojao u vožnji dugoj oko 400 m kroz reku Sutjesku i njeno “forsiranje” ispod niskog mosta koji je skoro dodirivao krov terenaca. Nastavljen je navigacionom vožnjom preko Zelengore uz zadatak pronalaženja Jugovog i Orlovačkog jezera. I, kad su svi mislili da ih do povratka u kamp Kalista čeka još samo dvadesetak kilometara makadama i 20 km asfalta usledilo je iznenadjenje organizatora.
Terenci su preusmereni na šumski put za izvlačenje balvana. Staza u dužini od 3 km zadala je toliko muka vozačima da je polovina odustala pre nego su i pokušali svesni svojih mogućnosti a oni koji su je savladali priznali su da ovakvu trasu još nisu vozili u svom životu ali su bili oduševljeni na kraju.
Taj deo je tražio mnogo vožnje po teškom blatu, dubokim razorima, puno vitlanja , dugačke trake, totalnu saradnju vozača i suvozača, pomoć prijatelja iz drugih vozila i debele živce za smirenu vožnju po ivici klizave provalije. Ta tri kilometra su vožena tačno 3 sata.
Nakon svega, izmorene posade su stigle do cilja i zasluženog odmora u kampu. Uz svečanu večeru i „Kalašnjikov“ dodeljena su priznanja najboljima i najavljena sledeća akcija. Pre polaska svojim kućama, posade su imale priliku da upoznaju još jednu specifičnost regiona, da učestvuju na rafting turi rekom Tarom dok su premoreni terenci dremali u bukovoj hladovini .
