Citroen Berligo 3 1.5 BlueHDi/130 XTR

Gastarbajterska priča – Kuća časti III deo

Ovogodišnji „Super test“ proveli smo za volanom novog Citroena Berlingo, kao nikada do sada adaptiranim za familijarno putovanje. Tek sišao sa fabričkih traka, prevezao nas je dobro poznatim gastarbajterskim putevima kroz Francusku, Nemačku, Austriju i Mađarsku do „zavičaja“, koji je to sve manje decenijama provedenim u „tuđini“

Glasno razmišljam i pitam se, koji su to prvi znaci starosti? Naravno da ne mislim na one spoljašnje, vidljive, tipa sede kose, po koja bora i nezaobilazni „šlauh“ oko struka, već interne, povezane sa stanjem duha. Da li je to možda odsustvo uzbuđenja pred put ili godišnji odmor, kojem sam se nekada mesecima unapred dečački radovao? Ili možda apatija prilikom preuzimanja nekog test vozila i sve manje istinskog uživanja za njegovim upravljačem? Ne znam, ali jednostavno osećam da nije više to to, tražeći bezuspešno sreću u sitnicama koje su do juče bile od neprocenjive važnosti. E da, kada rutina ugasi žar verovatno je to signal za uzbunu, ali šta uraditi i upaliti stari plamen? Motaju mi se po glavi nekave besmislene misli u stilu dići ruke od svega i otići sam negde daleko, daleko, no instiktivno osećam da je i za to prekasno… Dakle, ukoliko neko zna tu tajnu večne mladosti i sreće, zamoliću ga lepo da mi se javi, u međuvremenu sređujem utiske sa sada prohujalog putovanja, kao što je to u podnaslovu navedeno, za volanom novog Citroena Berlingo.

Pre još samo desetak godina, rekao bih godišnji odmor snova, „pregazismo“ tako osam država i pređosmo 7.000 km, završivši ga na Azurnoj obali, nedaleko od Marselja. Sada kažem odradih i to, biće valjda bolje dogodine

No krenimo redom, odnosno od neophodnih priprema. Nekih mesec dana pre polaska, prilikom prezentacije ovog „lubeničara“, dogovorih se sa odgovornima u Citroenu FR da mi ga pozajme na test u trajanju od pet sedmica. I to ne bilo koju verziju, već najbolje adaptiranu za ovakav put, pogonjenu novim 1.5 BlueHDi/130, u sprezi sa osmostepenim automatskim menjačem. Ekonomična kombinacija koja je i ujedno laka za vožnju, što nije za potcenjivanje kada za upravljačem provedete punih pet dana (sa prekidima naravno), plus svakodnevno deplasiranje. Dakle familijarni kvazi mini van, koji smo vam premijerno predstavili letos. Radi se o trećoj generaciji Berlinga, za ovu priliku postavljenu na EMP2 platformi, kao i prestižniji modeli grupacije PSA. Tim bolje, jer iako je modernizovan, Berlingo ne odustaje od prvobitne filozofije. Slični gabariti i prepoznatljiv stil, uz maksimalni unutrašnji prostor i nebrojene praktične elemente.

Što se tiče samog izgleda, jasno je da cilj opravdava sredstvo, forme su i dalje kubične

Gledan od pozadi, Berlingo 3 je praktično neizmenjen, sa vertikalno postavljenim zadnjim vratima i svetlima. Spreda je ipak zaobljeniji, gde do izražaja dolazi aktuelni stiski izraz proizvođača, gotovo identičan sa ostalim modelima Citroena. Nista dakle posebno uzbuđujuće po pitanju stila, naprotiv, vrlo brzo uverili smo se u druge brojne kvalitete. Pre svega u kapacitet prtljažnika, iako ni jedan nije prevelik za moje tri dame. E da, nakon dugog oklevanja i pregovora, pored supruge u „avanturu “ su se upustile i blizankinje, nakon što su u junu potrošile do poslednjeg evra na letovanju u Andaluziji i Maroku. Napuniše ga bogami do maksimuma, iako ovaj, po Citroenu, poseduje najmanje 770 litara korisne zapremine (do police koja ga prekriva). Bogami u povratku nam ni to nije bilo dovoljno (morao sam oboriti srednje središte), jer se usput skupio „harač“ u vidu vina, rakije, ajvara, pekmeza i ostalih domaćih specijaliteta. Požalih tako što na test ne dobih XL izvedbu od 4,75 m (premijera kod Berlinga), koja se ponosi prtljažnikom od preko 1.000 litara. U vezi pristupa odmah jedna konstatacija, ukoliko se parkira blizu drugog vozila ili zida, ogromna peta vrata je nemoguće podići, zbog čega je predviđeno nezavisno otvaranja zadnjeg stakla. Zgodno za svakodnevno odlaganje manjih stvari, ali kako ih je teško dohvatiti kada su u dnu prtljažnika, policu treba postaviti u središnju poziciju (izdržava 25 kg). I da završim sa utovarnim kapacitetima napomenom da se pored zadnjih sedišta može oboriti i suvozačevo, kada se dobija zapremina od čitavih 3.500 litara (do plafona). Ovo pod uslovom da na plafonu nema praktične konzole i velikog boksa, kao u našem slučaju, koji sputavaju utovar kabastih stvari kako je to u VIDEO TESTU primetio i naš urednik. Sve je tada postalo jasno kada smo pokušali ubacili poveći električni bicikli (test na Youtube), koji smo ga zbog ograničene visine plafona morali položiti. U produženom Berlingu tih dodataka nije bilo, te je, kao što možete videti na fotografiji, bicikli stao uspravno. Uzgred rečeno u XL varijantu staju još dva putnika, zahvaljujući međuosovinskom rastojanju produženom za 19 cm. Zadnja sedišta postavljena su na šinama, sa hodom od 15 cm (ne i sedišta u drugom redu), tako da je prostor za kolena veoma dobar.

Daleko je Srbija
Bez žurbe, lagano, krećemo tako na put u četvrtak, 02 avgusta, kako bi izbegli velike letnje migracije. Lično, više volim nedelju za putovanje, jer je kamionima do večenjih časova zabranjena cirkulacija, a većina turista već je stigla na željeno odredište. Neophodna strategija, u ovakvim oklonostima putovanje od dva dana, sa noćenjem u Austriji, može da se iskomplikuje. To se dokazalo i u našem slučaju, pored radova, kroz Nemačku i Austriju dočekle su nas kolone kamiona, kao i provera na granici, uprkos Šengenu. Na pojedinim mestima, gde autoput ima samo dve trake, jedna je okupirana samo njima, tako da nema mnogo koristi od neograničene brzine na nemačim autobanovima. Umesto 150-160 km/h, koliko sam uspevao da vozim samo na pojedinim deonicama, uglavnom se vučemo prosečnom brzinom od 80-90 km/h. Bogami i stojimo i blenemo pored puta, uz tolika vozila saobraćajke nisu retkost. Naš Berlingo pozitivno me iznenađuje, zaista nisam očekivao toliko elana od novog 1.5 BlueHDi, posebno ne kada je maksimalno opterećen. Proizvođač spominje skromnih 1.356 kg (prazan), no realno ima barem stotinak više. Uprkos tome, plus 53 litara goriva u rezervoaru i naših 350-400 kg, njegov elan nije ugušen. Verujem da nema potrebe posebno ga predstavljati, sa njim smo se već više puta sreli u ostalim modelima grupacije. Recimo samo da u poređenju sa 1.6 BleuHDi razvija 10 KS više, ali je obrtni momenat od 300 Nm ostao neizmenjen. Dobar i savremen blok koji omogučuje Berlingu maksimalnu brzini od preko 180 km/h, što je iznenadilo pojedine vozače koji su mi prepotentno „ablendovali“ da se sklonim u najsporiju traku. Dođosmo tako i do Austrije i prve vinjete, ubedljivo jeftinije od one u Sloveniji. Zapravo za dve „vezane“ (Austrija i Mađarska), platih odmah 22 evra, pravi poklon u poređenju sa „dranjem“ na putevima Hrvatske, o Italiji i Francuskoj da ni ne pričam. Ipak ću morati, na povratku iz Srbije prođosmo dakle i kroz Italiju (spustili smo se do Azurne obale), gde mi „žabari“ uzeše nekih 50 evra, a Francuzi od Marselja do Pariza još 70 evra. Uz to, gorivo na pumpama u ovim zemljama dostiže astronomsku cenu i do 1,8 evra, posebno kada se kupuje na auto putevima. No vratimo se Austriji gde smo prenoćili i gde nas je dočekalo iznenađenje u vezi maksimalne autorizovane brzine. Umoran, u kasnim večernjim satima, rekoh sebi mora da sanjam kada sam prošao pored saobraćajnog znaka sa oznakom 140. Po dolasku u hotel proveravam na internetu, i gle čuda, od nedavno na pojedinim deonicama dozvoljeno je voziti brzinom od 140 km/h. Moj GPS marke Tom-Tom to ne zna, jer umesto da čita saobraćajne znake, kao kod pojedinih modela, ima memorisane podatke, što me je u Novom Sadu koštalo 2.500 dinara kazne (5.000 dinara ukoliko se ne plati u roku). Naime, na bulevarima autorizovana brzina varira između 50-60 km/h (ja sam uhvacen sa 61 km/h), što jako dobro zna da iskoristi saobraćajna policija… Naprotiv, „namirisao“ je barem pedesetak fiksnih radara po svim navedenim zemljama, što ne znači da mi uskoro neće stići još koja kazna. Tek da se zna, gotovo sve članice Šengena potpisale su ugovor o saradnji, tako da prekršaji za brzinu (ne i za parkiranje) uglavnom stižu na kućnu adresu. Par dana pre toga, granicu smo prešli kod Bajmoka, iz prostog razloga što se u petak predveče na Horgošu čekalo satima. Zahvaljujem se čitaocu koji mi ju je posavetovao, jer osim što sam izbegao gubljenje vremena, od Budimpešte sam uzeo posve drugi autoput, neuporedivo manje opterećen. Druga strana medalje, mora se voziti pomalo zapuštenim putevima kroz par sela, kada Berlingo pokazuje da nema više mnogo zajedničkih tačaka sa tradicionalnom Citroenovom udobnošću.

Tvrdo trimovan, prenosi previše „suvo“nepravilnosti puta, pre svega na zadnja sedišta

Donekle razumljivo, njegovo ogibljenje predviđeno je da podnese bezmalo 700 kg tereta, i kao takvo nema sposobnost filtriranja kao jedan SUV. A kada smo već kod zadnjih sedišta, recimo da iako su zadovoljavajuće udobna za odrasle osobe, naslon im se ne podešava. Nezgodno nakon dva dana putovanja, za uzvrat, prostor za kolena, i posebno glave putnika, impresionira. Na nebrojeno puta puta postavljeno pitanje kako se osećaju, ćerke mi nevoljno odgovaraju „ca va“ (nešto u stilu dobro je, prestani da nas smaraš), evidentno pronašle su dovoljno prostora za njihove sitnice i punjače iPhona. Jedan je iza glave putnika sa desne strane (12V), a još dva USB priključka na komandnoj tabli, plus utičnica od 220 V kod nogu suvozača. Kao i pre, za ulazak putnika zadržana su bočna klizna vrata, na kojima su sada standardna stakla sa električnom asistencijom. Jeste da se ne spuštaju kompletno (7-8 cm ostaje napolju), za uzvrat tu su integrisane zavesice za zaštitu od sunca. Sama komandna tabla deluje prilično robusno, ali i rustično. Podrazumeva se da je od tvrde plastike, jedino je poklopac za pretinac ispred suvozača obložen nekavom mekanom sintetičkom tkaninom. Instrumenti su klasični (preuzeti iz C3 kao i upravljač) i potpomognuti „head up“ numeričkim pokazivačem (opcija), na kome se mogu pročitati podaci u vezi GPS-a, brzina kretanja, ograničenje brzine… Slične i sve druge podatke pokazuje centralni ekran od 8 inča, osetljiv na dodir. Pozicija za upravljačem je bez većih zamerki, po ugledu na sedište podešava se po dve ose. Predviđen je i preklapajući naslon za desni lakat, kao i točkić za lumbarnu podporu. Između sedišta ostavljen je široki tunel, tako da se suvozač i putnici pozadi mogu zameniti u vožnji, pod uslovom da niste doplatili za centralni boks. Zgodno i za vozača, jer ukoliko ne može da uđe na svoja vrata, može se kroz suvozačeva lako prebaciti za upravljač.

Kritiku upućujem formi prednjih vrata, odnosno delu prozora. Isečena su ukoso, prema zadnjem delu, što „reže“ lakat kada se izbaci napolje

Meni lično nije smetalo što je štitnik za sunce suvozača bez ogledalca, naprotiv Madame Rajkovic je svo vreme nezadovoljno gunđala, bez obzira što sam joj objasnio kako je uklonjeno iz sigurnosnih razlog. Jer zbog dvostrukog pregradaka za rukavice, vazdušni jastuk prebačen je na plafon, te bi u slučaju njegovog aktiviranja ogledalce bilo opasno, kao i kod modela Cactus. Ne mogu a da ne pohvalim količinu praktičnih pregrada i boksova, sve što treba za ovako dug put uredno je složeno, računajući više velikih flaša vode (u vratima), laptop od 15 inča (gornji pregrad za rukavice ispred suvozača), mobilni telefon (beskontaktni punjač), karte (iznad glave i u fioci ispod sedišta), kao i poveći ključ. Jer naš Berlingo nismo pokretali niti otključavali „po starinski“, klasičnim kontakt ključem, uz doplatu dobija se opcija „slobodne ruke“. Praktično bez sumnje, upravo kao i novi automatski menjač, poreklom iz japanskog Aisina. E sad, pozicija mu je pomalo čudna, umesto klasične ručice tu je točkić na centralnoj konzoli (na istom mestu kao i ručica manuelnog), no jednom kada se na njega navikne eto radosti. Iskreno rečeno, ovaj menjač toliko dobro funkcioniše, da se na njega može slobodno zaboraviti. Prelazi su brzi i pravovremeni, a osam brzina obezbeđuje vožnju na auto putu u niskim obtajima.

Pri 130 km/h „vrti“ se na samo 2.200 o/min, a ukoliko se baš i pogura u prohibiciske brzine, gotovo nikada ne prelazi 3.000 obrtaja

Retko sam se poslužio ručicama pored upravljača, i to samo u brdskim predelima kada sam želeo blokirati određeni prenos. Tasterom na komandnoj tabli može se preći na manuelni mod. Što da ne ukoliko baš volite da brzine sami menjate ! Treba istaći i da je agregat po svojoj prirodi primerno diskretan, što uz dobru izolaciju smanjuje buku u kabini na nivo klasičnih berlina. Citroen navodi podatak od 69 db, pri brzini od 130 km/h, odnosno 43 db u radu na mestu. Šumovi od vetra su isto tako diskretni, možda zato što su i spoljašnji retrovizori svedeni na razumljivu meru.

Što južnije to tužnije
Kako me neko ne bi uzeo za „pokondiranu tivu“, koja je zaboravile svoje korene i poreklo, moram da objasnim situciju. Naime, nakon pet godina nedolaženja u zavičaj, Gopođa Rajković poželela je da umesto Grčke posetimo jug Srbije, te da potom, kroz Hrvatsku, Sloveniju i Italiju, svratimo kod prijatelja u Marselj. Dobro, rekoh sam sebi, hajde da joj ne kvarim i da se ne upuštam u sve češće svađe i rasprave, koje su izgleda nezaobilazne kod mnogih parova u godinama… Pređosmo tako još bezmalo 1.000 km obilazeći manastire, banje i rodbinu, sa vrlo podeljinim utiscima. Ne, ne kažem ništa protiv svetinja kao što su Manasija i hram Svetog Save u Beogradu, naprotiv, ali izleti u kupanje u termalnim vodama Sokobanje, za mene su sve osim zadovoljstva. Strpati pet puta više ljudi nego što je to normalno u bazen sa vrućom vodom, osim higijenskih postavlja i neka druga pitanja… O tkz „etno selima“ bolje da ne kažem šta mislim, poslao bih tvorce istih malo do Normandije i Bretanje, u sela koja zaista poseduju viševekovnu autentičnost, pa da vide kako su nekada živeli Asterks i Obeliks. Valjalo bi spomenuti i mistično brdo Rtanj, drevna piramida ili remek delo prirode, misterija je koju nismo uspeli odgonetnuti. Ako ništa drugo, za tih par dana prežderali smo se mesine, pored standardnih roštilja probasmo i pečenog vola, tako da sam po povratku u Pariz pribegao višednevnom postu!

Lomatajući se po srpskim putevima, često u vrlo lošem stanju, dođoh opet do zaključka kako bi Berlingo mogao biti malo mekši, posebno kada je prazan. Za uzvrat, ponašanje na krivudavim putevima apsolutno je bez zamerki

Za poligon je najbolje poslužio prelaz preko Fruške gore sa brojnim lakat krivinama. Bez problema pretekoh par lokalnih Šumahera, posebno na uzbrdici, gde se 300 Nm pokazalo u najboljem svetlu. Naravno da sam se oslobodio „tone“ stvari i familije, ovakav stil vožnje ipak zahteva prazno vozilo. Prolete tako dve sedmice u Srbiji, uz nekoliko nezaboravnih momenata na lepom plavom sivom Dunavu i peščanim sprudovima, koje je usled niskog vodostaja ovaj izrodio. Probudio je u meni uspomenu na momačke dane, kao i želju da umesto pored Sene, ostarim uz njega! Možda, ko zna, do tada opet na put, ali sada kroz nekada nam bratske Republike. I opet izbegavanje glavnog prelaza, letnje migracije uveliko su započele u kontra pravcu. Granični prelaz preko Iloka pokazao se kao odlična alternativa, za razliku od naših prijatelja sa kojima smo nastavili „avanturu“ (krenuli iz auto putom iz BG), prođosmo ga za samo par minuta. Narednih 1.500 km prevalili smo opet iz dva dana, uz par lakih problema. U Italiji nam se upalila signalna lampica za tečnost poznatu pod imenom AdBlue, i to samo nakon 6.000 km na kilometar satu!? OK, mogli smo preći još oko 1.000 km, ali ipak nalazim da je Berlingo preterano rano potrošio 17 lit, koliko staje u rezervoar. Uzeh tako 3 kanistera od po 5 lit, za šta mi Italijani naplatiše 33 evra. Setih se pri tom našeg internet prijatelja Morona i jednog od njegovog komentara, bogami je bio u pravu kada je tvrdio da se dosipa mnogo pre nego što navodi fabrika. Očigledno je da sve zavisi od načina vožnje, maksimalno opterećeni, pri velikim vrućinama i sa punim gasom, trošili smo više ove tečnosti nego u svakodnevnim uslovima vožnje.

Mnogo više brige zadao mi je „ključ“ koji se isto tako upalio (signalna lampica sa ključem), a odnosi se na održavanje? Kakvo crno održavanje sa tako malom kilometražom, zbog čega sam u Italiji posegnuo za dugmetom na plafonu, kako bi kontaktirao proizvođača. I odmah mi se javi plavi ženski glas, ali mi na moje pitanje odgovori kako intervenišu isključivo u slučaju kvara koji onemogučuje nastavak vožnje. Sačekah tako da uđemo u Francusku, te mi u ovlašćenom servisu u Marselju objasniše kako računar sada sam procenjuje kada je vreme za izvesne operacije, kao što je recimo zamena ulja. I šef servisa složio se samnom kako je preterano rano za bilo kakvu intervenciju, te je jednostavno izbrisao poruku (to sam mogao i sam).