Zaštitni znak američkih automobila
Bez obzira da li ste ljubitelj američkih klasičnih automobila i da li ustvari znate išta o njima, jedna karakteristika je uvek krasila proizvode iz Detroita je veliki rep ili takozvani „tailfin“.
Ali, da li ste se ikada zapitali kako je taj trend počeo, ko mu je bio inspiracija i koji je bio prvi automobil sa navedenim dizajnerskim detaljom? Dizajniran na farmi i inspirisan borbenim avionom iz Drugog svetskog rata, 1948-1949. Cadillac je započeo nešto šta će i drugi kasnije da prate, i to ne samo američke kompanije već i neke inostrane.
Početak priče – 1937. godina i jedan lovački avion
Na neki način, istorija Cadillac Tailfina je započeta 1937. godine kada je američko vazduhoplovstvo raspisalo konkurs za novi visoko-dometni lovac-bombarder. Jedna od najzainteresovanih kompanija je bio Lockheed, koji je u spomenutom periodu predvodio glavni dizajner Hall Hibbard i mladi inženjer Clarence Johnson. Njihova ideja se zasnivala na avionu čija su krila bila široka čak 16 metara, sa turbo V12 motorom i težinom od sedam tona. Na taj način, avion je bio dovoljno velik da ponese oružje i municiju, ali je opet bio dovoljno brz da pobegne neprijatelju.
U junu 1937. godine, avion je dobio i svoje zvanično ime P-38 (P – Pursuit), ali je tokom cele svoje karijere bio poznatiji kao Lightning (munja). Iako se prvi prototip ovog aviona srušio tokom testa 1939. godine, američkom vazduhoplovstvu je bio dovoljan njegov raniji test da naruče dodatnih 13 prototipova.
P-38 je bio izuzetno napredan za svoj period i njegov razvoj je bio velika tajna, sve dok Sjedinjene Američke Države nisu ušle u sam rat. Sa 1.425 konja snažnim motorom, ovaj avion je imao visoke performanse i, kao što je država i zahtevala, dovoljno prostora za vojnike i opremu.
Rep aviona kao inspiracija
Početkom 1941. godine, glavni dizajner General Motorsa Harley Earl je načuo priče o novom naprednom avionu. Zahvaljujući svojim jakim vezama, u proleće iste godine Earl je dobio specijalnu pozivnicu da vidi rani prototip, a sa sobom je poveo još nekoliko legendarnih dizajnera, kao što su Bill Mitchell, Art Ross i Frank Hershey. Njima se jako dopao aerodinamični dizajn, a detalj koji je privukao posebnu pažnju je bio rep. Za razliku od tradicionalnih aviona iz 1930.-ih i 1940.-ih godina, koji su uglavnom imali jedan rep, P-38 je imao dva i na taj način bio dosta stabilniji tokom leta.
Prvi dizajner koji je želeo da ideju sprovede u delo je bio Mitchell. Ideja da se linije sa aviona prenesu i na automobil nisu bile nove i Chrysler je pokušao desetak godina ranije na modelu Airflow, ali Mitchellu se posebno dopalo kako se linije elegantno prostiru od početka od kraja aviona. I ostala tri dizajnera su se uključila u rad na sličnoj ideji, ali je njihove pokušaje zaustavio Drugi svetski rat.
P-38 je potom stekao impresivnu karijeru u Africi i Pacifiku, a dizajnerski tim General Motorsa se preko noći raspao – Mitchell i Hershey su se pridružili mornarici dok je Ross napustio kompaniju i počeo da dizajnira vojnu opremu. U jesen 1944. godine, Hershey se vratio u General Motors, a pošto je Mitchell i dalje bio u mornarici (pre rata Mitchell je bio glavni Cadillacov dizajner), Earl je odlučio da njegovu poziciju poveri Hersheyju. On je proizveo nekoliko prototipova sa dizajnerskom inspiracijom P-38, ali kako se Earlu nijedan od njih nije dopao, ideja je ugašena.
U maju 1945. godine, Hershey je prebačen u novi Special Car Design and Export studio, koji se uglavnom bavio prototipovima i automobilima za salone automobila. Njegova pozicija u razvoju bi možda bila i kratka da nije bilo velikog štrajka sindikata, koji je počeo u novembru 1945. godine i on će da potraje narednih pet meseci. U istom periodu, Hershey i njegova familija su kupili veliku farmu izvan Detroita, gde je pozvao Cadillacov tim da u slobodno vreme rade na novom 1948 modelu.
Avangardni Hershey
U međuvremenu, iz vojske se vratio i Mitchell, koji je ponovo preuzeo lidersku poziciju, a podatak da je tim radio na farmi je dao timu daleko veću slobodu nego što bi imali u bilo kom studiju. Njihov šef Earl bi svratio sa vremena na vreme da vidi progres, ali i pored toga tim je imao dovoljnu slobodu da eksperimentiše sa raznim idejama. Hershey je igrao veliku ulogu u timu, pa je opet pokušao da predstavi svoju ideju sa repom sličnom onom sa P-38, što je bio smeo potez kada se zna koliko se Earlu nisu dopali njegovi raniji prototipovi. Kao što se očekivalo, ovaj potez je umalo koštao Hersheyja posla.
Kada su Earl i Cadillacov generalni menadzer Nicholas Dreystadt ugledali jedan od ranih prototipova 1948 modela, Earl je odmah zahtevao da Hershey skine rep. Hershey je odlučio da se koncentriše na prednji deo, tako da je odlučio da rep može da čeka, a kada se Earl vratio sledećeg dana i ponovo zatekao rep – pripretio je Hersheyu da će da dobije otkaz ako ih ne skine do sledećeg dana. Na sreću Hersheyja, rep se jako dopao glavnim ljudima kompanije, kao što su predsednik Charlie Wilson i prvi čovek General Motorsa Alfred Sloan. Oni su odlučili da bi upravo takav detalj mogao da proslavi Cadillac i da postane njegov zaštitni znak. Dva dana kasnije, Earl je ponovo razgovarao sa Hersheyjem i pitao ga da li je skinuo rep kako je tražio od njega. Kada je ovaj odgovorio da nije, Earl je rekao da ga zadrži i od tog dana je počeo da podržava to dizajnersko rešenje.
Mali trik protiv smanjivanja „repa“
Međutim, i pored toga, razvoj nije tekao glatko. Jack Gordon, novi predsednik kompanije, je smatrao da je rep prevelik i naredio je Mitchellu da ga smanji na samo 19 mm. Mitchellu se ova ideja nije dopala, pa umesto da smanji oba repa, on je povećao jedan od njih do te mere da drugi izgleda kao da je smanjen. Kada se Gordon vratio sledećeg dana, zaključio je da kraći rep izgleda bolje, bez da je primetio da je iste visine kao i dan ranije. On je istinu saznao kasnije, ali je tada serijski model već bio spreman za proizvodnju.
Pored ovog dizajnerskog detalja, Cadillac je unapredio novi 1948 model i sa ostalim popularnim karakteristikama. Sa dužinom od 5,436 mm, 1948 model je bio za 130 kg lakši u poređenju sa prethodnikom, a pritom je izgledao značajno modernije. Ispod haube se krio novi V8 motor od 331 kubnog inča (5,4 l), koji je razvijao 160 ks. Prodaja je takođe startovala odlično. Iako je ona kasnila četiri meseca zbog novog štrajka sindikata, Cadillac je u 1948. godini prodao 50.638 automobila, a mnogi vlasnici su čak morali da potpišu ugovor da neće prodati svoj automobil u narednih šest meseci.
Za 1949. godinu u ponudu je dodat još jedan prelepi automobil, Coupe deVille. On je bio jedan od tri nova skupocena automobila General Motorsa, zajedno sa Buick Roadmaster Rivierom i Oldsmobile 98 Holidayom, koji su ostali poznati po tome što nisu imali B stub, pa su izgledali kao kabrioleti sa podignutim krovom.
Iako je u prvoj godini prodat samo 2.151 primerak, on je privukao dovoljno veliku pažnju da se nađe u centru zbivanja. U 1949. godini Cadillac je prodao 92.554 automobila, što je bila njegova najbolja godina u istoriji, ali i dalje dovoljna tek za drugo mesto u klasi, iza velikog rivala Packarda. Međutim, već sledeće godine, Cadillac je nadmašio Packard po prodaji dva prema jedan.
Kraj Hersheyjeve ere
Do tada, karijera Hersheyja u General Motorsu je bila gotova. Earl je uskoro saznao da je Hershey dizajnirao proizvode izvan auto industrije sa strane i odmah mu dao otkaz. Ovaj potez je bio više nego ironičan, pošto je i sam Earl držao samostalni dizajnerski studio, Harley Earl Corporation (HEC), koji je prodavao ideje onome ko je najviše platio. Earl je kasnije tvrdio da je Hersheyju ponudio mesto dizajnera u HEC, ali da je ovaj to odbio. Hershey je kasnije radio za Packard i Ford, gde je stekao ime kao dizajner originalnog 1955 Thunderbirda, ali je napustio kompaniju kada je promociju glavnog dizajnera kompanije dobio George Walker. Kasnije je radio i za Kaiser, kao i nekoliko firmi izvan auto industrije, pre nego što je umro 1997. godine.
P-38 je nastavio sa karijerom tokom Drugog svetskog rata i postao je jedan od najbitnijih američkih bombardera. Iako ga nacistička Nemačka nije smatrala za avion koga se bojala, tokom rata najbolje brojke je imao upravo P-38. Posle rata, većina primeraka su prodati u staro gvožđe, mada su neki korišćeni i u vojsci Italije, Hondurasa i Kube. Danas je ovaj avion jako popularan, a najpoznatiji od njih je bio „Glacier Girl“, koji je proveo 50 godina ispod leda pre nego što je restauriran.
„Rep“ je uveliko nadživeo P-38
Cadillacov rep je nastavio da osvaja kupce daleko nakon što je P-38 zaboravljen. Tailfins su postali zaštitni znak Cadillaca i do 1960. godine gotovo svi proizvođači su ih imali. Čak i Mercedes, koji je uvek išao na sigurne poteze, je odlučio da se igra sa ovom idejom 1959. godine na Heckflosse (Fintail) sedanima. Cadillacov rep je dostigao rekordnu visinu 1959. godine, a u proizvodnji je ostao sve do ranih 1990.-ih godina.
Jednom prilikom pred svoju smrt 1988. godine, Mitchell je izjavio da skinuti rep sa Cadillaca je kao skinuti rog sa jelena. Dok se mnogi sigurno ne bi složili sa ovom tvrdnjom, ako pogledamo mračni period kompanije kroz 1990.-e godine, možda je Mitchell i imao poentu. Radi poređenja, 1949 Cadillac i danas izgleda kao veoma atraktivan automobil prema bilo kojim standardima. Možda je vreme da se i ovaj proizvođač vozila oproba sa retro dizajnom …
Zoran Tomasović
