Falsifikat originala
Slatke su to muke pisati retrovizor nakon Sajma automobila u Ženevi
Kako već svake sezone ponavljamo, automobilski svet ima svoj kalendar u kojem nova godina počinje sajmom automobila u Ženevi. Glava je prepuna utisaka, razmišljanja i „vaganja“ šta je danas zaista novitet, šta marketing a šta šarena laža kojom se skriva ograničeno ulaganje u suštinski razvoj tehnologije.
Reklo bi se na prvi pogled, nikada više noviteta! Čak 130 sam izbrojao u zvaničnom katalogu sajma. Zapravo odavno se nije desilo da gotovo svaki proizvođač ima jedan ili čak nekoliko modela sa oznakom evropske ili svetske premijere.
Moram priznati ta količina novo izvajane plastike i metala, sve me manje oduševljava a sve više zastrašuje. Ne toliko svojom upečatljivošću već činjenicom u kojoj meri automobilska industrija „gospodari“ podsvesnim delom ljudskog mozga. A ispod te maske nema emocija. Ogorčena borba za profitom je surova a automobilska emocija je samo prva na spisku dodatne opreme koja se naplaćuje i od koje se zarađuje. Baš zato i ne čudi da osim Opel Karla, Škode Superb, nove Toyote Auris svi „realni“ noviteti Ženeve, mogu stati na prste jedne ruke. Sve ostalo tamo viđeno je samo čista ali za nas jalova promocija moći proizvođača koji u ovom momentu isključivo nastoje da se dodvore sve bogatijim Kinezima i ostalim rastućim tržištima trećeg sveta.
Postojeće vrednosti i tehnologija upakovani u luksuznu PVC i kožnu ambalažu imaju svoje tržište i to ne treba menjati jer vrednost akcija i dividende rastu, a to je postala suština ove igre prodaje „falsifikat originala“.
Gde smo u svemu tome mi, bolje ne razmišljati iako smo majstori falsifikata! Zapanjuje činjenica da bi svi novinari iz Srbije koji su zaista izveštavali iz Ženeve stali u jedan putnički automobil, što i odgovara realnosti. Našoj realnosti odgovara i to što velika većina onih koji nisu bili u Ženevi ekskluzivno izveštavaju odatle. Sve je ovde sazdano na laži, prevari i samoreklamiranju. Stoga me zaista ni ne čudi što se tržište guši, što nam Japan poklanja automobile za političare a poslanici odbijaju da plate putarine jer svesti i savesti nemaju.
I već kada sam pomislio da od ovoga bednije biti ne može, formiranje Vlade Srbije u senci me je uverilo da uvek od goreg može biti gore! Dobro potkoženi od sistemske korupcije „Serdari i Vojvode“ podeliše funkcije u senci. Ne zna čovek da li da se smeje ili da plače od muke. I to redom, počev od nesuđenog premijera do ministarke informisanja.
Sada sam 100% uveren, nije za nas demokratija već diktator ili strani namesnik. Očigledno sami ne umemo a za bolje i nismo jer dve Pizze i dva piva koštaju u Ženevi koliko zagarantovana plata u Srbiji.
Miodrag Piroški
