Nekada, kraljevstvo superautomobila je predstavljalo svojevrstan mikrokosmos sačinjen od četvorotočkaša koji su se mogli nazvati „eltinim“, posebno u vezi s naprednom tehnologijom i performansama u okviru makrokosmosa zvanog automobilska industrija
U misiji ostvarivanja najsilovitijeg ubrzanja i najveće maksimalne brzine, s tim što su mnogi modeli bili derivati trkačkih automobila, prvi superautomobili su poslovično bili tehnološki najnaprednija vozila na četiri točka na planeti.
Naravno, neko bi ovde mogao da postavi „amandman“ da se „tehnološka dostignuća u automobilima“ odnose samo na komponente motorizacije i pogona, uz „dodatke“ kao što su radari, senzori i slično. Međutim, taj neko ne bi bio u pravu.
Setimo se „nesrećnih“ Maybacha 57 i 62, koji su verovatno bili čitavu eru ispred Rolls-Royce Phantoma VII u smislu gedžeta i različitih novotarija, ali očigledno to nije bilo dovoljno da ih tržište identifikuje i kao bolje i poželjnije luksuzne automobile.
Drugim rečima, očigledno je da najluksuznijem proizvođaču automobila na svetu nisu potrebne svari kao što su grejani i hlađeni držači za čaše, zadnja sedišta „biznis klase“ koja su elektropodesiva u 14 smerova ili masivni elektrohromatski panoramski krov, što prevazilazi bilo koju opciju u ponudi kod Phantoma VII. Dakle, istinski luksuzne automobile više determiniše raskošan, gizdav dizajn i sam osećaj vezan za vrhunsku tehnologiju nego prisustvo napredne tehnologije same po sebi.
Da se vratimo na to kako su superautomobili oduvek bili epitom onog najboljeg što automobilska industrija ima da ponudi, vezano za inženjering i egzotične materijale. Ne bi bilo pošteno da ih tretiramo isključivo kao demonstraciju primenjene nauke, jer nisu ni to.
Primerci kao što je Nissan GT-R R35 sa „svemirskim“ ATTESA E-TS ili najnovija Honda NSX s tri elektromotora u kombinaciji s twin-turbo V6, mogli bi da se okarakterišu kao proizvodi primenjene nauke, ali većina superautomobila predstavlja mnogo više od toga.
Na prvom mestu, trebalo bi da pokušamo da definišemo šta je zapravo „superautomobil“. Šta je to što ga čini kvalifikovanim da zasluži prefiks „super“?
Od mnogih smatran kao prvi model koji je definisao pojam „superautomobila“, Lamborghini Miura je svojevremeno zaintrigirao automobilsku javnost, kada je pristigao na tržište šezdesetih godina prošlog veka. Posedovao je poprečno postavljeni V12, što je solucija koja do tada nije nikada viđena ne samo na nekom Lamborghiniju, nego i bilo kojem drugom serijskom automobilu.
Povrh toga, genijalni inženjeri Đan Paolo Dalara, Bob Volas i Paolo Stancani, odlučili su da na efikasan način spoje motor s transmisijom i diferencijalom u jedno kućište radi boljeg rasporeda mase i iskorišćenja prostora, što je takođe bilo pionirsko rešenje.
Vanvremenskog dizajna koji je potpisao niko drugi do Marćelo Gandini, s performansama dovoljnim da bude najbrži serijski model svog vremena na svetu, potpuno je suvišno tražiti „dlaku u jajetu“ da bismo „dokazali“ šta je to Miuru činilo istinskim superautomobilom. Tokom godina, ovaj Lamborghini je stekao armiju poklonika, postavši prava automobilska ikona u međuvremenu.
Za automobilske tradicionaliste i puritance, neke nove akvizicije u okviru žanra superautomobila nisu baš u potpunosti prihvatljive, posebno ako se performanse isporučuju uz pomoć elektromotora uz „deficit“ u broju cilindara. S tim u vezi, čini se da ljudi poput Kristijana fon Kenigsega ne haju mnogo za to. Švedska marka je razvila Gemeru, model koji koristi tri moćna elektromotora, uz asistenciju malog SUS trocilindraša, zaduženog za – prednju osovinu.
Po „tradicionalnoj“ definiciji superautomobila, kakva god da je ona, Gemera je daleko od toga da ima „dušu“, zar ne? Vozilo s pogonom na sve točkove, koje „zuji“ umesto da „grmi“, a uz to poseduje trocilindarski motor koji snagu šalje na prednje točkove, poput nekog Citroena. Po nekim „old school“ merilima, nezamislivo bi bilo da se Gemera nazove „superautomobilom“, ali u današnje vreme ona ne samo što to jeste, već zbog svojih fantastičnih performansi ulazi u „novoformirani“ segment koji nosi prefiks „hiper“.
Šta je s ekskluzivnošću, neko će se zapitati? Da, mnoge stavke treba da budu zadovoljene da bi performantni sportski automobil imao pravo da ponese atribut „super“. Ekskluzivnost dolazi u različitim formama, tako da može da se odnosi na posebnu opremu i materijale, ograničenu proizvodnu seriju ili ručno proizvedenu karoseriju.
Puritanci bi ponovo imali „prigovor“ uz argumentaciju da primera radi, Ferrari SF90 Stradale nije „super“ kao njegovi prethodnici. Zašto? Pa, zato što se u suštini radi o F8 Tributu drugačijeg stajlinga uz dodatak elektromotora. Mada možda zvuči pomalo smešno, neki ljudi su zaista ozbiljni u ovim „tvrdnjama“.
Naravno, ovakav način razmišljanja je u osnovi pogrešan, jer nije li F8 Tributo revidirani Ferrari 488? Zatim, nije li 488 restilizovana 458 Italia, s twin-turbo V8 umesto atmosferske jedinice? Da li neki od tih automobila u manjoj meri zaslužuje prefiks „super“ u odnosu na prethodnike? Pa, ne baš.
Ipak, i tu postoji „rešenje“ za „puritance“ – 288 GTO, model iz zlatne ere Ferrarija, vremena dok je Enco Ferari još uvek bio živ i aktivan. Međutim, oni bi trebalo da znaju da je 288 GTO u suštini temeljno modifikovan 308 GTB, takozvani „ulazni“ Ferrari. Očigledno da ga to nije učinilo manje ekskluzivnim na bilo koji način.
Dakle, utvrdili smo da tip pogona nije od ključnog značaja za definisanje superautomobila, niti je to ekskluzivnost ili broj cilindara. Na kraju krajeva, prvobitni Ferrari Testa Rossa (400 TR) je bio pogonjen 2,0-litarskim četvorocilindrašem.
Put ka superautomobilima s nultom emisijom je dugačak, ali su nedavno počeli da ga „asfaltiraju“ fenomenalne mašine kao što su Porsche 918 Spyder, McLaren P1 i Ferrari LaFerrari. Sva tri modela su brža i „zelenija“ od bilo kojeg od svojih prethodnika, a već su počeli da ih zamenjuju još napredniji i „zeleniji“ modeli.
Sve brojniji elektrifikovani superautomobili, hiperautomobili, pa čak i Koenigseggovi „megaautomobili“, zapravo vrše tranziciju ka budućnosti koja podrazumeva nultu emisiju, i sasvim je jasno da je električni pogon tu da ostane. „Ekološki podobni“ superautomobili neće ništa upropastiti, naprotiv, a „tradicionalista“, „puritanaca“ i „kreacionista“ će uvek biti, što neće sprečiti svet da ide napred.
Pavle Barta
Vrele Gume
