Bili smo u bioskopu
Da, bili smo, i još se osećamo na opori miris benzina dok nam jak zvuk V12 motora režei i tutnji po ušima. Ako se pitate u kakvom smo to bioskopu bili, mi ćemo vam reći da je to bioskop kao i svak drugi, sedište, mesto za noge, ogroman ekran i mraka koliko vam volja!
Ali to što se 2 sata šaralo i u svakoj slici nas očaralo je novi film Rush, kod nas preveden kao „Trka života“. Kako ovo nije filmska kritika, i kako kritiku neće ni pročitati u ovom članku, slobodno se opustite da vam pričamo kao laik laiku, kao strasni obožavalac spaljenih guma drugome. Ron Howard, tvrdokorni tradicionalista u shvatanju filmskog zanata i virtuozni režiser u vraćanju nekih prošlih vremena, dotakao se teme, koja svakoga ko je nekada seo u automobil i poterao ga više od ograničenja, jednostavno zaokuplja!
Toliko grmljavine i cike iz snažnih agregata koje je vreme kao staru relikviju pregazilo i odbacilo nikad nije dosta. U nekim manje dramatičnim momentima filma, kada počnu scene u kojima sve i da hoćete prosto ne možete da dobijete grmljavinu tog motora, uhvatite sebe u razmišljanju kako bi bilo dobro da naprave drugi deo filma u kojem će vam dva sata puštati zvukove iz motora svakog od bolida koji je cičao tokom filma, i napraviti pauzu od 15 minuta negde na pola čisto da ne ogluvite! I dobro je da je Ron pravio film, pravio ga je kao po receptu, stavljao je u obličje filma sve neophodne sastojke! Tu su i vozači kao osnovni „sastojci“, tu su i prelepe devojke bez kojih Formula ne može, a tu su i staze koje uz dva glavna glumca čine trećeg ravnopravno važnog glumca. Do sada je sve bilo moguće, mnogo je filmova snimano na ovu temu ali ni jedna nije „zasekla u meso“, svaka je odmakla od onoga što je trebalo da kaže. Sada, i ko zna kad opet, Formula 1 je kao priča obrađena do anatomske preciznosti, svaki atom tog života možete da osetite kako se „tka“ u neke veće priče dok se na kraju ne strese u vidu adrenalina s vašeg čela do slabina kao hladna tečnost iz lavora!
Ova današnja, Bernijeva formula, nema mnogo veze sa onom iz 1976. godine koja je opisana u filmu. I ne, nećemo biti nostalgičari i reći kako smo zbog jednog filma doživeli razočaranje i odlučili da je nekada bilo bolje, svako vreme nosi svoje pobednike, svoje priče, i svoje trenutke za pamćenje! Ovde viđena razlika se ogleda u dva vozača koji su te davne godine stvorili takav rivalitet koji sadašnjoj formuli treba kao vode suvoj zemlji. Još od Šumija i Mike Hakinena tako nečeg nema, a čak su i njih dvojica bili mala deca za dvojac iz Rusha, njihovo veličanstvo, Niki Laudu i Jamesa Hunta.
Za Niki Laudu smo svi čuli, svi znaju njegovo spaljeno lice koje je vatra topila uz temperaturu od 800 stepeni dok je zarobljen sedeo ceo jedan minut u kokpitu kao živi oganj i na kraju preživeo. Sada, kad hoćete da nađete njegovog ljutog protivnika, naićićete na bezbroj scena i snimaka u kojima se on i neki drugi mlađi vozači bore za svaki bod i svaki sekund, ali ovde njih nema, priča ispreda vreme u kojem je mladi Lauda za protivnika imao poslednjeg boema i plejboja koji je obišao sve Formuline zakrivljene staze po svetu, aktuelne i davno zaboravljene, Jamesa Hunta. Moramo priznati da mi nismo imali baš najjasniju predstavu o njemu, i ako želite da odgledate film ne činite istu grešku i ne kopajte po njegovoj biografiji kao što smo mi to učinili, sve se u njegovoj karijeri svodi na jednu ključnu godinu i baš ta godina je obrađena u ovom filmu, sve ćete pokvariti, nemojte! Odustanite!
I nećemo vam pričati šta se dešava u filmu, ko je šta uradio i ko je koga udario, nema svrhe, preskočićemo to i pričaćemo vam o onome šta vam film kao doživljaj ostavlja kada izađete iz sale i poneste jednu jaku priču sa sobom za uspomenu. Pored već spomenutog benzina i grmljavine motora, treba biti pošten prema svima i reći da je ovo pravi muški film… Da li su producenti to tako hteli ili je to posledica greške koja se potkrala mi ne znamo, tvrdimo samo da je film čisto muški, jedna testosteronska doza jača od svih trenutno postojećih filmova. Bila je i po koja devojka u sali, ali verovatno nesvesna na kakvu je predstavu došla, ili iako svesna, verovatno veoma zaljubljena i puna poštovanja prema svom čoveku. U sali skoro čisto homogenog sastava, nije bilo ni nežnih muških uzdaha dok zgranuti krvavim i mučnim scenama savijaju noge u svojim uskim, tesnim i fensi farmericama… Jednostavno, jedna sala, ostrvo mušakaraca i po nekad „deva“, ako je tako bilo i u ostalim delovima sveta, kuku njima sa profitom!
U filmu su ključne tri rečenice koje ne utiču na radnju ali koje prave smisao ovog dela. Prva je izjava jednog gospodina da žene ne treba da sumnjaju u to koliko ih muškarci vole, ali da moraju da znaju da od njih automobile vole više. I zaista kroz film dva glavna lika uz po koju propalu ili srećnu ljubav najviše daju i dobijaju u vezi sa svojim bolidima za koje se ispostavilo da su dobro menjali ulogu „životnog saputnika glavne uloge“, jer su baš kao i žene, vraški ih je teško privoleti, ali kad jednom krene sreći nikad kraja.
Odnos između glavnog dvojca u je najvažnije elememt koji se provlači od početka pa do kraja, do poslednje scene… Dijametralno suprotnog karaktera i ponašanja, njih dvojica kroz dela i reči svakome ko prati njihovu priču približavaju sebe i poistvećuju se sa gledaocima. Svako se ponekad osetio hladan i proračunat kao Lauda, a svako se ponekad osetio i kao Hunt, buntovan i brzoplet. I ono zbog čega je odabrana njhova priča je valjda ta potreba da oni koji su pravili film pokažu svima da je uspeh veoma loš gost, dolazi i odlazi a da vi tu ne možete ništa, i da vam nije jasno zašto stalno klizi iz vaših ruku iako ga vi stžete dok se rane na va volji ne otvore.
Netrpeljivost između njih dvojice tokom filma ima uspone i padove ali nikada ne dolazi ni blizu tačke u kojoj bi mogla da preraste u prijateljstvo toliko tipično za većinu filmova. Oni se ne vole, oni se poštuju, i jedan drugog najviše volje kad je onaj drugi minimum jedno mesto iza njih na stazi i u životu. Džentlmenska borba nije trajala dugo, tek par godina, tek jedna epizoda u Laudinom životu, ali je u tih nekoliko trenutaka stalo sve najteže i najlepše od njegove karijere.
Kroz film se, kako smo već rekli, provlače staze kao treći glavni glumac u flmu. Ron Howard je stvorio privid da scenografija nije njihova tvorevina, već da su oni samo gosti i posmatrači kao i hiljade drugih posetilaca trka iz 1976. godine koja se odigrava tu pred njima u 2013.! Nema statista, neće te ih tako ni posmatrati, oni su gledaoci na trci i Ron je sa ekipom imao tu privilegiju da kao ni jedan filmašija do sada i sebe i ekipu nekako pošalje 40 godina u prošlost zarad tih nekoliko kadrova sa Nirburgringa u njegovoj najvećoj slavi, zatim Brazila, Japana…
I Formula će vam se zgaditi ili vas očarati. To je majka današnje formule! Kroz film se provlače statistike i brojke o poginulim vozačima i tu dolazimo do druge rečenice koja je obeležila film ali i taj sport iz tih dana. U jednoj sceni Lauda daje jednom fanu autogram a on mu traži još i datum pored imena, i Niki i publika se pitaju zašto? A odgovor je vrlo prost i morbidan, jer je svaka trka prilika da on pogine, i svaki zabeležen datum je šansa da vrednost tog autograma postane astronomska. I takva atmosfera prati vreme koje se opisuje kroz film. Vozači kojima vire ramena i pola torza izvan sedalnog dela, otvoreni i za udare vetra i svih tvrdih predmeta koji bi mogli da se nađu na stazi su nešto što je nemoguće zamisliti za današnje uslove, samo jedan od primera današnjeg stepena bezbednosti na trkama je Felipe Masa, preživeo je udar metalnog dela pri brzini od 200 km/h, u 1976. godini taj isti projektil bi razneo celo bolid a kamoli vozača.
Malo se pažnje poklanjalo vrednosti života, a sve to zarad mahnite potere za energijom koja je proizilazila iz tankog sloja između života i strađne smrti, nevidljivog sloja koji je svakog vozača čekao na svakoj krivini. To neobjašnjivo uzbuđenje koje je postojalo kod gledalaca u isčekivanju najstrašnijih prizora je za nas ravno kolektivnom sociopatskom ponašanju, ravno potrebi zbog koje su se rađale nestrećne gladijatorske sudbine. Za nas su danas i borbe bikova postale suviše surove, dok o sirovosti scene u kojoj jedan od glavnih likova živ gori kao buktinja govori samo muk i titšina posmatrača u sali…
Bilo, prošlo, ne ponovilo se. Draže nam je da gledamo Vettela dok po četvrti put frustrirajuće dosadno osvaja i četvrtu titulu, nego da nekog iz letećeg cirkusa vidimo dok se kao zapaljena guma raspada po stazi. Jer Formula je i dalje tu, prizemnija, civilizovanija i brža nego ikad! Ovaj film je tu da bude knjiga u slikama iz istorije i podseti i njih i nas kako je nekad bilo, i koliko se krvi i suza prolilo kao po ratnim poljima samo da bi Formula bila to što jeste… I za kraj ostaje treća, i možda najvažnija rečenica celog filma sadržana u izjavi jednog od aktera. On kaže da nije strašno imati neprijatelje, tek uz snagu svojih neprijatelja vidiš koliko si vredan i koliko od sebe možeš da daš u životu… Ova dvojica, Niki Lauda i James Hunt, u par godina nama sažetih u 2 sata, da li su sve da bi svaki od njih dobio ono što je tražio! Bez Huntovog krvnog neprijatelja Laude, njegov uspeh ne bi bio spomenut, i mi ga pošteni da budemo ne bi ni „upoznali“ 40 godina posle, a Niki Lauda, legendarni vozač Formule 1 nikad ne bi imao tu privililegiju koju mu je Hunt omogućio, da se na pomen imena „Lauda“, svuda u svetu i mlado i staro, i zaljubljeni i nezainteresovani za automobile klanjaju i stavljaju ga na isti stepenik kulta na kojem se nalazi i sport koji ga je proslavio! Sve je to, i mnogo više od toga, opisano u ovoj kinematografskoj oktanskoj narkozi gde se 2 sata zanosite ošamućeni dalekom 1976. godinom…