Ko u klin – ko u ploču
Ovo je bila jedna odlična sedmica. Šumi je bolje, stigao novi ratnik, Renault jeftiniji od odela a rupe popravljamo preko interneta
Poslednji trzaji automobilske industrije pre letnje „uspavanke“, neka započnu odličnom vesti. Šumaherse, bar prema tvrdnjama iz njegovog životnog padoka, oseća sve bolje uz doduše prilično neuverljivu argumentaciju. Nadajmo se da je baš tako.
U čisto automobilskom smislu ove sedmice su dominirala dva modela. Jedan prestižni, futuristički, onaj na čijim je krilima auto industrija poletela. Citroen DS u narodu poznatiji kao Ajkula slavi na Jelisejskim poljima čitavih šest decenija od rođenja. Moram priznati, na neki način odrastao sam u njemu. Upravo taj komad lima, plastike i hidraulike je bio moja prva spoznaja o automobilu, klica velike ljubavi i sudbine da se ovde srećemo! Sreća je učiti od najboljih.
Naravno, nije baš sve u životu tako idilično i udobno kao Ajkula na vazdušnom ogibljenju. Jer sedmicu za nama je protresla Toyota promocijom nove generacije modela Hilux. Šasija, kardani, federi,… Za razliku od Francuske prefinjenosti i mirisa otmenog Pariza, Hilux u meni izaziva sasvim drugačiju emociju. Oseća se na rad, znoj, krv i muke. Svakako i to je deo života pa mu hvala u ime svih onih kojima je izgradio brane, elektrane i puteve. Da se nije obreo na svakom modernom ratištu i krvavom žarištu, proglasio bih ga modelom koji piše istoriju auto industrije zlatnim slovima.
Dok je Citroen slavio prošla vremena, nije ćutao ni Renault. U Indiji je predstavio svoj najmanji i najjeftiniji model Kwid. Onako golišav kao oklagija, košta manje od 5.000 dolara, najavljujući epohu u kojoj će se automobili tretirati kao cipele. Kupiš, nosiš, podereš i baciš. Sve iz modle i šablona, samo da se profitabilno štancuje.
A kako izgleda kada se u profitabilnosti pretera saznali smo i na primeru firme Takata. Najveći svetski proizvođač vazdušnih jastuka se debelo obrukao i za sobom povukao veliki deo auto industrije. Upravo se sprema opoziv skoro četrdeset miliona vozila sa konstrukcijski neispravnim jastucima.
Zanimljivo, u Srbiji po tom pitanju tišina! Ili neispravnih jastuka kod nas nema, ili je ovde život jeftiniji nego u Americi? Ko će još da se zamajava ovim tricama i kučinama, kada imamo sve naše cirkuse kojima se tako fino zamajava narod. Od bombastih internet najava metereološke kataklizme koja nas čeka do nesuđene pobede na Evroviziji. Samo da se klikće po portalima.
Ipak, da ne „hejtujem“ dalje. Ima ovde i sjajnih primera poput internet aplikacije JKP „Put“. Njome internet pismeni građani i građanke mogu ocinkariti rupu u svojoj ulici kojoj se daje najmanje 40 dana. Još kada bi se te rupe zakrpile pritiskom na enter i da ništa ne košta, imali bi najbolje puteve na svetu.
Kada smo već kod tih krpa, rupa i puteva, oglasila se i Zorana Mihajlović, potpredsednica Vlade Srbije i naša resorna ministarka za puteve. Pošteno je priznala, haračlije i rampaši neće da je slušaju. Ona u klin, oni u ploču! Para iz akciza na gorivo za nove puteve nema a i vinjete se odlažu, jer volimo svakodnevni keš u džepu.
Iako tužno, bar je rečeno pošteno.
Po ovome, jasno je kao dan, što se reformi društva tiče imamo od izvora dva putića… Kočničara više od konja, a sve u stilu lipši magarče do zelene trave.
Ko će kojim, nije teško naslutiti, jer mnogima je ovde jako dobro da bi nešto iskreno menjali.
