Brutalna realnost života F1 mehaničara u današnjem proširenom kalendaru

Iz godine u godinu, kalendar Formule 1 se proširuje, što s dodatnim programom osoblje dovodi do granica fizičkih i mentalnih mogućnosti.

Šefovi elitne auto-moto serije su se oduvek trudili da odaju utisak da daju sve od sebe u rešavanju teškoća s kojima se suočavaju ljudi u „pit lejnu“. Međutim, čini se da će F1 kalendar dodatno „eksplodirati“ u budućnosti, što uz dodatak sprint trka zabrinjava mnoge u padoku, čiji se glas (za sada) ignoriše.

Dok neki šefovi timova bezobzirno sugerišu da svako kome se ne sviđaju iscrpljujući zahtevi, može jednostavno da ode i potraži drugi posao van Formule 1, bespotrebno gubljenje brojnog osoblja kroz „sagorevanje“ nije dobra solucija za ovaj sport na dugoročnom planu.

Možda ste se ponekad zapitali kakve sve to priče postoje „iza zavese“, kakav je život tih ljudi koji su konstantno na putu, i zašto su često na ivici pucanja.

Naravno, ono što možemo saznati su priče onih koji su uključeni u čitav F1 cirkus. Naravno, insajder koji je ispričao ovu sjajnu priču koja otvara oči, nije želeo da otkrije svoj identitet. Kako se to život mehaničara promenio poslednjih godina? Kakav uticaj veći broj trka ima na garaže timova i šta F1 može da učini da bi se poboljšali uslovi za ljude koji su uključeni u „nabrži cirkus na svetu“?  Evo šta kaže jedan od iskusnih F1 mehaničara:

Kako izgleda Formula 1 iz perspektive mehaničara i tehničara

Nije nepoznata činjenica da je život mehaničara u Formuli 1 naporan. Oduvek je i bio, tako da niko od nas nije ovde zato što je u potrazi za lakim životom.

Svi mi volimo Formulu 1 i znamo da biti deo „gran pri“ trka podrazumeva veliki trud. Međutim, kako se kalendar proširio, a trostruki događaj tokom trkačkog vikenda postao norma, stvari su došle do krajnjih granica za mnoge ljude koji rade u garažama.

Radnih sati je mnogo. Od srede pre trke, do nedelje uveče posle nje, radni dani podrazumevaju minimum 12 sati rada. Niste svesni šta to sve podrazumeva dok se ne vratite u fabriku na normalno radno vreme od osam časova, koje vam deluje smešno kratko.

Zapravo, niste svesni koliko je nenormalan život na putu dok se ne vratite kući. Ono što stvari čini posebno teškim je što je zamaranje neprestano, bez dovoljno vremena za oporavak. Radite od trenutka kada izađete iz aviona, a to često biva nakon napornog leta gde ste bili stešnjeni u ekonomskoj klasi, bez da ste uspeli malo da odspavate.

Nakon trostrukih događaja u Meksiku, Brazilu i Kataru, kombinacija napornih letova, kratkih vremenskih rokova i promena vremenskih zona, apsolutno vas slomi, i tu se ljudi najviše muče.

Kada umor dostigne vrhunac, stvari postaju grozne. Kada ste daleko od onih koje volite i na putu ste, osećate se tako usamljenim. Zatim, kada dođete kući u ponedeljak ujutro ili ponedeljak veče, i niste spavali kako treba danima, to neminovno utiče na vaše stanje tokom slobodnog vremena i može imati negativan uticaj na odnose s članovima porodice. To nije fer ni prema vama ni prema njima.

Niste samo mentalno iscrpljeni, već ste i fizički isceđeni. Kako se sezona nastavlja, dešava se i veliki broj povreda. Timovi imaju lekare i terapeute koji će voditi računa o vama, ali najlakše rešenje je da vas nakljukaju analgeticima da biste mogli da radite dalje. Nema teorije niti šanse da bi vam redovan lekar dao te stvari koje oni nama daju da bismo mogli da funkcionišemo.

Oni koji ne žele da koriste lekove, okreću se alkoholu, što takođe nije dobro. Povrh svega, kovid je doneo dodatno opterećenje, posebno iz razloga što timovi vole da upravljaju tajmingom testiranja u smislu šta je najbolje za njih a ne šta je najbolje za pojedinca. Neki timovi ne žele da se testirate prerano u slučaju da vas to izbacuje iz kvalifikacija ili trke. Umesto toga preferiraju da čekate što je duže moguće na PCR.

Međutim, ukoliko nastane neki problem a rezultat testiranja iz nekog razloga ne stigne, onda mehaničar biva taj koji loše prolazi jer mora da odustane od odlaska kući još jedan dan da bi bio ponovo testiran.

Jedan dodatni dan se ne čini značajnim, ali sve su to kapi koje mogu da preliju čašu kada ste premoreni i samo želite da budete kod kuće sa svojim voljenim. Taj nedostatak empatije je tipičan kada je o timovima reč, koji ne haju mnogo zbog toga kroz šta sve stavljaju ljude.

Između stresa da rezultati testiranja budu obrađeni na vreme, kako bismo mogli da idemo kući, neophodnosti za samoizolacijom u svojoj zemlji, i kratkoročnih kalendarskih promena, morali smo mnogo toga da žrtvujemo za F1, tako da ljudi na vrhu mogu da zarade više novca, dok mi zauzvrat ne dobijamo ništa.

Pored velikog zamaranja i odsustva od kuće, teško je napraviti balans između neumoljivosti posla sa zaista visokim očekivanjima koja se postavljaju pred svakog u garaži, s imperativom da svako radi na najvišem mogućem nivou.

Niko ne želi da napravi automobil u kojem će vozač odustati ili se slupati. To samo pojačava intenzitet stresa. Vozači i kompletno fabričko osoblje, oslanjaju se na vaše 100-odstotno izdanje, bez bilo kakvih grešaka. Međutim i mi smo ljudi od krvi i mesa, a i ja sam svojevremeno napravio gomilu grešaka.

Kada se tako nešto desi, ostali izražavaju svoje razočaranje tišinom. Zatim dobijate pitanja zašto ste dozvolili da se to dogodi, zašto niste više pazili, što stvari samo čini još težim.

Sledeće je da počinjete da sumnjate u sebe, opterećeni ste time i samim tim rizikujete da napravite još grešaka, jer vas je stres nadvladao. To je mentalno iscrpljujuće.

Pritisci, plus umor izazvan velikim brojem trka i trostrukih događaja, dovodi do atmosfere u garažama koja ponekad može biti toksična, a ta toksičnost proizilazi iz toga što ste u takmičarskoj areni. To je gotovo kao korporativno udruženje u kojem pokušavate da se popnete uz merdevine koje ne vode nikuda, što zna da rezultira time da ljudi bivaju neprijatni jedni prema drugima.

Puno je šale, ali stvari mogu postati gadne za kratko vreme. Video sam to mnogo puta, kada je humor prešao granicu i postao neprijatan i mračan. To može negativno uticati na neke članove tima, koji su nesigurni u vezi sa svojim izgledom, seksualnošću ili radnim statusom. Pogoršanje te nesigurnosti može dovesti do depresije i svega što dolazi s tim, poput izolacije iz društva i nezdravog životnog stila.

Toksična atmosfera je prouzrokovana time što su svi konstantno jedni na drugima, nemate mesta za odušak.

Momci moraju da sklope automobil, a zatim odmah nakon toga često i menjač, pa ih onda čeka ogibljenje. Ponekad nemaju ni pola sata za ručak, tako da morate što brže da ubacite hranu u sebe da biste se vratili na posao.

Timovi pokušavaju da donekle poboljšaju stvari, tako da su neke bolje nego što su bile pre par godina. „Karantin“ je malo pomogao, i naravno, ne moramo da radimo gomilu testiranja između trka, kao što je to bio slučaj pre par decenija.

Ranije smo morali da delimo sobe, ali su u međuvremenu mnogi timovi shvatili da to što će svako imati zasebnu sobu ne utiče mnogo na njihov budžet. Pozitivna povratna reakcija koju imaju je svakako dobra za radnu atmosferu i efikasnost timova.

Međutim, svest i briga o mentalnom zdravlju na nalozima timova na društvenim mrežama, često se odnosi na vozače, ali ne i na ostatak radne snage.

Stiče se utisak da visoko rukovodstvo ne želi da ocenjuje svoje mehaničare i tehničare, jer bi se uplašilo rezultata. Ako saznaju rezultate, svesni su da moraju da reaguju na njih, a na kraju krajeva, mehaničar nije toliko važan da bi se brinulo o njemu ili se na njega trošio dodatni novac.

Upravo to neke od nas stavlja u poziciju da se osećamo da ako dođe do psihičkog kolapsa, a znam neke kolege koje su to doživele, nema dodatne podrške. Niko neće doći da nam pomogne. Često, kada ljudi pričaju o stresovima i naprezanjima u okviru ogromnog F1 kalendara, kažu ako vam se ne sviđa, slobodno možete otići. To su čak izjavili i neki šefovi timova.

Međutim, takav stav pokazuje do koje mere neki nisu u dodiru s realnošću, ne znajući kakvi su zahtevi u Formuli 1. Oni veruju da ljude možete da zamenite jednostavno, kao sijalice.

Ono što će preostati, ako sve gurnete preko ivice, je da će deca raditi posao. Nećete naći sjajne mehaničare, nećete naći odlične tehničare, a sport u celini će propasti, jer se više ne radi o tome da najbolji kadar radi za najbolje timove, koji na kraju privlače najbolje vozače.

Ako bilo koji od timova misli da može da promoviše nekog svežeg i mladog iz juniorske kategorije, bez iskustva, i očekuje da će osvojiti šampionat u budućnosti, onda oni ne razumeju ovaj sport.

Kao i u slučaju bilo kojeg vrhunskog majstora, neophodno je da se znanje prenese, da bi se kreirao najbolji proizvod. F1 nije daleko od toga, jer ono što vam je potrebno je da prethodna generacija svoje znanje prenese na novu. Bez toga, tim jednostavno neće uspeti da dođe do vrha.

Osećam da je Formula 1 blizu prelomne tačke, s kalendarom koji je sve duži, a šefovi misle da mogu da nastave s trostrukim događajima. Veliki broj ljudi je pričao o napuštanju posla ove godine, a to se nije desilo nikada  otkada sam uključen u ovaj sport.

Normalno je na kraju sezone da imate dva ili tri člana tima koji su odlučili da ne žele da nastave. Međutim, ove godine mnogo veći broj ljudi je razmišljao o izlasku. Kovid je možda pomogao ljudima da shvate da postoji život i van Formule 1.

Zabrinut sam za budućnost u dugoročnom smislu, jer povrh svih stresova i napetosti prouzrokovanih rasporedom, mehaničari takođe plaćaju visoku cenu zbog ograničenja troškova.

Plate mehaničara manje-više stagniraju poslednjih 20 godina. Samim tim nameće se pitanje motivacije, da li je to vredno potrošenog vremena, psihičkih i fizičkih napora koje ste uložili u ovaj sport?

Pored toga, iz razloga što timovi pokušavaju da smanje troškove zbog ograničenja budžeta, oni jednostavno ne mogu da priušte da podignu plate da bi one išle u korak s inflacijom. To će neminovno dovesti do stagniranja plata i ubijanja tržišta rada u F1, koja će početi da zaostaje za drugim serijama.

Postoji čudan scenario gde nam je gotovo bolje da radimo u Formuli 2, Formuli E ili WEC-u za nešto manje novca, ali sa skoro upola manjim brojem trka, gde ne moramo da trpimo muke koje imamo u sezoni koja se sastoji od 23 trkačka vikenda.

To takođe za one što vole F1, i koji mogu da podnesu stres, znači da jednostavno nema prostora za planiranje normalne karijere. U prošlosti ste mogli da težite napretku do mehaničara broj 1, do glavnog mehaničara, a zatim čak i da dođete do više pozicije. Svaka promocija podrazumeva i pristojno povećanje plate.

To više ne postoji, jer platnih razreda jednostavno nema. Kako F1 onda može očekivati da će privući najperspektivnije pojedince u sport izvana, ako osoblje koje je već tu ne vidi budućnost?

Da li ima smisla da je od ograničenja troškova izuzeto najbolje plaćeno osoblje u timu, koje već uživa u mnogo više luksuza u odnosu na one koji rade na podu garaže?

Mislim da su menadžmenti timova i oni koji vode Formulu  svesni šta se dešava, ali isto tako mislim da ne razumeju to u potpunosti, što je razlog zašto se ne preduzima ništa da bi se stvari promenile, što bi svima pomoglo.

Ako F1 ne uradi ništa i ne reaguje na probleme mehaničara, onda će jednostavno završiti s velikom smenom ljudi, a to će u najvećoj meri pogoditi timove.

Nisam siguran da je samo osoblje to koje smatra da su 23 trke u sezoni previše. Čak mi se čini da i navijači smatraju da trostruki događaji tokom trkačkog vikenda nisu baš sjajna stvar. Kao da je ovaj sport na neki način postao jeftiniji, gde trke više nisu tako važne i vredne, iz prostog razloga što ih ima previše.

Zašto se u većoj meri ne razmotri kalendar koji je bolji za osoblje? Zašto, primera radi, moramo iz Azerbejdžana da idemo direktno u Kanadu sledeće godine? To uopšte nema smisla, posebno kada se u obzir uzme da bi Turska bila mnogo razumnija solucija.

Postoje neka rešenja koja bi nam mnogo pomogla.

Naravno, plate su uvek važne. Mora doći do revidiranja platne strukture u ovom sportu, da bi se osiguralo da oni koji su na prvoj liniji ne budu najviše pogođeni ograničenjem budžeta.

Ono što bi za šefove bila minimalna povišica, za nas bi značilo veliku razliku.

Takođe, zašto nas ne bi izvukli iz tesnih sedišta u ekonomskoj klasi pred neke od najnapornijih trka, da bismo nakon sletanja bili u mnogo boljoj formi i odmorniji? Samim tim, odradili bismo bolji posao za timove.

A šta je s nastojanjem da se uvede sistem rotacije osoblja, kako bismo najbolje članove tima održavali svežim i motivisanim tokom cele sezone? Znam da je jedan tim pokušao s odmaranjem mehaničara u par trka ove godine, što je donelo odlične rezultate.

Međutim, najbitnija stvar koja bi pomogla je pokazivanje malo empatije od strane F1 rukovodstva.

Svi radimo ovaj posao jer volimo „gran pri“ trke, ali dolazimo do tačke gde naše mentalno i fizičko blagostanje treba da je prioritet u odnosu na potrebe sporta, kako bismo nastavili da dajemo sve od sebe u trkama.

Više slobodnog vremena za vežbanje i oporavak, neki pristojni zdravstveni pregledi kako bi se osiguralo da radimo najbolje što možemo, i prosto bolje razumevanje kakav je naš život zapravo kada dobijemo te brutalne niske udarce usred još jednog trostrukog događaja, za nas bi značilo čitav svet.

Vrele Gume

Izvor: Motorsport.com