Pre 45 godina Zastava 101 je krenula na Kilimandžaro [dopunjeno]

Na današnji dan 14. februara 1975. konvoj Zastava 101 je krenuo na Kilimandžaro

Nije to tada bila mala stvar ni za Mercedes ili BMW, a kamoli socijalističku, samoupravnu i nesvrstanu Zastavu 101. Ruta Kragujevac – Kilomandžaro je ušla u istoriju ne samo naše već i svetske auto industrije. 

Pre 45 godina, 14. februara 1975. pet novih, ZASTAVA 101, sve crvene boje, od čega četiri bez zadnjih sedišta i jedna potpuno serijska, startovalo je motore i krenulo na put do planine Kilimandžaro u Tanzaniji.

To peto vozilo je bilo potpuno serijsko, bez ikakve pripreme i nalepnica pod nadimkom ’’Salonac’’ kako su ga članovi ekspedicije nazvali.

U motorima se nalazilo ulje OPTIMA iz Modriče a na točkovima naravno TIGAR Pirot.

Ekipu su sačinjavali:

Branimir Perić Džo – vođa ekspedicije, Ginka Milinković – pomoćnik organizatora, Milan Rakočević – organizator ekspedicije, Slobodan Nikolić i Miodrag Barlov –automehanicari, Joža Vlahović –novinar “Vijesnika” iz Zagreba, Bratislav Grbić –kamerman, Branko Baletić –režiser filma ’’Ekspedicija Kragujevac-Kilimandžaro’’, Dušan Sekulić –Novinar ’’Ilustrovane politike’’, Mioljub Jelesijević –fotoreporter, BOGDAN ŠEKLER – pisac knjige o ekspediciji Kragujevac-Kilimandžaro, “DŽAMBO AFRIKO”, zvanični lekar ekspedicije, novinar “Večernjih novosti” i “Borbe”

Ekspedicija je prošla kroz zemlje: Grčka, Egipat, Sudan, Kenija, Uganda (na žalost vize nisu stigle na vreme i KK je morao da nastavi kroz bespuća severne Tanzanije) i Tanzanija.

Uspeh vredan pomena uz naznaku da je on suštinski i neponovoljiv, jer zbog bezbednosnog stanja u Africi, ovom rutom gotovo više ne lete ni komercijalno avioni a kamoli da se njome prođe vozilom.

Zato nam je još tužnija i sudbina Afrike i Jugoslavije i Crvene Zastave naravno!

A o ovoj ekspediciji evo i priče našeg saradnika, veterana novinarstva, Đordja Đenića.

„Medju članovima karavana od Kragujevca do Kilimandžara najodlučniji i najiskusniji je bio beogradski automobilista, reli vozač beogradskog „Akademca“, sjajni Branimir Perić Džo, vodja celog tima. Džo je bio neobičnio snalažljiv čovek,pun duha, poprilično korpulentan sa nekih 140 kila i veliki ljubitelj automobila ali i kuhinje.
 U knjizi „Moj svet brzine“ između ostalog je objavljena i priča o legendarnom majstoru relija kojeg je cela Jugoslavija znala kao „Debelog Džoa“.

Kada su pri kraju puta, u ekspediciji Kragujevac – Kilimandžaro, stigli u selo Kosti (Sudan), zatekli su veoma visoke crnce,u njihovim togama i sa kopljima. Unezvereno su gledali pet prašnjavih „zastava“ a najviši medju njima, jedan dvometraš, prišao je gostima i izgovorio : „Zdravo, kako ste“? Naš Džo samo što se nije srušio a domaćin im je vrlo brzo objasnio da zna naš jezik jer je pohadjao poljoprivrednu školu u Zagrebu.

U Asuanu,na obali Nila, u hotelu „Nju Katarakt“  Džo Perić je stojeći pokraj prozora bio oduševljen pogledom koji je dopirao do mauzoleja Age Kana. U šali je rekao svom prijatelju Milanu Rakočeviću Raki, beogradskom arhitekti i profesoru, da mu kad umre, baš tu donese i prospe pepeo iz urne.

Bilo je to 1975. godine a Džo je umro u jesen 2008. Milan Rakočević Raka je održao obećanje. Sa svojom suprugom Gocom i Džoovom udovicom Milkom, vratio se u Asuan, na obalu Nila i ispunio
želju sjajnog automobiliste.