Rođendan brzinomera
U ovoj godini navršava se 112 godina od kada je patentiran tahograf ili u prevodu brzinomer. Njegova transformacija je fascinantna
Pre jednog veka, najugledniji medicinski stručnjaci su sa punim autoritetom tvrdili da ljudski organizam nije predviđen za brzine veće od 80 km/h i da sve preko te brzine postaje fatalno. Nije potpuno jasno da li se u ovim studijama mislilo na unutrašnje organe ili na sudar sa pticama i insektima, koji su uglavnom završavali među zubima vozača i putnika.
Kako bilo, prvobitni automobili koji su se kretali brzinama prosečne konjske zaprege ili malo sporije, nisu imali previše problema sa zakonima fizike a ni potrebe da svoju brzinu očitavaju, kontrolišu i po potrebi beleže pređenu razdaljinu.
Napredak tehnologije, doveo je i do usavršavanja automobila što je rezultiralo i potrebom da se njegova brzina na neki način izrazi i da bude u svakom trenutku lako očitljiva vozaču. To naravno nije bilo moguće bez uređaja kojim bi se ona merila! Nebrojeni inženjeri, sajdžije i fini mehaničari širom sveta nisu sedeli skrštenih ruku tragajući za najpraktičnijim rešenjem. Ipak, prvi kroz cilj i onaj koji je ostao zapisan u istoriji je nemački inženjer Oto Šulce. On je 7. oktobra 1902. godine, u Berlinskom registru patenata registrovao nacrte svog uređaja. Verovatno nije ni slutio da je upravo osmislio automobilski sklop, ravan značaju točka, koji će postati i ostati nezaobilazni simbol automobila.
Naravno, mogućnosti ovog uređaja prvi su iskoristili ne vozači već zakonodavci, koji su zahvaljujući njemu već narednih godina uveli ograničenja brzine kretanja automobila. Naravno dobro je došao i vozaču, jer je sada dobio savršeno opravdanje za tradicionalno “ne može brže -jurimo trideset” a i znatiželjnicima u kontekstu “koliko je graviran”?
I tako sve do danas. Svet se menja, usavršava, komplikuje, ali osnovni principi ostaju isti uprkos hiljadama različitih varijacija na istu temu, od kojih samo neke predstavljamo u ovom pregledu.
